Za opisivanje ovako nečega, ni izbliza nije dovoljna jedna definicija, potrebna je enciklopedija, ili makar jedan tom "Enciklopedije svetske gluposti". Zapravo, malo je verovatno da se ovo može razumeti na konvencionalan, rečima opisiv način. No, ako pokušamo da skratimo, verovatno da bi najpribližniji opis bio- "nacionalni hobi br. 2"- br. 1 je rezervisan za ratovanje, a krkanluke gibanice i sarme, odnosno šenlučenje uz prepečenicu ne možemo da računamo u hobije. U primeru, biće opisane tri najčešće vrste sudskog sporenja u Srbiji.
1. Komšijska parnica
Ukratko, kad izbije ovakva parnica, u srpskim kućama se postupa isto kao i kada je 24. marta 1999. godine Avram Izrael objavio da je otpočelo NATO bombardovanje. Otvara se podrum, i u njega se prenosi sav višak stvari- što će reći knjige, kako bi se ostavilo mesta za sudsku dokumentaciju. Trči se u vanrednu kupovinu- do knjižare "Službenog glasnika" da bi se kupili odgovarajući zakoni i podzakonski akti. Deci se zabranjuje da idu pre prvog ročišta u školu- da se ne bi družila sa komšijskom decom, a time tim krvnim neprijateljima izlaprdali sudsku strategiju svojih roditelja. No komšijske parnice nisu problematične i uglavnom se svode na to "koliko meteri treba da se pomeri taraba na `Konjskoj njivi` ?" (na selu), odnosno "zašto si udario rešetku na prozor, ružiš nam zgradu?" (u gradu), pa se pravosnažno završavaju posle samo 4-5 godina (na stranu što su Norvežani Brejvika osudili posle samo godinu dana za daleko opakiju stvar).2. Porodična parnica
Ostavinske rasprave su pravi kurac. Kako su srpska braća i sestre poznati po složnosti, a njihovi roditelji po tome što misle da će večno živeti (i obično ne napišu testament, jer zaboga, zašto, kad neće nikada umreti?), a i kad napiišu dotični se često obara pozivanjem na "staračku neuračunljivost", eto divne porodične zabave, zaposlenja za sudije i zapisničare, honorara za armiju advokata, napojnice za lažne svedoke. I sve to zbog imovine, čiju vrednost pojedu troškovi spora već posle (prvih) deset godina parnice. Ovakvi sporovi se najčešće okončaju umiranjem jedne od stranaka, a neretko i umiranjem svih zaraćenih strana. Njihova deca već gledaju svoja posla, pa se posle toga nagode, raspodele i prodaju ono malo dedovine/babovine što je ostalo.
P.S: Ovo je jedan od onih retkih razloga, zbog kojih se isplati biti jedinac u porodici.3. Parnica sa državom
Gotovo da nema ni jednog parničara u Srbiji koji se makar nekada nije sudio sa omiljenim sparing partnerom- državom. Iako u teoriji postoji ona razdvojenost izvršne od sudske vlasti, na Balkanu se sve svodi na staro dobro- "kadija te tuži, kadija te sudi". Ukratko, kad te država tuži, to je siguran znak da je nanjušila da ti oduzme nešto, ali da to nije mogla na drugi način, a ovako će sigurno. A ako kojim slučajem neko tuži državu, taj je budala. Od nekoliko hiljada procesa "država vs. mali građanin", pobede "malog građanina" se mogu izbrojati na prste jedne ruke. I to nepravosnažno, jer se, eto, država posveti tom malom građaninu, pa uloži žalbu. Ukratko, kad država tuži građanina, njemu je bolje da odmah prihvati to što mu se traži, ovako će samo izgubiti dodatne živce i novac za sudske troškove.
Plakanje.
Omiljenujem, odlično napisano.