Pohlepa

Одавно је познато да је Србија земља највећих крајности и највећих апсурда. Тако је могуће да у земљи, где се већина људи изјашњавају као верници, да се истовремено многи диче успесима грађеним на свим библијским смртним греховимa.

Похлепа, као можда најуочљивији порок међу Србима, се може гледати и као последица вишевековног ропства под разноразним освајачима које је пратила глад и велико сиромаштво па су људи жељни свега и свачега грабили за себе да би имали за црне дане јер мир и благостање на Балкану никад нису дуго трајали. Међутим, турске спахије и хабзбуршкe и угарскe феудалцe су врло брзо заменили наши српски. Спрега српсхих спахија са влашћу је била основа многим нашим писцима за писање приповедака, драма и комедија које су постале ванвременске, односно и данас актуелне социолошке аналазе порочности Срба. Уз то стечена лењост тј. чекање да нешто падне с неба у уста, као последица уживања у благодетима америчких кредита које је Тито узимао, развила је код многих људи све већу потребу за тражењем “хлеба без мотике“. То је све често водило до све масовнијег сампослуживања туђим, пре свега државним ресурсима, увек по изговором, да од вишка глава не боли и да све то треба чувати за већ поменуте црне дане који долазе.

Страх од немаштине изазван причама наших старих о сиромаштву и гладовању наших предака и "како је некад много тешко било", код нашег човека условиле сталну потребу за гомилањем материјалних богатства, али и до небирања средстава за стицање истих. Криминал, зеленаштво, мито и корупција су само неки од синонима за похлепу. И не само да се гомилају новац или некретнине, гомила се и граби чак и оно што је непотребно, граби се и отима свака ситници јер штоно кажу, ваља да се узме, да се има.

Узми оловку или неку свеску из канцеларији, има у фирми тога колико хоћеш, треба ти за дете, да не трошиш паре по књижарама.
Прегради међу, узми комшији још који метар, требаће ти можда кад му будеш градио свињац испод купатила.
Узми службени ауто, иако код куће имаш два, да купиш воће и поврће за зимницу, да идеш у швалерацију, нема везе, ионако фирма плаћа гориво и сервис.
Закини некоме, нема везе што је тај посао одрадио за тебе, ко му јебе матер, ти си мозак операције, прво узми за себе колико ти је потребно, нису те паре пале теби са неба, не знају људи да цене твоје напоре да обезбедиш посао, неко би им дао и мање.
Дели се нешто бесплатно, иди узми обавезно, требаће ти, ваља се, тако кажу стари људи. Узми, чувај то за црне дане па нека је то и гранчица неког дрвета за које никад ниси чуо.

На дај, Боже, да некоме нешто приговориш, пљуваће те како си љубоморан и неспособан. Неки ће се бранити речима: "Нисам ја, мајке ми!". Неки ће скочити као поливени врелом водом и упутиће ти гомиле претњи типа: "Знаш ти ко сам ја? Је л' ти знаш ко су моји другови, пријатељи, браћа, кумови? Знаш ти ко је моја теча, а?" Или још чешће имаће изговор: "То и други раде, нисам ја ваљда најглупљи па да једини увек будем поштен." Још један апсурд у земљи где се свако заклиње у сопствено поштење.