Za razliku od turbofolkera(kojima se makar možeš smejati),gangsta repera(koji imaju pesme napisane u slengu) i metalaca(prema kojima niko ne ostaje ravnodušan), moderni pop pevači previše forsiraju nedostižnu i uzvišenu ljubav kao robu za prodavanje širokim narodnim masama.Dovoljno je samo uzeti ideale nedostižne ljubavi i lepote,sve to smućkati u pesmu od 4 akorda(a možda ni toliko),odabrati najveću plačipičku od pevača koja će sve to savršeno da interpretira i voila!Eto hita.
Stvar je u tome što njihova publika poveruje da se ljubav zaista može prikazati isključivo onako kako oni pevaju,tako da preti opasnost da se publika zaglupi i prestane da se interesuje za filozofiju,književnost i sl.Takođe,najviše stradaju pevači koji imaju potencijala da pevaju nešto mnogo kvalitetnije,ali se,nažalost,ubuđaju u patetici,tako da ih svi osim njihove publike odbacuju kao da su prodane duše.
Ne kažem da toga nije bilo i ranije,ali poslednjih godina sve više poprima razmene pandemije;ono što je ovde zaista neobjašnjivo je potreba da se stalno patetiše.I to još na potpuno nezanimljiv i ofucan način.Čudi me kako ta fora sa prodavanjem ljubavi još uvek uspeva.
Lepo je rekao moj duhovni vođa Rambo Amadeus:
,,Kraj je vijeka,postmoderno doba,
ljubav je za prodaju najzgodnija roba.''
