- Ne mogu više ovako. Svaki dan ti je torba u glavi. Loše si plaćen, ne cijene te, dapače, mrze te. Dokle ćemo više ovako?
- Dušo, znala si ovo od početka. Ovo je plemenit poziv. Sigurnost i povjerenje.

- Dragi, kako ti se sviđam? Žarim li i palim?
- Gasio sam požar tri dana, spasio sam ti očevu vikendicu. Da si Monika Beloluči u najboljim danima, ugasila bi mi raspoloženje. Da si barem rekla budi moja voda ili Antonio, vruće mi je, jebem te nekreativna.
- Mukica.

- Kada ćemo imati svoj stan?
- Ne znam, pregovaramo sa sindikatom o povećanju plaće za 2,25 do 2,75 posto.
- Gdje ćeš s tim novcima, Rockefelleru? Hoćemo cijeli život biti podstanari? Hoćemo dignuti kredit za stan? Jamac da bude možda tvoj plemeniti poziv?!
- Ne brini se, nećemo. Kako cijene divljaju, nećemo još dugo moći biti podstanari.
- Neću živjeti opet kod tvojih.
- Ništa onda. Izbacit ćemo Džekija iz kućice pa se ti komodaj.

-Desi Aurelije, lafčino, idemo u neko bludničenje, razvrat i iživljavanje nad sirotinjom rajom večeras? A?
-Gajuse, ja nisam deo tog života više. Takve stvari popločavaju tvoj put do pakla, pokaj se pre no što bude kasno. Ja sam osetio poziv da služim Njemu i sada sam kao preporođen.
-Kakav pakao, maćoree, pa mi smo neznabošci? Kakav poziv, o čem ti to?
-Bog mi se obratio u parku, govorio je iz nekog granja, rekao mi je da uzmem i čitam Bibliju. Sada sam drugi čovek.
-Pa dobro neko granje matoree, opet pržiš, a? Al sam ti ga šookno!
-Pržićeš se ti u paklenim vatrama do beskonačnosti. A i posle nje. He he.