Она поред које можеш хиљаду пута да прођеш, површно је погледаш, а да је заправо ни не приметиш.
Она лепота, коју кад приметиш, наставиш још десет корака, укопаш се у месту тридесетак секунди у једном од оних "жју!" момената дубоког усхићења, и потрчиш за њом. Фигуративно.
И после тога све поредиш са њом, и ништа ти више није довољно добро.
Она после које ћеш се чудити како је раније ниси приметио, и како је други не виде.
Филм који ти је пре годину дана био досадан и глуп, а сада јуриш остале филмове истог режисера по руским торентима, пекара поред које готово свакодневно пролазиш а никад ниси крочио у њу, а погачице им дечарапирају, књига коју си као клинац вратио на полицу после четрдесетак прочитаних страница јер ти је била сувише конфузна, а сад си избедачен јер је писац умро пре десет година, песма која ти се вртела у глави, али никад се ниси удубљивао у текст, пријатељство из основне, текст или дефиниција која ти је прекјуче била много геј, а сада се поистовећујеш с њом, девојка коју годинама виђаш у крају, а онда видиш њен осмех који ти толико обузме мисли да не можеш да ходаш и жваћеш жваку у исто време...
Dolazi izunutra a ne iz kutije za puder!
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.