Krajnji ishod velike većine svađa i trvenja među narodima, državama ali i pojedinim ljudima takođe. Staro, nedomišljeno iskustvo da rat i svađa samo potresu pitanja zbog kojih su započeti a njihovo rešavanje ostavljaju nekim kasnijim, mirnijim vremenima.
U slučaju narod vs narod, ili država vs država to se manifestuje time što desetak godina posle krvavog ratovanja akteri počinju da se ponašaju kao da se baš ništa dogodilo nije – počinju da posećuju jedni duge, otvaraju jedni drugima granice, tržišta i čine masu sličnih "sve je o.k." aktivnosti...Vraćaju se u poziciju iz koje su isprva i krenuli...
Postavlja se pitanje koj' su kurac i ratovali uopšte?
U slučaju jedan čovek vs drugi to se manifestuje u tome što se dva aktera, na krv i nož posvađana, koja nesrećnom okolnošću žive pod istim plafonom, vremenom ublažavaju svoje "sa' ću te ubijem" držanje, sve dok potpuno ne počnu da se ponašaju kao i pre svađe. Korak po korak, i opet u startnu poziciju.
Opet se postavlja pitanje, koj' su se kurac i svađali uopšte?
Odgovor je jednostavan: neko od aktera (često su to oba) imaju pritajenu potrebu za sranjem, izlivima krvi i svakakvim vrstama belaja. Ona se periodično javlja (svakih 50 godina rat, svaka 2 meseca svađa) i zadovoljava.
Ako niste iz fazona da volite svađe, tuče, ratovanja, krv, i posledični povratak u startnu poziciju (mirenje sa skotom koji vam je o glavi radio pre toga) jednostavno iskulitajte takve ljude zauvek.
Oslobodite ih se. Ako ste sa njima živeli, odselite se. Ako u krvoločnoj državi živite, emigrirajte. Ima i ljudi i država i naroda kojima jebanje keve nije kul pojam.
