Teško je odrediti ovakav pojam jer je determinisan kapitalizmom i potrošačkim društvom, a upravo je on sam negacija takvog društva. Onaj mali luft, greška u sistemu, apsorbovana nepravilnost, ventil. Život u ovom veku, čoveku na leđa stavlja nepodnošljiv teret, slobodu u okovima.
Prikaza slobode je najopasnija od svih prikaza i iluzija, ali se tu ne radi o sposobnosti da se jednostavno skine ta skrama s očiju, ne, jer je ta skrama deo čovekovog bića, ona ima svoju ulogu i jeste kao pupčanom vrpcom uzročno povezana sa obrascima ponašanja, moralnošću.
Cilj je očigledan. Novac. Taj cilj ne zavisi od partikularnog interesa, želje. On je tako društveno determinisan i postavljen. Nije ni ključ u prostoj pohlepi, već u pribavljanju mogućnosti i moći, takmičenju i pobedi u njemu.
Imovina čoveka je poput termometra. Može biti iznad nule, na nuli, situacija kad se ne poseduje ništa i ispod nule. Lako je zamisliti situaciju kada čovek nešto poseduje, kada ima neku stvar, nerelevantno koje prirode. Isto tako je poznato šta znači nemati ništa, odnosno biti na nuli. Ali problem nastaje kada se imovina nalazi ispod nule, u minusu. To se zamišlja i nije realno.
Zapravo pasiva je onaj trenutak kad imovina zakorači iz sveta realnosti u svet moralnosti i društvenih normi.
Postoji analogija između situacije sa imovinom ispod nule, pasivom i pozitivne nule. Obe realno žive u svetu moralnosti i društvenih konvencija, ali se napajaju sa dva potpuno ista simetrična izvora, sa dve potpuno različite energije ipak.
Jedna drugoj daju pravo na život, pasiva je vezena za dug i sve što on znači, pozitivna nula za osećaj da si čovek i da si slobodan.
