Posebna vrsta ovozemaljskih izroda, koji se u neočekivanom obimu pojavljuju na društvenim mrežama, na kojima konačno imaju mogućnost da se njihova reč daleko "čuje", a pritom i poštuje. Specifični su po tome što nisu individualci, već se udružuju u grupe, valjda da bi jedni drugima pumpali ego u toj simbiozi jadništva. Privlače sebi slične kreature, ali i uticajne blogere, koji sve više emigriraju na Tviter, stvarajući tako veliku i razornu informacionu silu, sposobnu da najbezazleniju pojavu rašire munjevitom brzinom i time utiču na javno mnjenje. Sve ih je više.
Koga boli kurac? E pa boli. Posebno konstantno ushićene korporativne devojčice, koje brinu za ugled potencijalno iskritikovane kompanije.
Pljuvač je frustrirani batica, najčešće u kasnim dvadesetim, ili ranim tridesetim, kojeg konačno neko primećuje, a svoju ozbiljnost ističe obaveznim korišćenjem punog imena i prezimena. Hobi mu je, uz prikupljanje što većeg broja pratilaca, razume se, isticanje konstantne revoltiranosti i nezadovoljstva okruženjem, pojavama u društvu, cenama, a posebano ga srećnim čini kritikovanje usluga velikih kompanija. On ima muda da napiše da je Coca-Cola sranje! Vrlo opasan lik, ali samo dok se krije iza svoje profil slike, verovatno nastale na prošlogodišnjem okupljanju blogeraša.
Koristiće svaku priliku da napravi veliku priču od sitnica. Pardon, skandaloznih pojava. On će zvati kablovskog operatera, jer mu SpeedTest pokazuje 2% sporiju brzinu Interneta od deklarisane, o čemu je već pre poziva pobesnelo tvitovao. Zatim, s obzirom da telefonom komunicira kao pičkica, jer mu nedostaje tastatura, nezadovoljan šturim odgovorom operatera objavljuje status o tome kako mu je neprofesionalni službenik spustio slušalicu u pola rečenice. Njegovi virtuelni prijatelji, pogođeni zlom sudbom saborca, munjevitom brzinom retvitovaće njegove muke i nanoseći glavobolju PR-icama i njihovim "šta me sad smaraš, glupačo" direktorima.
Udostojiće ga tu i tamo zvaničnim odgovorom, nakon čega će svršiti i uzeti gutljaj prethodno napljuvane Kokiške i konačno mirno otići na spavanje.
- Direktore, direktore!!!
- Kaži, Lana, šta je sad opet?
- Istok Uvlaković je na Tviteru objavio kako želi našu kompaniju da zameni konkurentskom!
- Pa šta sad? Jebe mi se za njega, ko god da je. I kakvo je to ime?!?
- Neobično... Elem, taj status je retvitovalo još trideset uticajnih ljudi, a njih nekoliko je to objavilo na svojim korporativnim blogovima!
- Ret-titvovalo? Pa, je l' to neka ozbiljna situacija, šta?
- Kako nije?!? Oni sada najviše kreiraju javno mnjenje, znate?
- Dobro, de... Hajde, pozovi ti meni tog Uvlakovića, da bude naš gost sutra. Daćemo mu blokče, kalendarčić i hemijsku, pa će možda lepo da piše o nama ubuduće.
- Odmah, direktore, zakazaću mu sutra u podne.
.
.
.
- Dobar dan, gospodine Uvlakoviću, izvolite, uđite.
- Dobar dan, druže direktore.
- Hmmm, malo ste mi dežmekastiji nego na profil slici?
- Heh, ma to malo, privremeno, sad baš planiram da se fizički angažujem.
- Ako, ako, treba. Nego, čujem da ste bili nezadovoljni našim uslugama?
- Ma ne, to je stvarno bila sitnica, znate. Ja to samo…
- Ček, ček, šta je to? Da li je to… EREKCIJA?
- Heh, jeste, znate, nisam se nadao ovom pozivu, ceo dan sam uzbuđen.
- Lana, Lanaaa! Dolazi ovamo i izbaci napolje ovog mamlaza! Tako... i jebo te Tviter da te jebo, pa makar i propali dogodine. Popravićemo medijsku sliku nekom društveno odgovornom kampanjom. I reci molim te ajtiju da blokira pristup društvenim mrežama u celoj firmi.
