Pitanje kojim gradiš imidž dobrog kolege u kolektivu, voljne da radilicama, koje ne mogu da se odvoje od svog posla donese doručak, ili nešto slatko. Oni iole iskusniji ovo pitanje će postaviti kada krajičkom oka proprate da su već svi doručkovali i zasladili se i da niko najverovatnije ne želi ništa. Ukoliko se, pak rukovodimo isključivo sopstvenom glađu i zapucamo prvi do pekare, sledi tortura.
- Društvo, hoće neko nešto iz pekare? (jedna noga simbolično već van radnog prostora)
- E stani, ja ću jednu Guaranu.
- Ali to ima samo u trafici 100m dalje.
- Ma hajde, to je sve tu, evo ti 1000 dinara.
- Ajd'.
- E, ja bih dve banane i kilo pomorandži.
- Ne idem u Maksi, nego u pekaru.
- Ma to ti je tu ispod, drži 1000 dinara, nemam sitno.
- Uf, daj.
- Ja bih sladoled, ako može Top Gun.
- Dobro, dobro, daj tih 1000 dinara, ima ga kod one trafike gde idem.
- Kolega, čekaj, može i meni. Ja ću Rumenka.
- Koleginice, daću vam ja Rumenka, he he.
- Šta?
- Ma ništa, Rumenko je Frikomov, nema kod one trafike. Može neki drugi?
- Ma imaš u ulici niže, ne bilo ti teško. Je l' problem da ti dam 1000 dinara?
- Nije.
- Meni ćeš jedan burek sa sirom i Vivu.
- Fala kurcu da neko hoće nešto iz pekare.
- Ali imam samo 1000.
- E smorili ste više...
- Agilni, telefon za tebe, direktorka je!!!
- Ha ha! E, društvo, neko drugi će morati da prošeta, hitan poziv, a i nisam više gladan.
.
.
.
- Halo?
- E, čula sam da ideš do pekare, hoću i ja nešto.
- Mmmm, da da, idem.
