Ova akcija obično počinje onog momenta kada položimo glavu na jastuk, isključimo čulo vida i počnemo sa numerizovanjem ovaca...
Kad smo stigli kod neke 73, Sotona, u najmanjem mogućem obliku, se pojavljuje i počinje da gusla svoju pesmu svrabeža i bola. U tom momentu svaki mir prestaje! Počinjemo refleksno da se borimo za egzistenciju svoje kože,mlatarajući u mraku...uvereni da će komarac sigurno naleteti na naš dlan!
Polako počinjemo da se umaramo, na sav onaj umor pre spavanja, i smirujemo se. Čekamo da li će čudovište ponovo da se oglasi. Nema ga. Muk. Žmurimo i pokušavamo da se vratimo matematici i ovcama...
74
75
76...
Ali ne! Čudovište napada opet! I najveći ateista bi u ovakvoj situaciji poverovao u vaskrsnuće, sasvim siguran da je mališa mrtav! Razjareni i besni, ali dovoljno lenji da ne upalimo svetlo, počinjemo još jače da mlataramo, u još većem radijusu, počinjemo da dižemo ruku na sebe udarajući se po licu, rukama...
Kada je ljuta borba napokon gotova, oslušnemo pažljivo ima li ga, a zatim sasvim zadovoljno i sa pobedničkim osmehom, zaboravivši na ovce - zaspimo.
Jutro. Budimo se ubeđeni da ćemo naći njegov ucveljeni leš. Umesto toga, nalazimo dva traga ujeda na levom kapku, jedan na ramenu ispod vakcine koja mu parira i jedno 16 na ostalim delovima tela. Psujemo i otvoren prozor i ugašeno svetlo i čvrst san i to što nismo mačka da vidimo u mraku...
A On nas posmatra iz ćoška punog stomačića, smeje se i čeka novu noć... Mali ujed za čoveka, a veliki za komarčanstvo.
Letnje noći...
Уф, ја нисам алергична, ал имам јако осетљиву кожу и ујед ми натекне ко да ме ујео минобацач, а не комарац...
Marfi je i ovde umešao prste. Kad ga čujem da zuji oko uveta, dignem ruku i čekam da opet priđe i sleti, da ga samo poklopim. Čekam, čekam, čekam, ništa... u trenutku kad batalim čekanje, eto njega opet.
A alergičan sam i ja.
Kao da si mene opisala, a ja se borim kao grešan sa dušom jer sam alergična na ujed komarca, pa možeš da zamisliš moje oduševljenje... +