Ako bi smo napravili stepenovanje nerviranja moglo bi da se kaže da je padanje mraka na oči poslednji stepen nerviranja posle koga nastaju trajne posledice po nečiju psihu, zdravlje ili život.
Kako je padanje mraka na oči ipak privremeno, posle njega čovek ipak progleda jer mu se svane. Tek tada se postaje svestan učinjenog (ne)dela, a da li je ispravka greške moguća zavisi samo od toga koliko je zla učinjeno.
U danasšnje vreme ne postoje više ljudi sa debelim živcima te je stoga padanje mraka na oči sve češća pojava. Po meni, samo je pitanje vremena kada će nam kao naciji pasti mrak na oči i uraditi nešto sa kukama i motikama koje nam trenutno leže u podrumima.
