Време дана када чекамо нову годину, када дочекујемо неки рођендан. Време када почиње нови датум, када сутра постаје данас, а данас постаје јуче. Време до којег је већини тинејџера био дозвољен излазак некада.
Време у које по предању излазе зле силе (Бабароге, вештице, караконџуле, авети, ветрогоње и вампири)
Време које је пропраћено звуковима звона на старим звоницима, шумом крила ноћних птица и узвицима пијанаца.
Време у које је некада излазила дефиниција дана. Нека почива у миру...
Време када се на чистој поп, рок, рејв, (па чак и метал) журци појави неко са повиком: "Е људи доста је било, ајмо сад мало народњаке!"
Вјечита дилема. Мистика. Четири нуле обавијене велом тајне. Шта је то у том добу дана што нас фасцинира? Да ли је тада мрак гушћи него ли сат времена касније? Да ли си у поноћ мудрији или глупљи? Или можда спаваш? А можда чекаш да се казаљке споје у став мирно. Или са зебњом пожурујеш часовник да откуца минут послије дванаест, да прође та поноћ и симболика коју са собом носи.
Да ли је поноћ почетак или крај? Да ли је у моменту склапања казаљки дан почео или се пак завршио? Одговор се крије у сваком човјеку понаособ. Онај ко је тог дана преживио пакао у поноћи види спас. Почетак новог дана. Оног који ће донијети нешто боље, нешто што ће потиснути горак укус текућег дана.
Ако ти је пак дан био срећан, у поноћи ћеш видјети крај. Крај дана за који ниси желио да се заврши. Крај сна који си хтио да сањаш заувијек.
У поноћ испливавају авети. Потиснуте дубоко у подсвијести, у поноћ добију снагу и раскину ланце којима смо их оковали. Мами их мирис. Мирис ума опсједнутог поноћју. Немају много времена. Свега шездесет секунди. Дјелују брзо. Урнишу мисли, сију страх и остављају укус пораза у устима. Пораза, да. Мишић и кост губе битку са невидљивом утваром скројеном у сопственом уму. Оном истом који би требао да нам мисли добро.
А не мисли.
Не и у поноћ.
Гром, киша! Ипак не, само трипујем. Напољу је топло! Вјероватно има и тридесет степени. Од куд онда бука? Ноћ је! Ко је? Сам сам ваљда? Или нисам? ААААААА. Шта би? Ништа. Зашто галамим? ЈЕБОТЕ! Курве! Курве! Курве! Зашто да је оставим? Или да је убијем! Не трипуј! Немаш муда! Или имаш. Можда да убијеш себе? Зашто? Убиј се! Убиј се! УБИЈ СЕ! Зној! Зашто? Ради клима! ЗАШТО ЈЕБЕНИ ЗНОЈ? Не могу да дишем! дфхсдфхсквнсвкс ваздуха??? МАЈКО!!!
56
57
58
59
60
Прошло је. Заспаћу. Да л' да јој шутнем поруку? Њах, вјероватно спава. Ујутру ћу. Склапам очи. Тонем...
vreme u koje se sve maske korisnika vukajlije okrecu...clanovi se medjusobno pozivaju na hot,pricaju se strasne price a posebno o gejovima...dakle da ne duzim price nisu uopste ni strasne ni zanimljive vec SUPLJE,bez nekog posebnog smisla...naravno cast izuzecima koji su ,,nacitani''i pricaju samo velike reci
joj tata vidi kolko drva,kad bi sve ovo zapalili kolki bi zar bio
Vreme kada postavite sebi pitanje: Da li da legnem i gledam tv dok ne zaspim ili da visim još malo na kompu? Obično se upražnjava druga stavka dok glava ne lupi u 4 ujutru o tastaturu i probudi vas.
Naglo buđenje sa opuškom u ustima i nosom zabijenim u pikslu dok čelo pritiska taster space.
- Hmm, gde sam ja? Ovo još stoji upaljeno. Kakav je ovo beli prazan prostor za pisanje? Au pičku materinu! Opet zaspao za kompom. Vreme je da legnem u krevet.
Idealan trenutak za slanje veš-mašine i bojlera na rad u treću smenu.
A moglo bi i nešto kuvano da se pristavi na tiho. Hvala ti elektrodistribucijo.
Kada pitate dva čoveka o nečemu, dobićete više od dva mišljenja. Na toj osnovi je stvoren Vukajlija. Rečnik slenga i idioma.
Kompjuterska Biblioteka · 7. Maj 2009.