Pojava koja je ređa od Halejeve komete. Ono što nedostaje da se neke situacije poklope u korist i na radost prosečnog čoveka, bilo poslovno, bilo privatno. Obično nedostaje veoma malo da bi se stvar razvila onako kako mi želimo, ali život ne bi bio to što jeste kad se nešto ne bi isprečilo. Jednostavno, čovek zablokira. To na svojoj koži nisu osetili samo oni koje su svi u životu morali da slušaju i koji poseduju bankovni saldo Ružice Đinđić, te im se sve otvara i bez korišćenja mozga.
Naknadna pamet koja nam dođe tri dana nakon što nam je potrebna je deo svakodnevice. Muda vezana u čvor (što sam već analizirao u nekoj prethodnoj definiciji) imaju priliku da profunkcionišu, ali se u presudnom momentu vezuje i jezik i prilika je zauvek propuštena, bilo šta da je u pitanju.
Sami sa sobom, u glavi imamo savršenu predstavu kako sve treba da izgleda, ali omanemo u realizaciji. "Pravih se reči uvek kasno setim, odgovor znam kad ostanem sam". Stihovi koji su uboli poentu.
Onaj koji čeka na povoljan vetar, raspored zvezda i kosmičku ravnotežu da bi promenio stvari, neće to nikad uraditi. To svi znaju, a opet, većina čeka.
"Istetovirani strah na tvojim obrazima jeca,
ti si samo njegov podstanar"...
Dojadilo ti je da sa fakultetskom diplomom radiš fizikaliju u privatnoj firmi za istu platu koju imaju obični majstori. Govor od pet kilometara o očuvanju dostojanstva i nepristajanju na gaženje je spreman i kuva se. Kada vreme dođe, pitanje se svede na izlazak sat ranije zbog bolesnog deteta. Naravno, možeš da ideš, ali upravo je stigao neki kamion koji prvo treba istovariti, pa ako bi mogao prvo oko toga da pomogneš...
Ukapiravši da je mala koju površno znaš već par godina, a nalazi se pred diplomom pravnog, zapravo jako dobra prilika (slobodna od pre nekoliko meseci), a i u gradu je ove nedelje, čekaš vikend pun nade i sa gomilom potencijalnih scenarija sa srećnim krajem u glavi. Kada vikend dođe, iako je svo društvo nekud otperjalo, nije ti glupo da odeš sam na svirku da bi je video. Razgovor traje odličnih 5-6 minuta uz par lepih komplimenata. Na kraju, umesto "Hoćeš li na kafu kad si slobodna?", čuje se samo "Videćemo se za praznike", a kroz glavu prolaze orgije sa novogodišnjih studentskih žurki sa dotičnom u glavnoj ulozi.
Konačno u prilici da unovčiš znanje učešćem u kvizu, jedno pitanje od plaćene školarine, puta oko sveta i kupovine budućeg radnog mesta, zaboravljaš da je Darko Kovačević posle Zvezde, a pre Sosijedada nastupao za Šefild Venzdi.
