Svojevrstan način izražavanja jednog pripadnika nebeskog naroda na postavljeno mu pitanje šta vozi, kakav ima krevet, koju marku televizora i čime doteže točak na raspalom Pasatu iz prvog pitanja. Semantika kojom se u interakciji sa ne obavezno ljubotivim sagovornikom s preke strane nedvosmisleno aludira na to kog je i kakvog kvaliteta nasumično sokoćalo/predmet/kurac-palac u ličnom vlasništvu a, razume se, prema već hiljadama godina formiranoj nebeskoj dogmi glede specifičnih područja na plavoj planeti na kojima se narečeni rendom proizvod pravi po najvišim YUSO standardima, idemo na ISO. Ono - verovatno je krajnje spontano došlo do toga da jedan pripadnik naroda nebeskog nadene ime-titulu određenoj "kul stvarčici" koja mu je na ovaj ili onaj način olakšala personalne muke Isusove na Zemlji, a pošto se naravno više puta uverio u neprejebivu kakvoću iste i poželevši dima, logično, nešto intimniji odnos sa njom. Etničko-nacionalna definicija države zaslužne za tu neprejebivost nameće se, pak, kao više nego logičan izbor za sveti ritual prekrštenja uz, fala Bogu, onu vazda prisutnu notu latentnog sarkazma, sada već genetski ukorenjenog u nebeskost naših srpskih bića.
Elem - ne vozite Rumuna ili Rusa, Finca zamenite Korejancem ili Japancem i turite Španca na fasadu. Možda ćete se, kojekude, barem na trenutak osetiti nešto internacionalnije. Kojekude, srdačan.
- Brate, ideš sa nama u utorak kod Mareta da gledamo Partizan protiv onih ribara? Kupio lik Tajvanca pre neki dan, kaže, imaš trip da si na jebenom stadionu koliko je kvalitetna slika, e!
- A što bih ja želeo da imam trip da sam na njihovom jebenom stadionu, brate? 'Ajde beži u kurac.
- A daaaj, brate, biće do jaja zajebavancija, fazon, može i da se vrati usporeni snimak i to...
- Brate, utakmica sa jebenim Šatorom ili Kako-se-već-taj-kurac-zove ne može da bude "do jaja zajebavancija" čak i kad bi je gled'o na onom mom raspalom Nišliji što stalno moram dustajem da mu popravljam sliku. Ok?
- Ali...
- U krajnjoj liniji - poduvaš mi Srbina, idiote jebeni.
Svaki narod ima svoje običaje koji su jedini pravi i ispravni,
a običaji svih drugih naroda su izmišljeni, veštački i pogrešni.
Podrazumeva se da su naši, Srpski narodni običaji najbolji, a svi ostali su bezveze.
Evo samo 2 primera nesrpskih običaja koji su bezveze:
1.
Na Guamu postoje muškarci kojima je posao da putuju zemljom i vrše defloraciju mladih devica koje plaćaju za privilegiju da prvi put imaju seks. Razlog za ovo je taj što je po običajima na Guamu devicama striktno zabranjeno da se udaju.2.
Jedan narod sa Balkana ima ovakvu pesmu:
„Brate moj
moje žene sin
trči, reci ocu
da mu ide sin.“Pjesmu je pjevao mlađi sin, koji je brat po ocu svojem starijem bratu ponavljajući ove izgovorene stihove starijeg brata, kada se ovaj vraćao iz vojske, za koje vrijeme je njegov otac živio sa snahom u bračnim odnosima svojevrsnog konkubinata. Tako je mlađi brat (ponavljač bratove pjesme) svojem starijem bratu (povratniku iz vojske) bio i sin po ženi.
" Ko je Srbin i srpskoga roda a" misli da prilikom svog venčanja treba samo da pozira i smeška se, grdno se zajebao! Naši svadbeni običaji zahtevaju rad, red i disciplinu i od mladoženje i od neveste. Ona treba da baca: sito, jabuku, bidermajer, dok on mora da pogodi jabuku navr kuće jal drveta. Oboje imaju da vuku i nose, ona muško dete preko praga, a on nju, zatim uz svaku zdravicu valja popiti, kolo povesti i sa svima se izljubiti puta tri; ima tu posla rogovi da ti niknu
Radio emisija tipa želje,pozdravi, đuvegija naručio samom sebi povodom sopstvene svadbe pesmu "Šta je meni ovo trebalo?"
Test koji morate proći da biste rekli sudbonosno DA. Naravno, svaki deo Srbije ima svoju tradiciju koju morate ispoštovati. Mlada je ta koja se takmiči u različitim olimpijskim disciplinama bez kojih nema šta da traži pored svog budućeg životnog saputnika. Muke kreću nakon prosidbe, kada mlada mora da se baci na strog režim ishrane i 2 treninga dnevno kako bi mogla da se podigne na krov i baci paprikaš preko odžaka kuće. Naravno, svako selo ima svoj sopstveni običaj, gde nakon gadjanja jabuke koja visi sa stuba od strane mladoženje, mlada mora da stupi na scenu. Lomljenje pogače 3 puta u krug iznad njene glave gde najbliži rođaci drže beli čaršaf kako bi oterali baksuz. Negde se mogu zateći i običaji gde će mlada morati mukom da pobeti prepreke. U jednom malom zaseoku u zapadnoj Srbiji mlada će morati da preskoči preko stolice na kojoj je stavljeno vatreno oružje, dok će se u nekom vojvođanskom selu mlada okretati 3 puta ka istoku, dok je kum posipa pšenicom dok joj kosa ne promei boju u prljavo bakarnu. Da događaji budu interesantniji, pobrinuće se i čauš, koji u nekim delovima naše zemlje ima zadatak da vodi svadbu i koordiniše celom situacijom...
I da bude roda i poroda.
Da budem sasvim iskren, i nisam baš najsigurniji kako bih definisao ovu neobičnu podvrstu srpskog homo-sapiensa a tako zastupljenu u skoro svim društvenim klasama i slojevima naroda našeg. Upravo tu, naime, i leži problem kategorizovanja ove grupacije nebeskih ljubitelja "hleba nasušnog" kao sakralnog i, stoga, veoma nezaobilaznog dela svakodnevne ishrane, jer se pomenuti nikako ne mogu svrstati u samo jednu ( preferabilno, onu najnižu ) društvenu kastu, kojoj na prvi pogled možda i pripadaju.
Elem, međ' nama Srbima već predugo vlada uvreženo mišljenje da je pomenuta pojava standardan manir jednog SELJAKA, tog neizdrživog pećinskog čoveka kojem crno viri ispod noktiju a praziluk iz ušiju, ali ta tvrdnja, barem statistički, nikada nije držala vodu. Zanemarljivo malo ili čak nikakvo prisustvo internacionalno prihvaćenog bontona za stolom jedne prosečne srpske porodice najbolje se dâ objasniti postojanjem našeg, ALTERNATIVNOG kodeksa ponašanja u toku obedovanja, koji, međutim, nećete pronaći ni u onim bolje snabdevenim bibliotekama i knjižarama ali zato do mile volje možete posmatrati Vašeg bakutanera u prilikama kada egzistencionalno rabi svoje kastanjete.
U pomenutoj predstavnici prve generacije - one koja nikada nije krila svoje "primitivno" poreklo - uostalom i leži objašnjenje za pojavu iz naslova: hleb na stolu ne predstavlja samo (pri)prostu hranu kojom ćete utoliti glad ili pokupiti moču već simbol nade, poštenog rada, opšteg bogatstva i dobra. To, čak, i pored svojih akademskih diploma znaju i doktori, hirurzi, profesori, arhitekte, inžinjeri, umetnici i svi ostali koji tu "odvratnu" motiku nikada nisu uzeli u šake. Bon appétit!
- 'Ajde, sine, uzmi i hleba malo...
- Dobro, majka, koliko puta treba da ti kažem da hleb NE IDE uz špagete?! Ni uz krompir, karfiol, pirinač, supu i ne znam ti ja šta sve još!
- Dobro, sine, dobro...A da ti ipak otkineš jedno parčence, nećeš se najesti samo od toga...
Doduse nismo bas do srzi morbidni, ali nismo ni mnogo daleko. Poznato je da svako selo ima svoje obicaje, tako da se i takmice ko ce imati ludje. U Vlaskom kraju se posle smrti dvoje ukucana u istoj godini, drugom u sanduk stavlja glava zaklane kokoske da ne bi umro i treci clan...!? Ne bih vise da definisem, mislim da sam dovljno napisao o nasim obicajima.
To znaci da ako se u kuci rode dva deteta u istoj godini,onda pocnu da se korite kondomi.
Izražena doza seljaštva duboko ukorenjena u širokim narodnim masama. Kada treba da vam dođe položajnik u kuću, red je da mu se da neki poklon. Nekad bilo čarape, siledžika i peškir, danas uglavnom jedan Vajfert, ili ista vrednost u Europejskom apoenu. Kad već to treba nekom da se pokloni, nemoj to da bude neki komšija ili prijatelj koji prvi uđe u kuću, bolje da damo poklon unučetu, sestriću ili sinovcu. Jer oni su bre naši, a pare, ostaju u kući! Oskudacija bre!
- Gde si Stane, najbolji komšo! Šta ima?
- Eve bre Rajko, išao sam do grada da kupim nove čarape, nije red da ti sutra dođem u kuću u one od prošle godine!
- E, to sam hteo da ti kažem! Znaš šta, došao mi sin iz Austriju, doveo ovog malog, pa će on malo da mi prodžara sa Badnjakom, taman malo da upozna običaje i znaš kako...
- Jebem li ti sve! Taman sam očekivao da odem od tvojih para u kafanu sutra! Pola tih para sam i potrošio već. Dvaest godina ti ja polazim, a ti se sad majmunišeš. Videćeš ti kakva će da ti bude godina! Ne rodilo ti ni njivo ni šljivo! Sikter!
Kad je čovek ružan, obično mu daju posprdan nadimak "lepi"
Mlađi brat: "Bato, bato, a zašto tebe zovu lepi kad si ti ružan"
Sa našim poljoprivrednim potencijalom bi mogli hraniti pola Evrope, ALI NEĆEMO, nek pocrkaju od gladi.
Šara-mantni oplođivač, uglađeni biznismen, ljudina u kafani i van nje - to je ljubavnik Lepe Brene, arheneprijatelj onog njenog supruga tenisera. Dok je teniser sunčao znojave mošnice po otvorenim turnirima belog sveta, sve obučen u najfiniji južnokorejski poliester, Brener je teniserovu gospođu čašćavao međunožnom rabotom u zemlji matici. I postelji matici. Ta, i kamen običan, pa se kresne o drugi kamen, a ne jedna dama takvog sklada i šatorsko-koncertne aure.
Lepog Brenera nije niko video. Lepi Brener se ne hvališe svojim podjednako otmenim prijateljima, niti se eksponira. On živi u jonosferi dostojanstva i tvrdog kurca, carstvu armani parfema i ćebadi od kašmira, i jeftina slava ga ne dotiče. Njegova je nagrada ništa drugo, nego zahvalan pogled Jahić Fahrete dok ga ispraća preko kućnog praga krajnje poetičnim i odabranim rečima:"Hvala Vam na opravci, majstore. Ako mašina opet otkaže, zvaću Vas."
Nama smrtnicima Lepi Brener nek posluži kao čudovišni kanon i postulat pouzdanosti i stamenosti, iako ga nikada nećemo prestići u tom domenu. Lepi Bener jebe, a ne pita, jer ne uviđa mogućnost odbijanja, a žene mu opet zahvalne.
-"Uradi sam", izvolite?
-Halo? Komšinica ovde, zvala sam i juče, možda se sećate. Treba mi Boš udarni čekić što je na popustu. I jedan propanski brener. Hoću reći, Lepi Brener. Znaće gazda šta treba da radi i koga da šalje.
Šala na sopstveni račun ljudi u zrelim i poznim godinama, kroz koju oni pored šale ipak žele pomalo i da se uteše, jer uvek mogu da se vode parolom lepota je u oku posmatrača.
- Viđe, viđe lijepe žene!
- Daj bre kevo, je l’ to opet stojiš pred ogledalom?
- Stojim, nego šta! Ma nije što sam ja, al’ čini mi se da sam sve lepša iz dana u dan.
- Idi molim te, zagrcnuh se kafom! Promenila boju kose, pa se odma duvaš. Davno behu osamdesete, kad je tvoja generacija žarila i palila po korzou.
- Znaš šta, da ti kažem ja nešto. Nekada smo bili mladi i lepi, sad smo samo lepi.
- Mhm, pa da. Samo još da zanemarimo ćaletova bockanja na račun tvojih bora.
- Ništa ti ne znaš sonćule jedan! Dokle god on mene u prolazu šljiska po dupetu i rkće, ja ne brinem za bore.
Izraz veoma misterioznog porekla i još misterioznijeg značenja. Nije tačan, ali nije ni netačan, (lepi ljudi nose, ALI i ne nose satove, a sama lepota je valjda u oku posmatrača).
Jedni pričaju kako je izraz nastao iz nekog samopouzdanja koje poseduju lepi ljudi, koje umanjuje njihovu opterećenost nemilosrdnim proticanjem vremena i oslabađa ih potrebe za večnom okovanosti instrumentom za merenje istog.
Drugi opet kažu da je frazu izvalio neki siromašni šaljivdžija, kao prvu stvar koja mu je pala na pamet kao odgovor na pitanje "a gde ti je sat"?
Danas ionako svi imaju satove na svojim mobilnim telefonima. A mobilne nose i lepi i ružni ljudi.
Nisu lepi u opšte. Gabori i rugobe. Suprotnost onima koji su lepi k'o upisani. Ne možeš očima da ih gledaš koliko su odvratni. Izraz nema veze sa RTS-ovom kultnom serijom rekordne gledanosti, koja se svima popela na kurac jer moramo priznati da su i Voja Brajović i Gagi Nikolić važili za poželjnije mužijake među socijalističkom omladinom. Berček se švercovao sa njima, kao Čibi, al' na njega i nisu nešto vlažile pionirke, a ni penzionisane partizanke.
- I? Kako ti se čini?
- Pa, ne znam kako da ti kažem...
- Ajde, bre. Ne govoriš u skupštini. Kako ti izgleda moj novi dečko?
- Ne izgleda ič. Lep je k'o otpisan, a zgodan kao ruski tenk. Ne znam ispod kog kamena si ga našla.
Čest pridev za nekog našeg prvog nešto.
Za neke pozicije stvar je jasna, dok je za druge mrtva trka...
-Prvi srpski učitelj - Sveti Sava
-Prvi srpski reformator - Dositej
-Prvi srpski izdajnik - Vuk Branković
-Prvi srpski vampir - Sava Savanović
-Prvi srpski obaveštajac - Milan Toplica i Kosančić Ivan
-Prvi srpski kamikaza - Stevan Sindjelić
-Prvi srpski Dejan i Saša Matić - Filip Višnjić
-Prvi srpski ustanak - prvi srpski ustanak
-Prvi srpski poraz - klikni ovde
Übermensch* koji prkosi standardnim pogledima na život. Odlikuje se neverovatnim sklopom fizičkih i mentalnih sposobnosti.
Zna da zakolje prase, opeče rakiju, rastavi i sastavi sva "Zastavina" vozila, puca iz pištolja na slavljima, popravi veš mašinu, vozi traktor.
Može da izroni krst iz ledene vode, završi fakultet sa 500 evra, popije 3 gajbe piva (do prvog pišanja), 2 litra rakije, pojede 40 sarmi, celo prase/jagnje.
Služi se borilačkim veštinama i barata sa razbijenom flašom, stolicom, kaišem (žena, deca..).
Mrzi Hrvate, Albance, pedere, vegetarijance, amere, komšiju...
Voli Ruse, Grke, kuma...
Ima veze u svim institucijama, rođake u inostranstvu, pretke na nebu i veze sa mafijom.
*(Fridrih Niče - Nadčovek)
"Cenim da si autentični srpski junak!"
Zasto ona nije smrsala?
Verovatno je zagovornik one teorije""lepi ,a debeli""....!!!
Brutalna masovna tuča oko parčenceta česnice i eventualnog zlatnika u istom koja se već tradicionalno svake godine na Božić održava na Terazijskoj Česmi u Beogradu, ali i drugim glasovitim lokacijama širom gradova naše ponosne, pravoslavne zemlje. Učesnike samog hepeninga procentualno najvećim delom zastupaju naši stariji sugrađani ( 98.2%), dok svedoke istog mahom predstavljaju njihovi unuci i ostali porod.
Jer - Hristos se rodi, svog bližnjeg nabodi!
Živana Šaponja-Ilić: Poštovani gledaoci, Mir Božji, Hristos se rodi! U današnjim vestima u 16h, između ostalog, saznaćete:
Koji je plan Vlade Srbije u 2013-oj godini i da li je istim zahvaćena i izgradnja nove zgrade Narodne Opere na Ušću? Dragan Kvakić Kvaka, portparol firme za ličnu zaštitu SECURITAS, odgovara na bezbedonosna pitanja B92 povodom eventualne posete Njegove Ekselencije Pape našoj zemlji.
* Beogradska Pekarska Industrija najavila smanjenje dimenzija česnice koja će se lomiti danas na Terazijskoj Česmi u Beogradu. PUPS najavio protestnu šetnju...--------------------------------------------------------------------------------------------------
- 'Ajde, deko, možeš ti to! Deka! Deka! Dek...Tatice, a što deka leži krvav na pločniku?
- Ćuti, sine, i skini tu kapu...
Posebni dijalekt srpskog jezika. Stvoren od strane četvrtorazrednih prevodilaca američkih i britanskih emisija za ugledne srpske televizije.
Engleski: Put a sock in it!
Srpski (pravi): Začepi!
Srpski (prevodilački): Stavi čarapu unutra!Engleski: Essentially...
Srpski (pravi): U suštini...
Srpski (prevodilački): Esencijalno...Engleski: Ring any bells?
Srpski (pravi): Zvuči li ti poznato?
Srpski (prevodilački): Da li zvone neka zvona?
