Dok na zalasku svadbe preostali gosti glavinjaju u raštimvanom kolu po klizavom podu sale u lokalnom restoranu a rastopljene pihtije natapaju flekav čaršav i kelner briše znoj sa čela salvetom na kojoj ima tragova ruske salate, karmina i ajvara, na udaljenim barskim stolicama u dnu, pred očima klonulog barmena, prvi svat po imenu Mile se naginje ka kumi u utegnutom crveno-belom kostimu, na drugoj stolici, pokušavajući da joj raskopča žaket. Kuma se nevoljno brani, smeška se i trepće kapcima sa rastopljenom maskarom. Dignuvši pogled sa ovala po kom se kotrljaju lojavi ćevapi, Miletov drugar pokušava da uvede neki red u situaciju. Podiže ruku sa praznom žicom ražnjića, i viče, u nastojanju da Miletu pribavi makar zrno dostojanstva pred institucijom kume:
- Mile... Mile... neka kume, neka!
