Izraz koji je nekada davno, u jednoj zemlji trudbenika, označavao kraj svake rasprave. Crveno je boja krvi, a krv je simbol revolucije. Pik je nešto do čega nam je veoma stalo. Pik crveno se poštovati mora, inače sve tekovine AVNOJ-a i NOB-a bacamo pod noge. A to je nešto što je samo krv mogla oprati.
- E, kumara, da ti ispričam još nešto... Jebo mi je ovaj posao majku, ne izlazim niđe, a i kad zađem među ljude čuda mi se dešavaju.
- Šta je bilo sad?
- Ma, žali mi se jedan drug da ima problem sa jednim zubom, mora da ga operiše. Ali prvo treba da izliječi upalu, pije neka sranja, trpi bolove, katastrofa. A i žena mi je skoro bila i skidali su joj nešto, ne pitaj. A i ćerki skidali resicu, neće jedinice da joj se spoje. Đe god se okrenem muka sa zubima. I razmišljam ja, ne pazim moje koliko bi trebalo, ono, odem ja s vremena na vrijeme ali bogami nisam odavno. A prije par mjeseci mi na nekom ručku spade jedna plomba a prije par dana i okrnjih jedan na kokice. Ne boli me ništa ali rekoh, ta govna bole tek kada je kasno, obično... I rekoh ja ženi da mi zakaže, ali da ide sa mnom, nijesam ja neki junak.
- I, ode li?
- Odosmo. Sjedoh ja na onu stolicu, ali, to više nijesu stolice nego ležaljke, položi te zubarka kao mrca, ne daj Bože, a ona sjedne pored tebe i ordinira. Nešto se ne sjećam da je tako bilo prije par godinica, kad sam zadnji put bio tamo...
- To ti zubarke tako, da ne dobiju vene od stajanja.
- Može biti, pojma nemam. I pogleda mi ona zube, veli, nema ništa, da se jedna plomba ponovo stavi, jedna zamijeni, ništa strašno. Žena popižđe, veli, ona vodi računa o zubima, grgoće svaku noć i svako jutro, i opet ima stotinu problema a ja ništa. Kvalitet je to, geni, moj kumara!
- Pa, jesi li radio koji zub?
- Jesam, reče zubarka jedan ćemo danas a ostale drugi dan. I reče sestri da joj doda anesteziju. Tu se ja prepadoh, zašto anesteziju?
- Što?
- Ona me pita, Vi ćete bez anestezije, i to me tako pita kao da sam sa Marsa pao. Šta će mi anestezija, rekoh ja, da nećete da mi vadite zub? Neću, veli ona, samo da plombu stavimo. A da nećete da ga liječite, je li kvaran, pitam ja, ne znam šta će mi anestezija...
- Ma danas svi popravljaju sa anestezijom, nema više junaka, moj kumara...
- A kako onda zna đe je kvar ako nema odgovor od pacijenta? Plomba se stavlja bez anestezije, da zubar zna đe da buši i kad je dosta? Ja joj rekoh, meni ćete bez i gledajte mi lijevu ruku, kad je dolje ne boli me ništa, kad je dignem onda boli. Ali ne da staje sa bušenjem nego da zna da je kvar tu. Čudna mi čuda, ta anstezija... Kako da zna?
- A i boli te kurac, uštediš deset evra.
- Ma isto košta plomba, sa anestezijom ili bez, nema razlike u cijeni. I reče ona, kako hoćete, bez anestezije. A ostali zubari se skupiše da me vide, kao da sam kakva mečka... Ne bi me čudilo da promijene naziv ordinacije u "kod čuda od pacijenta".
- Bogami, nisam ni ja bio kod zubara odavno...
- Svakih tri mjeseca kontrola, moj kumara, nemoj da si neodgovoran prema svome tijelu. Konobar, da platim.
- Ostavi, ja ću ovo.
- Ma ja ću.
- Ja ću. Insistiram.
- Ja ću. Pik crveno, Titova riječ.
- Ti ćeš.
...Titova riječ.
U vrijeme socijalizma, verbalni ekvivalent atomskoj bombi bačenoj na Hirošimu ili Nagasaki. Upotrijebljena u razgovoru dovodi do prestanka svake rasprave i sagovornik je primoran na bezuslovnu kapitulaciju.
- Ja došao da prosim ovu Vašu đevojku.
- A radiš li što, momak, imaš li kakvu platu? Od čega mislite živjeti? Zemlju neku, vinograd?
- Ja pomalo idem u tu kladionicu, dobijam pomalo. I roditelji su mi živi još pa sam mislio da se kod njih skućimo.
- I ti misliš da ću ja za takvu barabu dati svoju ćerku jedinicu?
- A što ako je trudna?
- Nemoj se ti sjekirat, to dijete je naša briga. Idi odakle si došao.
- Pik crveno...
- Vodi je.
