Јадница. Сва грдна, Бог да те сачува. Ниђе неке облине, равна као шпер плоча. Никаквих облина нема сем лактова и колена. Испијена у лицу са благим телећим погледом плавих очију који је празан, без живота. Коса је светла, али нит' плава нит' нешто риђа него боје сламе, као да је седа. Увек је везана у неку неуредну кику или пунђу која не стоји чврсто него виси као да ће свакога трена отпасти са њене главе. Обучена у неку дугачку монашку сукњу коју као да је сама шила и џемпер који јој је до колена.
Васпитана врло патријархално, никада није повисила тон, а уопште и ретко прича. Ради шта јој се каже и то је то. То је једино што попуњава потпуну досаду и чамотињу њеног живота који свакога дана исти, без промена, чак ни она сама као да не стари него стоји непромењена у времену које пролази поред ње.
-Предиславе, кад си стиг'о са славе?
-Јуче, то јест' касно синоћ...
-Како било?
-Ма шта знам... Не волим ти ја да идем на славе много... Све време сам јео, па после кад ме стрина склонила да би остало нешто и за остале госте хтео сам да се убијем од досаде.
-Па шта си радио?
-Ништа, слушао маторце како причају неке бароније, ишао бабама да ме пољубе и уштину за коју чоколаду и тако.
-Било неких пички?
-Ма бежи бре, била нека мала, права бомба, ја јој пришао и нешто с њом причам кад ми долази стрина и каже то ми сестра од бабиног ујке стрица и ја се сморио. Рече ми да морам да пазим, све су ми ту неки род. И ја је питам има ли неко да није.
-И?
-И одведе ме код неке поварете. А она јадна седи у ћошку собе к'о неки филадендрон и не ради ништа сем што врши фотосинтезу. И ја реко бар да причам са њом а она гледа у мене онако тужно, сва нешто бледа ко да је мртва. После сам опет сео за сто и почео да једем...али је било океј јер су онда донели и вино.
Slavna Vukajlija. Ima glupih stvari, ima bezveznih, ali ima i jako puno brilijantnih. Neću previše dužiti, samo odite tam pa vidite sami. Samo jedno upozorenje - ima ponešto napisano i na ćirilici (iako smatram da svako, ko kolko-tolko drži do opće kulture zna ćirilicu).
Skodin blog · 04. Septembar 2010.