Vreme dana kada čekamo novu godinu, kada dočekujemo neki rođendan. Vreme kada počinje novi datum, kada sutra postaje danas, a danas postaje juče. Vreme do kojeg je većini tinejdžera bio dozvoljen izlazak nekada.
Vreme u koje po predanju izlaze zle sile (Babaroge, veštice, karakondžule, aveti, vetrogonje i vampiri)
Vreme koje je propraćeno zvukovima zvona na starim zvonicima, šumom krila noćnih ptica i uzvicima pijanaca.
Vreme u koje je nekada izlazila definicija dana. Neka počiva u miru...
Trenutak kada mahnito pocnes da pritiskas refresh svakih 30 sekundi u nadi da ce bas posle tog zadnjeg da izleti nova definicija dana, pa da mozes na spavanje.
Vreme kada se pali bojler.
Vreme kada se na čistoj pop, rok, rejv, (pa čak i metal) žurci pojavi neko sa povikom: "E ljudi dosta je bilo, ajmo sad malo narodnjake!"
Vječita dilema. Mistika. Četiri nule obavijene velom tajne. Šta je to u tom dobu dana što nas fascinira? Da li je tada mrak gušći nego li sat vremena kasnije? Da li si u ponoć mudriji ili gluplji? Ili možda spavaš? A možda čekaš da se kazaljke spoje u stav mirno. Ili sa zebnjom požuruješ časovnik da otkuca minut poslije dvanaest, da prođe ta ponoć i simbolika koju sa sobom nosi.
Da li je ponoć početak ili kraj? Da li je u momentu sklapanja kazaljki dan počeo ili se pak završio? Odgovor se krije u svakom čovjeku ponaosob. Onaj ko je tog dana preživio pakao u ponoći vidi spas. Početak novog dana. Onog koji će donijeti nešto bolje, nešto što će potisnuti gorak ukus tekućeg dana.
Ako ti je pak dan bio srećan, u ponoći ćeš vidjeti kraj. Kraj dana za koji nisi želio da se završi. Kraj sna koji si htio da sanjaš zauvijek.
U ponoć isplivavaju aveti. Potisnute duboko u podsvijesti, u ponoć dobiju snagu i raskinu lance kojima smo ih okovali. Mami ih miris. Miris uma opsjednutog ponoćju. Nemaju mnogo vremena. Svega šezdeset sekundi. Djeluju brzo. Urnišu misli, siju strah i ostavljaju ukus poraza u ustima. Poraza, da. Mišić i kost gube bitku sa nevidljivom utvarom skrojenom u sopstvenom umu. Onom istom koji bi trebao da nam misli dobro.
A ne misli.
Ne i u ponoć.
Grom, kiša! Ipak ne, samo tripujem. Napolju je toplo! Vjerovatno ima i trideset stepeni. Od kud onda buka? Noć je! Ko je? Sam sam valjda? Ili nisam? AAAAAAA. Šta bi? Ništa. Zašto galamim? JEBOTE! Kurve! Kurve! Kurve! Zašto da je ostavim? Ili da je ubijem! Ne tripuj! Nemaš muda! Ili imaš. Možda da ubiješ sebe? Zašto? Ubij se! Ubij se! UBIJ SE! Znoj! Zašto? Radi klima! ZAŠTO JEBENI ZNOJ? Ne mogu da dišem! dfhsdfhskvnsvks vazduha??? MAJKO!!!
56
57
58
59
60
Prošlo je. Zaspaću. Da l' da joj šutnem poruku? Njah, vjerovatno spava. Ujutru ću. Sklapam oči. Tonem...
vreme u koje se sve maske korisnika vukajlije okrecu...clanovi se medjusobno pozivaju na hot,pricaju se strasne price a posebno o gejovima...dakle da ne duzim price nisu uopste ni strasne ni zanimljive vec SUPLJE,bez nekog posebnog smisla...naravno cast izuzecima koji su ,,nacitani''i pricaju samo velike reci
joj tata vidi kolko drva,kad bi sve ovo zapalili kolki bi zar bio
Vreme kada postavite sebi pitanje: Da li da legnem i gledam tv dok ne zaspim ili da visim još malo na kompu? Obično se upražnjava druga stavka dok glava ne lupi u 4 ujutru o tastaturu i probudi vas.
Naglo buđenje sa opuškom u ustima i nosom zabijenim u pikslu dok čelo pritiska taster space.
- Hmm, gde sam ja? Ovo još stoji upaljeno. Kakav je ovo beli prazan prostor za pisanje? Au pičku materinu! Opet zaspao za kompom. Vreme je da legnem u krevet.
Podne za vampire.
Idealan trenutak za slanje veš-mašine i bojlera na rad u treću smenu.
A moglo bi i nešto kuvano da se pristavi na tiho. Hvala ti elektrodistribucijo.
