Patnja ostavljenog mužjaka se uglavnom svodi na čežnju za izmaklim sisama i guzovima.
Ja to naravno razumem, neću ovde da glumim lažnog moralistu.
Imao sam i ja jednom nečije sise, uveče sam se uspavljivao uz njih, jutrima sam im to kompenzovao kuvanjem kafe, pisanjem slova na papiru ili kupovinom sitnih potrepština.
Takvo ponašanje se obično obije o glavu.
Recimo- idealizuješ te sise i onda dođe trenutak kad ti se one pokažu.
Shvatiš da si se socijalizovao uz k.
Sve se sruši, a ti proklinješ sebe zbog nezahvalnosti.
Tako da, u redu je, patim i ja za takvim stvarima iz prošlosti.
Ljudi smo, volimo da se trljamo, volimo meko pod prstima i normalno da nedostaje.
Ali, postoje i neke specifične faze u osećanju odsustva.
Setiš se nekih sitnih navika, tikova, setiš se neobičnog izgovaranja pojedinih kombinacija slova.
Setiš se obrva ...
To mene rastura.
Tkivo stari, atrofira, gubi vrednost pod tuđim prstima, i onda lakše podnostiš njegovo odsustvo.
Ali obrve, to su ti čuvari planeta.
Ono o čemu si maštao dok nije postalo telesno.
Tako i ja mislim na te divno grupisane dlake.
Gledao sam je u obrve, nisam imao hrabrosti da ponudim svoj pogled njenim očima.
Onda sam počeo da ih uhodim.
Uglavnom u snovima.
Pizda ne sme da izlaže lice ljudima.
Pričao sam sa njima o snegu, ili o nekim notama ...
Maštao o promenjenom sebi.
O biću koje ima put ali ne i trajanje.
Bilo je lepo, veruj mi.
Lepo je kad se postidiš pred nekim.
Pred nečijim obrvama.
Kad znaš da bi se raspao od jednog pokreta tih divnih malih stanovnika lica.
I da ništa ne bi ostalo od tebe ... Od one odvratne sujete koja te celog života zakucava ...
Da, to je kad dvoje imaju jedan puls.
Jednu percepciju stvarnosti, jedan strah od buđenja.
I ništa se ne dešava ...
Ćutao sam joj u obrve, nije se bunila ...
Ono što je bilo posle pripada logici propasti.
Neumitnosti jednog procesa koji teče paralelno sa vremenom u tebi.
Ne želim da pričam o tome.
To mora da se plati.
Svaka radost se plaća.
Samo želim da razmisliš sledeći put kad te uhvati žal za sisama ...
Lepa ti je ta patetika... Baš je lepo biti tužan ponekad, zar ne? Uvučeš se u taj osećaj samoće i odbačenosti, ništa te ne zanima, ništa ne osećaš, osim tuge za samim sobom... I tako, žališ sebe, plačeš u sebi ili van sebe, ako te nije sramota i razmišljaš o tome šta je pošlo naopako. A onda ti sine:
naopako je pošlo to što si zverao u obrve, a nisi je krvnički stezao za sise i šljepao po dupetu!
I kažeš tada sebi:
- Možda sam ovaj put napravio propust, ali sledeća... Sledeća će da dobije duplu dozu!
Ali naviknut na zveranje u obrve, vremenom zaboraviš na obećanje dato sebi i ništa ne uradiš. I tako se vrtiš stalno u krug. Vrtiš se stalno u krug. A ljudima nije jasno što si tužan.
ko bi rekao da covek moze ovako vedjama da se posveti; a zene toliko mrze sve svoje dlake :)
plus
Šušumigasta definicija. Dobio si plus zbog sadržaja, ne zbog forme, koja ne odgovara.
Pod sisom ti obrvu posmatram...
Eh, živote, zašto moje uši čuju samo između 20 i 20 000 Hz
SvidŽa mi se jako!
Lepo je, slazem se sa tobom. "Гледао сам је у обрве, нисам имао храбрости да понудим свој поглед њеним очима", pronasao sam se, ali bas.
Ovo treba da se zapamti.
Pesničko ćoše je na forumu.