Ako bi smo napravili stepenovanje nerviranja moglo bi da se kaže da je padanje mraka na oči poslednji stepen nerviranja posle koga nastaju trajne posledice po nečiju psihu, zdravlje ili život.
Kako je padanje mraka na oči ipak privremeno, posle njega čovek ipak progleda jer mu se svane. Tek tada se postaje svestan učinjenog (ne)dela, a da li je ispravka greške moguća zavisi samo od toga koliko je zla učinjeno.
U danasšnje vreme ne postoje više ljudi sa debelim živcima te je stoga padanje mraka na oči sve češća pojava. Po meni, samo je pitanje vremena kada će nam kao naciji pasti mrak na oči i uraditi nešto sa kukama i motikama koje nam trenutno leže u podrumima.
Događaj koji svi mi želimo da izbegnemo jer posledice padanja mraka na oči mogu biti katastrofalne.
Do padanja mraka na oči obično dolazi posle dužeg ili kraćeg nerviranja od strane neke osobe koju ne možemo eskivirati ( šef, roditelji i slično).
Mada, mogu se dogoditi i raznorazne smešne situacije.
Istinit događaj.
U jednom malom moravskom selu učitelj drži nastavu, a jedan učenik četvrtog razreda ga uporno nervira jer je nemiran na času i ometa nastavu. Učitelj ga je upozoravao više puta i svaki put je bivao sve nervozniji kada god bi video da njegova upozorenja uopšte ne vrede.
Na kraju živaca njemu pada mrak na oči, gubi kontrolu, prilazi učeniku i viče na sav glas: " Smiri se ili ću da te udarim tako jako da će ti i unučići biti šašavi."
Učenik se na trenutak smirio, pogledao svog pobesnelog učitelja i zatražio od njega dozvolu da nešto pita.
Učitelj mu je dozvolio, a učenik ga je upitao sledeće: " A ko je udario vašeg dedu?"
