Specijalni udarac čika Radeta Lackovića koji on, pošto je moroljubiv,porodičan čovek i domaćin, koristi samo u samoodbrani ili odbrani nedužne i potlačene sirotinje. Izvodi se pesnicom pravo preko džigerice što u tom trenutku ima poguban uticaj na nju pogotovo ako je u pitanju pijana i nevaspitana bagra koju čika Rade često prevaspitava na opštenarodnim veseljima od Cirhenkirhena do Babušnice i od Hoencholerna do Že Puea.
Postoji jedna anegdota vezana za ovaj udarac i za ispraćaj Andreja Aršavina u rusku vojsku. Pošto je Aršavinova baba iz Srbije, njegova porodica je rešila da gosti budu blaženi Radetovim pesmama. Rade, čovek normalan, peva kao slavuj, gosti srećni. Aršavin, Fabregas, Nasri i društvo lome čaše uz Radetove hitove dok se Arsen Venger odvaljen valja po podu, i sve je u najboljem redu. Ali uvek se nađu neke pijane budale da pokvare prelepu atmosferu, a to su u ovom slučaju bila braća Emilijanenko, Fedor i Aleksandar. Svesni da ostali gosti ne mogu fizički da im pariraju oni su počeli da ih maltretiraju, onako bratski, da im rade poluge i lupaju šamare. Rade, strpljiv čovek inače, proba lepo da ih upozori da to ne rade ali mu oni odgovoriše drsko, vulgarno a mlađi Aleksandar, inače poznat kao zatvorski pitomac, slomi flašu i proba da iskasapi Radeta. Rade, hladan kao špricer, samo ga zakači Vašarskom fintom preko džigerice tako da ovaj pade na patos previjajući se od bola. Fedor proba neke njegove kerefeke ali mu Rade lupi kombo- šamar i izbaci ga napolje. Kada se sve završilo Rade se spakova i pođe kući, kad ono ispred lokala- braća Emilijanenko su sačekala Radeta da mu se izvinu. On se samo nasmeši, odvede ih u kafanu gde su ostali do jutra i gde ih je Rade kulturno i pedagoški uzdigao tako da su danas obojica veoma dobri dečaci.
Postoji li uopšte danas kafana? Ono sveto mesto gde sedi Zoran Radmilović i zajebava Aligrudica, ubeđujući ga da popije još koju. Ono mesto gde svaki stolnjak ima svoju priču. Mnogo rupa od opušaka. A svaka iza sebe krije neku zanimljivu priču. Da li postoji? Ne. Prava kafana, ona sa dušom izgubljena je negde u vremenu.
Danas postoje samo imitacije. Razlikuju se po tome da li se ti tamo osećaš kao u kafani ili ne. Znaš da ne očekuješ da tamo sretneš duhovite matorce, rekli bi neki akrepe, koji uz čašicu, papir, olovku i ponekom diplomom iz džepa zbijaju šale i vode razgovore koje ti samo možeš da slušaš. Bitno je stanje uma. Da se osećaš kao kafanski čovek, sjedinjen sa cašom i pesmom.
Pet dana radne nedelje deluju kao večnost. Dugo kao probijanje nespretnog konobara kroz masu razuzdanih ljudi. Ako imaš sreće, pa gazda prepozna u tebi vrednog čoveka, može se desiti i subotom da radiš. Plata, nije velika. Ne žališ se, dok je ima. Pažljivo čuvaš svaki dinar za to veče. U kafani.
Živopisni likovi, kao da su juče izašli iz nekog Kusturicinog filma su već tamo. Neki su čak i muzičari. Ima čak i dece. Previše. Ali ne mariš. Stara, drvena stolica koja ne može da nabroji ko je sve sedeo na njoj, i sa čijom glavom je imala bliski kontakt, te čeka. Naručuješ piće. Gledaš kako stari Ciga, držeći violinu kao svoje najmilije dete, tankuje u sebe hladan špricer, podmazuje dušu i glasne žice. U uštirkanoj košulju, crnom prslučetu i zasukanim brkovima stvara atmosferu nekog davnog vremena.
Vremena, kada je u kafani pevao Toma. Boemi. Ljudi koji srce davali čaši i pesmi. Koji nisu radili to što su radili za raznobojni papir. Piće je stiglo. Iz džepa vadiš drinu bez filtera, domaću muštiklu i Zipo, koji je stari doneo sa proputovanja po Evropi za vreme ćopavog Zagorca. Ispred tebe je stolnjak, koji ni svi oni pametnjakovići sa reklama za praškove, ne bi oprali zajedno. Na njemu, limena, neravna piksla leži kao kruna. Nije izgubila stari sjaj. Zub vremena njoj ništa ne može. Rekli bi, kao da ju je Švabo pravio.
Ređaju se pesme. Jedna za drugom. Najmlađa snimljena za vreme stare Juge. Klinčadija skače kao da se sutra završava majanski kalendar. Ciga iz srca vadi poslednje atome snage. Glas mu drhti. Ali odradiće to do kraja. Makar umro. Sediš, stiskaš čašu od 2dl i čekaš. Čekaš. Svoju pesmu. Da telo zadrhti, i da onu čašu pošalješ u mnogo sitnih komada. Ne zato što misliš da je to tako lepo. Već zbog meraka. Počinje. Čaša još uvek leti ka podu, a ruke su već u vazduhu, sa zabačenom glavom. Mogao bi i da crkneš u tom trenutku, nije te briga.
Iza dimne zavese, koju pravi tvoja Drina, nazireš kafanu. Kafansko veče kakvo ti želiš. Nešto čega odavno nema. I one matorce, i umorne glumce posle predstave, i nasmejane ljude i onog Cigu sa tek izraslim brčićima sa početka njegovog pogađanja u srce tom violinom koja ima nešto u sebi. Nešto magično.
Odlaziš kući niz puste i preduge ulice. Nema žive duše. U glavi ti odzvanja ona pesma. Briga nemaš. Do sutra. Ali, to je tek sutra.
Konstruktivnija verzija onog ''ja mu dam prst, on 'oće celu šaku'', kad neko pretera u svojoj pohlepi i preterivanju, naravno korišćenja tuđih dobara, koja su naravno slađa od tvojih ličnih, i onda dok ti to skontaš, zajeb'o te taj već odavno ..
Šta je ćale? Štas' besan, ko leptir na sijalicu ? Aj vamo da popijemo po špricer!
Mani me špricera i svega, dao sam prošle nedelje Rajku dole u selo kazan da ispeče onu njegovu lozu, i odem jutros kod deda Štifle da vidim 'oće da proda onu frezu njegovu, kad Paja kakilo pored pustio Krajišnike, uteram mu s' dupeta, i peku rakiju na naš kazan!
ja odem do Rajka, 'di je moj kazan leb mu jebem, on kaže tu je, sam' ga je ostavio kod Paje, kao treb'o mu na dan, ovaj će ga pojesti, jebala ga Drina njegova!!
Ne vredi, pustiš seljaka u wc, on ti pojede sapun!! Od sad ima da držim kazan u predsoblju!!Paz' da nećeš ćale, i ovako ti keva ne da više da pečeš rakiju,od kad ste ti i teča onomad pijani prosuli po' bureta komine u dvorište, smrdelo je do svetog Nikole, pa mi prodaješ muda za bubrege kako nemaš vremena, i bolj' što se kazan šeta po selu!!
Štas' kaz'o derane ? Pa ti već misliš da si jači od mene? Aj beži u štalu, da ti ne bi gurno ovu flašu poprečke usta!!
Pomalo zaboravljeni sleng,govori o nečijoj povezanosti,privrženosti nečemu.Ranije se mislilo na zemljake,koji su bili "pretplaćeni" na državne funkcije,pa su tako i skoro sve firme "po vertikali" imale Časne i Poštene,od Pere u kontrolu leta,preko svih službi preduzeća,upravnih odbora,do genaralnih direktora.
Red radnji se nekada znao i poštivao.Prvo osmoljetka u rodnom selu (ili susednom,ako nema škole u selu),srednja u obližnjoj varošici,pa ćale prodaje krupnu marvu i komad zemlje za nastavak školovanja u prestonici ili onom drugom univerzitetskom centru u državi.Kada se konačno završi usavršavanje u velikom gradu,na scenu stupa zemljak koji se zauzima za malog(ređe malu),ko veli dobar je znam mu oca (a bogami i majku,malo bolje,he,he),primiću ga kod sebe u preduzeće,neka ga na državnim jaslama,dok ne vidi šta će sa sobom.Taj mali kad poraste na isti način se ophodi prema svojim nekim novim zemljacima i sve u krug.
Na kraju vica jadni lala konstatuje da ga ne ide jer JEDINI on nema zemljaka,kad vidi dođoše vezane ko creva.
Ulove Lala,Bosanac i Crnogorac zlatnu ribicu,izvuku je na obalu,a ribica progovori:-Pustite me ispuniću vm svakom po želju!
Oni se slože sa tim i prvi želju izrazi Crnogorac:
-Želja mi je da svi crnogorci žive u jednoj državi,Crnoj Gori,srećni i zadovoljni!
Bosanac,ponovi istu želju kao i Mrčo,samo da država bude Bosna.
Dođe na red Lala:
-Jel ribice,jesi ti njima ispunila želje?
Ribica:-Jesam!
Lala:E,ako si njima ispunila želje,ja bi jedan ladan špricer!
Dedina deviza kad se ujutru ospe paljba i ćaletovog dalekometnog topa marke trocevac m-55, i kevine haubice wz38 po mojim jadnim ledjima jer sam veče pre toga jedva kuću potrefio, i izuo cipele pred kapijom. Sve se svodi na to kako ne mogu da se ožderem ko sav normalan svet, neg' ih je uvek posle 5 dana sramota.
I šta sad, kao i svaki put, jel' si se mor'o derati ulicom kad si iš'o kući? Pa jel' svako mora da te čuje kad se vračaš? Ko da sam mahmuta napravio umesto čoveka, pa šta sam ti Bože zgrešio u životu?
U pravu ti je otac, imaš 22 godine, već bi čovek treb'o da si post'o, ja čupam kosu svaki put kad odeš od kuće negde! Pa sestra ti je zlato za tebe, ima 15 godina! manje brinem kad ode na eksukrziju u inostranstvo, nego kad ti sidješ kod Mite na jedan špricer! E bože, Bože, što nam ovo radiš?
Milorade pusti dete, pa nema pedes' godina pa da leže u jedanajs' ! JA kad sam bio njegovih godina pobeg'o sam sa mamom tvojom dva meseca od kuće, niko nije znao di sam, pa koji mi očin danas fali?
I nije se on napio što je pio, neg' što nije mezio! Jel' tako ime dedino?Tako je deda, normalan sam doš'o kući, samo mi je....
DOSTA, NEMOJ DA TE ČUJEM!!!! A ti tata, ne zna se koji je gori od vas dvojice, il' ti tako mator, il' on balavac! Bežte mi obojica s'očiju!!
Hvala deda!
Ajmo mi ime dedino do podruma na po jedan, nije se setio da te pohvali što si ceo dan juče okopav'o baštu,sramota!
Osobe koje vam uporno govore da nemate tremu. Pred svaki ispit, nastup ili bilo kakav veliki događaj u životu naći će se pored vas barem jedna ovakva osoba.
Vi i sami shvatate važnost toga da budete opušteni, koncentrisani i nemate aman ni zrno birge i potpuno se samouvereni. Onda se nadje neka tetka Cana koja je svratila kod tvoje keve na kafu i krene da trtlja kako je ne treba razmišljati šta će biti ako padneš, kako je njena ćerka Ružica veliki tremaroš a kako je ona bila uvek tip osobe ladan ko špricer u njene dane itd. Krenuli ste na ispit i dalje se preslišavate u sebi. Čekate tramvaj. Sećate se svih opisa međuspratne konstrukcije, znate sve proračune za dimenzionisanje elemenata i mirni ste. Onda se zapitate kako je ona Ružica završila onu medicinu a stalno je paničila? Ako si učio ne možeš da zaboraviš. Sedate u tramvaj i odlučujete još malo da se preslišate. Kreneš da se setiš kako se crta detalj prefabrikovanih stepeništa sa obraznim gredama i...ne možeš da se setiš. A skriptu nisi poneo. Pomisliš ma znao si to, setićeš se, a uostalom neće možda to biti. Kreće blagi napad treme. Izlaziš iz tramvaja. Pokušavaš i dalje da se setiš. Ulaziš u salu a ostalo je samo par mesta. Uznemiren si i pokušavaš da zaboraviš na Canu bakcuza, senilnu Ružicu i glupi detalj. Ispit je podeljen. Otvaraš papir. Zadatak: nacrtati detalj prefabrikovanih stepeništa sa obraznim gredama. Kuneš Canu afekotm novokomponovanim psovkama. Pokušavaš da se setiš. I dalje ništa. Seme treme koje je posejano je iscvetalo u ogoman trnovit žbun. Nekako si završio ispit. Besno predaješ rad. Vraćaš se kući. Keva te pita kako si uradio, a kaže pitala tetka Cana da joj javi. Ćutiš. Uzimaš patike i ideš na basket sa ortacima.
Bolja verzija klinike za odvikavanje a i jeftinija je...
PRVI PRIMER
Klinika za navikavanje na alkohol
Program traje od nedelju dana do godinu dana u zavisnosti od pola, uzrasta a i od toga koliko osoba moze da popije. U klinici rade najbolji svetski naucnici (Čitaj: ne izlaze iz kafane) i uspeh je zagarantovan.Prikazaćemo program koji traje pet meseci i koji je najbolji.
I mesec
Pacijent svaki dan pije po 20 litara piva dnevno. U početku ima problema zbog količine tečnosti koju unosi u sebe ali već posle nedelju dana taj problem nestaje, povraćanje i mučnina su sve redju na kraju meseca. Pacijentkinje piju malo blaža piva (limunizovani tuborg) ali istu količinu kao i muškarci.
II mesec
Pacijentu se umesto piva daje špricer, bambus, crno ili belo vino (ko šta više voli) a dnevna količina alkohola ostaje 20 litara. Povraćanje i mučnina su prestali i telo pacijenta se naviklo na alkohol.III mesec
Muškarcima se počinje davati alkohol koji u sebi sadrži oko 40% čistog alkohola, kao što su votka, jeger ili pelinkovac. Ženama se daje nešto blaža alkohlna pića kao što su vermut i neki kokteli. Količine koje se pacijenti svakodnevno dobijaju 5 litara alkohola. Jutarnji mramurluk u ovom mesecu prestaje 100%.
IV mesec
Prelazi se na malo jači alkohol kao što su viski i domaća rakija (isključujući brlju). Dnevne količine se povećavaju na 10 litara dnevno.
V mesec
Počinje da se pije uvozni apsint (po mogućstvu Češki). Količine alkohola koje pacijenti dnevno unose u sebe nisu odredjene ali se u proseku popije do 10 litara dnevno.
Pacijenti napuštaju kliniku kao srećni ljudi koji su otporni na alkohol bilo koje vrste a i stekli su puno prijatelja na klinici.DRUGI PRIMER
Odeš na kliniku za odvikavanje od alkohola i oni ti utuve u glavu kako je alkohol loš itd itd i tebi oni smuče alkohola, ali šta se desi kad ta ista osoba ode na neku slavu i domaćin ga (pod izgovorom da se valja i da je takva tradicija) natera da popije koju čašicu i ovaj se opet navuče na alkohol i vid' belaja opet mora u kliniku za odvikavanje.
ZAKLJUČAK
Počeće da se pije onaj 100% alkohol (medicinski), e onda će morati da smisle nešto jače.
