Nada roditelja ćerke jedinice da će im se zet naći pod stare dane.
-Ćero, dođi vamo da te majka nešto priupita.
-Pitaj mamo.
-Ovaj tvoj, vidi ga kako prazni tanjire, jel on takav i na delu?
-Ajoj mamo moja ne da voli da dela....nego sve ne mož' da dočeka.
Vaš najstrašniji košmar kada je trpanje tuđeg jezika via vaša cenjena usta u pitanju. Ono što ne želite nikako da sretnete a kamoli da iskusite ako su vam sopstveni krajnici imalo dragi. Jedan Rovokopač može poprilično da obogalji vašu psihu ( slike užasa će se još godinama pojavljivati prilikom svake druge situacije ) a posle samog bliskog susreta sa njim još dugo nećete moći 'oralno' da funkcionišete tako da je u svakom smislu najpametnije izbegavati ga. Nažalost, ne postoje pouzdani gnoseološki podaci koji bi mogli da dovedu do prepoznavanja jednog Rovokopača pre njegovog zločina nad vašim ezofagusom ( jednjakom - prim.prev. ) ali se u svakom slučaju preporučuje najveći oprez. Ukoliko ste vi sami jedan od Rovokopača, stručnjaci savetuju velike količine čaja od BROMA ( pogledati vojnu terminologiju ). Naime, to će zagarantovano smiriti vaš nemirni mišić u ustima. Bljak!
Prelijepi, žuti, pun Mjesec već je odavno zauzeo centralno mjesto nad prohladnim noćnim nebom Beograda kada se jedan metalik-sivi Golf 2 zaustavio na napuštenom parkingu podno Kalemegdanske tvrđave. U daljini je moćno hučao Dunav a oblaci koji su nad njim lagano lebdjeli ogledali su se u mračnoj vodi i pričali priču o krajevima koje su ranije posjetili. Ponegdje je još gorjela poneka slabašna bandera ali je ipak Mjesec bio glavni izvor svjetlosti. Sve ovo, naravno, nema nikakve veze sa onim što se dešavalo unutar golfa.
- Mmmmmm…mhmmmhmhm…Ama šta radiš to, Milane?!
- Hm...pa, ništa. Ljubim te...
- Kakvo crno ljubljenje, bre?! Udavi me živu, čoveče!
- Joj, izvini...'Aj opet da probam...( pokušaj 2 )
- Mmmmm...mhhhmhmhhhh...Ej, alo! Pa, ti nisi normalan, jebote!!
- Što? Šta je bilo...?
- Ništa, samo si mi temeljno očistio i zube i ždrelo, budalo jezičava! Da sam znala da si prokleti Rovokopač nikad ti ne bih dala da me poljubiš...bar ovde gore...
Prvo si mislio da sve što leti, to se i jede! Onda si mislio da možeš da dubiš na trepavicama! Bio si ubeđen da ti je Supermen neki dalji rođak...ali došao je dan, a sa tim danom i trenutak kad si shvatio da ipak imaš neke limite u svemu.
- Brate, ideš sa mnom večeras? Izlazim sa ovom mojom, a došla joj rođaka, mora da je vuče kao prikolicu par dana.
- I šta sad, ja treba da tovarim tu prikolicu?
- Laka je na obaraču, ova moja mi već sve objasnila, a plus ti si, onako, njen tip, nema da omaneš, sigurno pada trpanje!
- Nisam nešto sa kintom...
- Nema problema, sve je regulisano po tom pitanju, samo...
- Šta samo?
- Nije neka lepotinja...al', znajući tebe, posle nekoliko pića, neće ti biti problem, a?
- Ma, svaka mi je lepa kad popijem neku, od birača nema jebača!Kasnije te večeri, nakon sedme-osme ture...
- U pravu si, ona nije neka lepotinja...al', brate, ja ne mogu toliko popiti!!!
Nedepilirane noge, maca, sve što će vas odvratiti od toga da ne pokleknete u naletu strasti. Devojke je koriste kada ne žele da ispadnu ''lake'', čisto da imaju u glavi da se ne skidaju ni pod tačkom razno.
: I je l' palo trpanje?
: Ma, jok, bre. Prvo se nećkala, ja navaljivao, ne da, pa to ti je. I onda poklekla na kraju, kad ono boktemazo, kao prvi deo Mrak filma, džbun joj do brade, umal' nisam počeo da plačem.
Najupornija od svih. Koliko god pokušavali ona se vraća iznova i iznova.
Jedino što možemo je da je izduvamo, ali time smo riješili problem samo privremeno.
Gužva. Trpanje jedni na druge. Svi ćute jer pokušavaju da čuju o čemu je riječ.
Šmrk, šmrk...
Šmrk, šmrk, šmrk, šmrk...
- A daj izduvaj više bilmezu!! Makar minut da čujemo nešto, pola predavanja tebe slušamo...
Fora. Subliminalna uvlakuša u "Želim da ti se uvučem u gaćice" smislu. Taktika pre svega.
Prvo, da bi te uopšte uzela u obzir moraćeš da joj prineseš žrtvu. Njoj, paganskoj boginji.
Svile i kadife, baršuna i kašmira. Zlata, srebra, dukata i svega što svetluca. Par generacija volške jesetre, što da ne. Jeste, skup je kavijar. Skupo je sve, al' ona stvar je skuplja. A vredi. Vredi tačno onoliko koliko košta. Pogledaj samo onu Silviovu malu. Je l' ono Rubi beše? Eto vidiš, čak i ime joj je skupo a kamoli pica, a mislim da je izlišno konstatovati da su u Italiji najbolje pice.
Ah, digresija. Tako je neizbežna kada je ona stvar na komunikacijskim marginama. Ne možeš a da te ne ponese u stranu.
Elem, italijanski specijaliteti na stranu, druga stavka.
Moraš da stvoriš iluziju nepostojanja nazadnih namera. Maziš i paziš zato što si tako odgojen. Zadnji primerak svoje vrste. Džentlmen iz 19-og veka. Niks trpanje, niks predavanje animalnim instinktima. Samo mažnja i pažnja.
Tetošenjem do konačnog cilja.
Do božanskog regresa!
Ne, poljoprivrednik (u daljem tekstu seljak) ne svršava na njih, štaviše, gade mu se. Totalno nadrealno opisuje život i položaj napaćenog seljaka u Srbiji (i u regionu uopšte). Zar stvarno tamo neki producent i televizijski mag misli da je prosečnom srpskom seljaku stalo do pevanja cupkajući u mestu dok drži džak veštačkog đubriva teškog 50 kg i vrednog nekih 15 evreja dok mu žena timari kravu u pozadini, a cena mleka za otkup je, blago rečeno smešna? I da, seljaku treba najmanje 500 evreja za sezonu (troškovi za naftu, seme, đubriva, hrana za stoku i živinu), plus eventualno 100 € za neplanirane troškove zbog sanacije kvarova poljoprivrednih mašina. A zahvaljujući ''modernizaciji'' i obnovi mehanizacije, često takvi neplanirani troškovi prestižu kupovnu ''moć'' jadnog nam seljaka.
I šta sad on tu da radi? Ništa. Ajde to što ga jebe u zakmo država, on mora da trpi i psihičko trpanje strašnog trija - Tijanić, Matić i Mitrović.
Nije ni čudo kad u novinama osvane naslov tipa ''Ispao točak na traktoru, deda izazvao udes!'' Pa jeste, al' odakle mu pare za nov traktor?
Reklama:
- NS seme, šta to radiš mene!
Seljak:
- Jebem mu i seme i pleme kuj dao da snime o'ake reklame! Odakle mi pare bre za to?!
Prvobitno značenje ovog izraza tiče se hrane koja je hranljiva i ima uspostavljen balans sadržaja hranljivih materija, minerala i kalorija.
U moderno, urbano doba, značenje je promašeno, i zdravom hranom se nazivaju kojekakvi proizvodi prerađeni na neprirodnim temperaturama, iz kojih je isisano sve što je iole hranljivo i zdravo, ali se na to ne obraća pažnja jer taj proizvod sadrži 0 kCal, a samim tim 50% veštačke boje, zaslađivača, arome i konzervansa. Osobe koje se obično hvale ovakvim načinom ishrane mrze ćevap, pljeskavicu, vešalicu i ražnjiće. Uglavnom je jedu ljudi koji ne žele da se ugoje, pa se neverovatno-ali-istinito ugoje još više.
- Coca-Cola sa 0 kCal
- Trpanje soje u sve i svašta, iako je dokazano njeno kancerogeno svojstvo u kombinaciji sa raznim namirnicama, pa tako imamo: sojino mleko, majonez od soje, salamu od soje, kafu od soje, mleko od soje, šnicle od soje, sojino brašno, soja-feta sir, sojin mladi sir itd.
Klevetala da je neko kurva.
Kiza: "Maja je kurva, kad ti ja kaem!"
Maja: Šta kurvetišeš?! Malo ti je blowjob od sat vremena, trpanje u senfaru pola sata?
Kiza:"Kurva, kad ti ja kaem!"
-------------------------------------------------------------------------------------------------------
Metalika: "Burzum ist KURWAAAA!!!!1"
To je ono što bi rek'o svaki urbani tinejdžer kada bi čuo stih Desanke Maksimović "Sreća je lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da".
Pera: Jao Jelo što volim što gubimo ovaj drugi čas da odmorim malo dušu od ove hemičarke, nabijem je..
Jela (štreber na kvadrat): Ponovo nisu učio? Pa normalno kad stalno posle škole ideš s' onom Anom.
Pera: Ma već deset dana se tu nešto gledamo, smeškamo, ništa konkretno, neko trpanje, nešto....
Jela: Znaš, sreća je lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da.
Pera: WTF?! Šta reče?!
Leo: Dok si mali i dok ti je čačkanje nosa i trpanje slatkiša najveća briga u životu diviš se starijima. Maštaš kako radiš stvari koje rade odrasli i kako bi voleo da si veći. Tada ti je omiljena kornjača Leonardo. Odgovorni lider ekipe. Zreo i pametan. Svi ga slušaju i to je ono što je najprivlačnije.
Doni: Nekada ti se desi da te opali neka kreativnost pa se istakneš par puta u školi, ali te mangupi odmah proglase štreberom pa te to brzo prođe. Tako da Donatelo faza traje najkraće, a nekada je ni nema. Ko uopšte želi da bude smrač ljubičaste boje i da mlati štapom.
Majki: Sada si već ušao u neke godine kada se od tebe očekuje da budeš odgovoran, da planiraš budućnost i da završavaš škole. Sve ti je manje drag Leonardo i sve se više okrećeš Mikelanđelu koji je večito dete. Uočavaš da je biti veliki sve samo ne preterano zabavno. Želiš da igraš PES i gledaš ponovo Zmajevu kuglu.
Raf: Kada sve shvatiš na kraju završiš kao Rafaelo. Nadrkan i mrzovoljan, sa ironičnim i satiričnim humorom praveći poster o Vučiću na Vukajliji i psujući RTS jer ne prenosi Ligu šampiona utorkom.
Ili ženska svadba.
Srpsko slavlje, slično muškoj momačkoj večeri.
Dakle - Šatra, supa, sarma, pečenje, muzika, pijančenje i preterivanje u svemu, ali u ovom slučaju se slavlje priređuje mladi.
Svrha svega ovoga je bukvalno tumačenje naslova!
Često se dešava da Srpski domaćin ima samo jednu ćerku.
Išao je proteklih godina kod kurte i murte na svadbe i prilično se istrošio, a poznato je da se samo ženidbe proslavljaju.
Kako povratiti sav taj potrošeni novac na poklone i trpanje istog u pevaljkine sise?
Prosto i jednostavno, naš pametni narod se dosetio i napravio
kupljenje dara!
Japanska kultura je čudna stvar. Sve to kulturno, nasmejano uvek, nikada niko se ne žali... fini ljudi u svakom pogleda. Ali, valjda svo to svakodnevno potiskivanje osnovnih emocija kada bi nekom reko da se nosi u tri lepe pičke materine digne pritisak prosečnom japancu i japanki, i kad dodje do jebanja, ili sličnih seksualnih stvari, ventil popusti i krene gledanje nacrtanih devojčica koje trpa hobotnica sa debelim kracima, drpanje po (izuzetno tačnim) japanskim metroima i vozovima, takmičenja koja grupa će najbolje da ulepi mladu devojku koja čuči, trpanje voditeljki, pišanje, kenjanje i još puno, puuuuuno stvari koje normalan ne-japanac ili japanka ne može da zamisli kao nešto na šta mu se baš konkretno diže (vlaži).
Ali, ova definicija nije o tome.
U tom moru najgorih perverzija, gde je teško zamisliti da je nešto što je umobolno zabranjeno ili čudno, japanci smatraju (kulturološki) da obrijana pička previše podseća na mladu i berli ligal pičku, i to im je no-no.
Ej, ok je da trljaš kitu o neku ribu u prepunom metrou i da je posle gledaš kako kenja dok drkaš, ali ako je obrijana... Bljaaak. Gadno.
Ovo u kombinaciji sa prirodnom konzistencijom japankine kose koja je uvek prava i uvek oštra, daje specifičan "jež" izgled japanskoj pičci.
-E bio sam jutros da se ošišam kod onog stiliste što radi u hotelu. Reko mi da je sada in malo kežual luk, sa jež frizurom.
-Izgledaš ko japanska pička.
-Što, sužava mi oči?
Obaviti nešto na brzinu, za tili čas. Najčešće se ovaj glagol koristi u vezi sa seksom, alkoholom i elektronskom komunikacijom.
Osnovno značenje (udariti šibom) negde mu se zagubilo tokom vremena.
- I, matori, je l' palo trpanje s onom malom?
- Ne pitaj, burazeru! Najpre je šibnem na brzaka, a onda drugi put uzmem da je deljem dva debela sata. Ma, dupe sam joj pomerio!
***
- Šta to čujem, Cvele, da ste se ti i Maki pre neki dan ubili ko goveda?
- Ćuti, ne govori! Prvo smo u "Čokanjčetu" šibnuli po pet-šest domaćih, pa onda otišli ispred zadruge na pivo. I tu popijemo tri-četiri...
- Ih, pa zar od tri-četiri da se obločete?
- ... gajbe!
***
- Gari, da znaš što sam naš'o dobru pornjavu... Šibnuću ti link večeras.
U američkoj kinematografiji, skoro pa neizostavni detalj, u realnosti, makar srpskoj, retko kad pravilno upotrebljena stvar...
1. The phone is ringing. She is alone in the room, crying silently one night after he left.
Beep ! ...please leave the message.
- "Hey dear... It's me... John... Listen... I... I made a mistake... And... I know you are there. Please pick up the phone! Pick up the phone! Oh... Ok, then, I'll call again, after 100th time, hope you will answer... And... I love you... I always did. That's all. Bye"2. Zvoni fiksni telefon. Ona je sama u sobi, ostavljena tiho plače, prva noć bez njega.
Piiip! ...nakon zvučnog signala ostavite poruku.
(lik misleći da se snimač glasa još nije uključio):
- "Pu pička joj mat... tut-tut-tut
(baca telefon, nastavlja da priča dežurnom ortaku):
...erina kurvanjska, kad pre ode na trpanje!!!?!"
Ortak: "Ma iskuliraj bratori, možda je otišla da kuka posle raskida, i to sa onom njenom sisatom Milicom, uff al bih je ja... ovaj.. mislim, pa verovatno zato nije u stanu, koj ti je, šta peniš odma'? Ajmo na vops..."
- "Ma nemaš ti pojma, znam ja na koga mislim, ima jedan džiber tu blizu gajbe, motao se k'o pacov oko kante, sumnjam na njega još odavno... Ma neću više ni da je zovem, nije trebalo ni sad, a u qratz!"
Podvrsta endemske Balkanske živuljke. Uz Srpskog, najpoznatije su podvrste Hrvatskog i Bosanskog šefa.
Srpski šef se lako prepoznaje u svom staništu. Odlikuje se gustim krznom koje najčešće viri ispod košulje otkopčane do pupka, a koje mu se mrsi sa takozvanom kajlom što predstavlja pozlaćenu verziju povoca za druge živuljke. Neretko, upareno sa minimum pola kilograma teškom kajlom, poseduje vodootporan zlatan sat što je potpuno nepotrebana mogućnost jadnog sata jer je ova vrsta stvora alergična na vodu i sve vidove upotrebljavanja iste.
Da bi se neki primerak Srpskog šefa imao izložbenu vrednost, Kinološki savez Republike Srbije je propisao da jedan odrastao primerak mora težiti minimum 110 kilograma, a ukoliko je viši od 170, 150 kilograma. Stomak primerka mora biti taman toliki da se prilikom šetnje Srpskog šefa iza ćoška prvo vidi stomak i to mora biti jedina stvar koja se vidi u trajanju 4.53 sekunde pri maksimalnoj brzini živuljke od 4.2 km/h.
Moguće je nepogrešivo primetiti Srpskog šefa i ako je mrkli mrak jer je jedna od najglasnijih stvorenja podneblja, sposobna da urla iz stomaka koliko ga grlo nosi. U pauzi između verbalnih izleta, izbacuje animalne zvuke koji se karakterišu kao glasno ušmrkivanje slina iz petnih žila, pljuvanje preko puta ulice, češanje svojih i tuđih intimnih delova nabreklog tela, šutiranje raznog smeća po ulici i drugo.
Srpski šef se najkomotnije oseća naravno u svom primarnom staništu. Ovo stanište je u narodu poznato kao astal. Poznata je teorema biologa koji su istraživali ovog stvora da je glasnija direktno srazmerno količini hrane koja se nalazi na astalu. U ovom području se raskopčanoj košulji dodaju zavrnuti rukavi, podignute nogavice, zauzima široko-lakatni stav koji omogućava besomučno trpanje hrane u sebe iz svog, a naročito iz tanjira drugih ljudi. Vrhunsko uživanje stvora je kada nakon ispražnjenog astala šest puta glasno podrigne sa hladnim pivom u ruci.
Međutim, primarna osobina Srpskog šefa još nije navedena. Primećeno je da poseduje izuzetnu krvoločnost i mržnju ka jednoj drugoj endemskoj vrsti zvanoj Srpski zaposleni. Srpski šef nalazi duševnu hranu u tome da maltretira ovo jadno stvorenje na svaki mogući način istražujući granice izdržljivosti. Ovo je jedina sposobnost Srpskog šefa za koju se može reći da je u njoj EKSPERT! Posle istraživanja biologa, utvrđena je metoda kojom šef maltretira zaposlenog, a dat joj je radni naziv: "Isisaj krv - sažvaći meso - ispljuni - zaboravi". Bitno je napomenuti da usled neobrazovanosti, Srpski šef nije čuo za značenje reči PLATA!
Iako je stvorenje koje je potpuno ogavno, čuveno je po svojoj snalažljivosti koja ga je i dovela na poziciju predatora. Uspeo je da se združi sa drugom vrstom predatora koja se naziva radnim nazivom neVlada. Ovaj predator je vrhunski na podneblju Balkana, a najbolje uspeva u simbiozi sa Srpskim šefom koji neretko obavlja za njega limarske radove, a u narodu su poznati kao Podmazivanje.
Kao konačna konstatacija je upozorenje: nikada nemojte misliti da je Srpski šef biljojed iako mu praziluk iz dupeta viri!
Kazu posle gradnje kuce i udaje kcerke, najstresnija stvar na svetu. Pa posto sam trenutno akter jedne selidbe (koja se previse razvukla) mogu samo da potvrdim ovu izjavu (i ako za udaju cerke, i gradnju nisam sigurna).
Dan 1- pakovanje
trpanje svega sto vidim oko sebe u kese, kutije, i ostale pogodne objekte. Ne tako naporno.Dan 2- pakovanje
rastavljanje regala, vitrina, kuhinja, kreveta, uz pomoc dobrih ljudi koji su na to pristali ne znajuci sta ih ceka. zahvaljuci njima ovo je trajalo samo 1 dan, mada rane na mojim stopalima od silnih eksera dovoljno govore o tome koliko nije bilo jednostavno. Ko me jebe kad idem bosa.Dan 3- pakovanje
trpanje svih zaboravljenih sitnica kao sto su spomenari iz osnovne skole, crtezi iz vrtica, stare kutije kondoma iz delova stana za koje niste ni znali da postoje u kese, kutije, i ostale pogodne objekte.Dan 4- selidba
sa prozora vidim, stize kamion sa 4 fizikalca, njihova krsna gradja mi uliva poverenje, nemam razloga za brigu.Prvo odnose glomaznije stvari, daske, staklene stolove, velike kutije. Molim ih da budu pazljivi, sve je lomljivo, a oni obecavaju da ce sve biti u redu. Lome jedan stakleni sto. Lome drugi stakleni sto. Preznojavam se od besa, ali se tesim, bar nisu ogledala, imam samo 5 godina nesrece dok se ne isplati kredit.
Cetiri masivna fizikalca uzimaju 8 kutija, odnose u 2 lifta, i silaze do prizemlja. Na putu od lifta do kamiona pucaju tri kutije. Pedesetak kila knjiga i garderobe okupiraju prizemlje, komsije pocinju da besne. Nema vremena za plansko slaganje, samo trpam u kamion.
Cetiri fizikalca uzimaju 16 kesa. Vec se tresem i vristim da ne rade sve od jednom, jer kese ce puci. Jedan od njih podizuci kese gore-dole me uverava da ce sve biti u redu. Nemam snage za raspravu, ljubazno im saopstavam da su imbecili i pustam ih da rade svoje. Oni su profesionalci. Guraju se u 2 lifta i spustaju do prizemlja. Na putu od lifta do kamiona pucaju 4 kese. Komsije vec zapenile, nema vremena za slaganje, trpam u kamion.
Nuceni prethodnim iskustvom ostatak stvari fizikalci nose pazljivo, i polako. Prija mi naredjivanje, sladak osecaj pobede se siri telom, ispala sam pametnija.
Poslednji put se vracam u stan da proverim da li je ostalo jos nesto. Izlazim na terasu i nailazim na iznenadjenje u koje sam vec ugazila.
Moj pas mi se sveti sto sam ceo dan zaboravila da ga vodim napolje.
U celom stanu je iskljucena voda, komsije me vec mrze, a i nisu orni za pomoc jer smrdim. Opojan miris me je pratio ceo dan.Najzad, stigosmo do novog mesta stanovanja.
Fizikalci mi kulturno saopstavaju da cemo dalje, familija i ja, morati da nastavimo sami, jer ovo nije njihov deo posla.
Usput mi se izvinjavaju sto se u kamionu slomilo ogledalo jer ga nisu dobro pricvrstili.Ispracam ih najraznovrsnijim psovkama i proklinjem dan kad sam odlucila da se selim.
Jednačina sa jednom nepoznatom sa kojom zaljubljeni par i budući mladenci izglasavaju budžet za predstojeći najradosniji događaj u svih Srba. Algoritamska formula sa kojom bi i NASA-in lansirni panel u Hjustonu imao poteškoća...ali ne i pronicljivi roditelji trudnih mladenaca. I bakuta, naravno. Ustvari, od mladinih i mladoženjinih roditelja umnogome i zavisi da li će finansijska konstrukcija predstojećeg hepeninga izdržati teret ambicije i sujete koji joj je nametnut ili će se pod istim urušiti k'o onomad one dve straćare u Njujorku, pa za malo dana jopet.
Međutim, ako ste pod ovim prethodnim zamislili da su entiteti roditelja ti koji su odgovorni displjunu pare za čitavu operaciju zvanu “Svadba našeg Nikole/naše Ivane sa tamo nekom/nekim” – bojim se da su ta lepa vremena u nas Srba odavno prošla. Uhvatila, bre, kriza pa nikako da pusti (bismo mi nju al’ neće ona nas), zavladala insuficijencija na svim poljima, više ni kredit nije tako lako dobiti, gledaju ljudi kako će kraj sa krajem da sastave a ne sto sa stolom…uglavnom – kome je još do svadbe na ovu nemaštinu? Ali, eto, desilo se, deca se volu i to (snajka je u trećem mesecu;prim.prev.), pa je red da tu euforiju i ozvaniče pred zakonom, prijateljima i ljudima koje do tada nikada u životu nisu videli. Doduše, da je do nas dece, mi bismo verovatno napravili neku žurku za nas mlađe drugove & drugarice, ono, ništa fensi, neki ok prostor, lajv zika, previše alkohola i nešto za zobanje s nogu, pa ujutru na Kališ i gledanje izlaska Sunca uz burek od “Trpkovića” i jogurt iz čaše. Ili tako nekako. Avaj, ali, to su samo pusti i neostvarivi snovi poslednjih generacija stare Jugoslavije jerbo se danas svadbe redom prave zbog rodbine i tih gorepomenutih ljudi koje do tada nikada u životu nismo registrovali…što najčešće ume da bude jedno te isto, al’ ajde.
Bilo kako bilo, uz narečene elemente finansijske skljokanosti i dijametralno suprotnog broja gostiju na predstojećem radosnom događaju (čiji smo većinski profil svakako utvrdili u prethodnom pasusu), u čitavu stvar treba uračunati i poslovičnu predusretljivost nasumičnog ugostitelja po izboru a za čiji se šator budući bračni par opredelio da bude poprište centralnog slavlja (ždranje, oblokavanje, drpanje, trpanje i slične aktivnosti). Jer on je human čova koji veruje u pravu ljubav i vazda želi da joj izađe u susret…iako ta ista najčešće nema para da mu unapred plati za svoju kmetovsku promociju, jelte. “Platite posle svadbe” parola je kojom se vodi samo ne on već i gomila savremenih pružaoca svadbarsko-propratnih usluga a motivisana takođe savremenim običajem uručivanja koverti mladencima ‘mesto prevaziđenih i najčešće tripliranih escajga, tanjira, svećnjaka, miksera, sokovnika, pegli, usisivača, palmi, “umetničkih” slika, otirača, bade mantila, peškira, zidnih satova, bugarskog zlata i inih poklonoidnih kategorija iz doba mezozoika. To praktično znači da su u savremenom poimanju stvari svatovi nedvosmisleno ti koji će u najčešćem broju slučajeva iz ličnog džepa platiti za boravak i provod na manifestaciji na koju su pozvani svečanom crnom pozivnicom sa roze mašnom...koju su, ispostaviće se, opet oni sami sponzorisali. Kovertom.
Da, koverta. To zapljuvano parče papira koje u sebi krije još papira, samo od vrednosti. Ali koliko tačno vrednosti? E, tu dolazimo do jednačine iz naslova i više nego komplikovanog procesa prognoziranja sadržaja koverte svakog gosta ponaosob, u paru ili porodično, a kroz analizu njegovog porekla, karaktera, stanja zaposlenosti i rodbinske linije, preko marke kola koju vozi i destinacije na kojoj letuje/je zimovao, do toga kojim stilom se oblači, hrani i vara ženu sa neimenovanom studentkinjom 2. godine turskog jezika. Jer od toga zavisi hoće li naši Nikola i Ivana imati švecki sto ili 6-delni meni, hoće li torta biti od dva ili tri sprata, hoće li bend biti kršten ili nekršten i, konačno, hoće li prvi ples otplesati uz ono govno što istovremeno ispušta dim i mehuriće od sapunice ili će “FIRST” hi-fi linija žešće da baguje dok sa zvučnika bude zavijao “Moj svijet” od Sergeja Ćetkovića, jebem mu majku da mu jebem stvarno.
- A mehurići? Šta ćemo sa mehurićima?? Kako može prvi ples bez mehurića???
- Ćero, već sam ti rekla da su u familiji tvog oca sve stipsa do stipse, ne znam ni da l' će se pretrgnu i tu čokoladnu fontanu da plate a kamoli šta drugo...E, a da pozovem ja onu moju tetku-štali što živi u Sidneju, a?
- Bože, mama, pa ona ima 80 banki, gde bi u tim godinama zapucavala čak odatle?!
- Pa, možda i bi, šta znaš...al' barem mož' da pošalje nešto onih njihovih dolara, pa duzmemo one fine kifle 'mesto običnog leba...
Veruje se da ovo delo nije bajka, već da je nastajalo u jednom realnom vremenu. Satkana od tananih niti srca i najiskrenijih osećanja, duševno - mekih i seksualno - divljačkih, ova ljubavna drama je zabranjivana, skrivana, cenzurisana, spaljivana..Priča o dva mlada heroja, neshvaćenih u njihovom vremenu, koja se popišala i na film Broukdik mauntin. Ljudi su zbog nje gubili glave jer, šta ćete, inkvizicije, konzervativci, komunisti, socijalisti..N isu uspevali da se izbore sa puritanstvom, a kamoli sa nečim što su nazvali homoseksualizmom rane mladosti. No, pogodan ambient je ipak nastao, i istina je izašla na videlo.
Sluteći da okruženje nije spremno na ovakvu ljubav, autor ovog životnog zapleta prenesenog na papir, domišljat u svoj svojoj mudrosti, izmenio je priču na vreme a detalje pažljivo posakrivao, promenio pol jednog lika, ubacio vešticu i ovo delo preinačio u moralno - ugodno (što original zaista nije). A što se originala pak tiče, strogo se čuva u papskoj državi vatikan, gde se pažljivo proučava (postoje glasine da je delo iskopirano i da ga čuvaju crkve širom sveta, gde je jedno od popularnijih štiva). Ko zna.
No, predjimo na priču.
- Ivica je bio fino vaspitani mladić iz dobrostojeće porodice, koji je rano primetio da je drugačiji od ostalih vršnjaka : drkao je pred ogledalom, a svrbelo ga je jedno drugo mesto. Takodje, prezirao je ukus piva koje bi derani prokrijumčarili, a nerviranje zbog devojčica nije bila njegova stvar - nije ga zanimalo. Bio je lepo odgojen, obrazovan, mrzeo je uštogljenost njegovog porodičnog ambijenta a voleo da sedi u krilu drvosečama i kovačima koji bi poslom svraćali. No, to nije bilo to. Želeo je nešto drugo, nešto više, nešto divlje..Pubertet je počeo da čini svoje.
No, nošenje haljina (krišom) nije bila jedina zajednička crta njega i devojčica. Ložio se, kao i svako dobro čeljade u tim godinama, na male barabe i propalice. Na buntovnike. Na frajere. Jednom rečju, na Čmaricu, koji je još ranijih dana izrazio želju da ga spenkuje po guzovima, ne krvnički kao učitelj, već strasno kao latinski ljubavnik. Ljubav se rodila kada ga je Ivica u školi na fizičkom, video kako urinira iz svog petožilnog kabla, što mu natera sinu na usta.
Čmarica je bio dete koje su deca ostalih majaka i sama izbegavala, shvatajući značenje termina loše društvo. Opališe se on i Ivica krišom, u slami, i rešišoše da pobegnu daleko, od sela i seljaka, konzervatizma, zaostalosti..Rešili su da potraže novi, za njih ugodniji i bolji svet. Rešili su da odu u holivud!
Pošto za holivud nisu imali sredstava a ni godina, a porno industrija je tek bila u povoju i nije bila zainteresovana za njihovu priču (a i ko bi tu skaradu uopšte gledao), otisnuli su se preko stepe do reke, preko reke do obale pa u šumu, gde je madam Drizel držala bordel za putnike namernike i one koji su tamo usput svraćali. Činilo se divno, no - Drizela, koja se ložila samo na žene i kuglu od naslona na svom spavaćem krevetu, gadila se muškaraca i svega u vezi sa njima. Pošto su joj trebale sluge, reši da ovu dvojicu ostavi i vidi šta joj je sa njima činiti.
Jadni, shvativši da nemaju kud jer su bez novca a nazad ne mogu, Ivica i Čmarica pretrpeše goleme i mnoge torture na svom duhu i telu : na stranu što su morali da ribaju, kuvaju, peru, vuku vodu i cepaju drva, bili su terani i na sledeće kobi:
- morali su da drže ogledala golim prostitutkama dok se ove šminkaju,
- da ih stišću za sise,
- da gledaju za njih protivprirodan blud kada bi opštile sa šumarima i kamiondžijama (pardon kočijašima) i, što je prevršilo meru :
- morali su, obučeni u kožu da ih pred publikom bičuju.Uteha su im bili jedino zagrljaji u gluvoj noći kada bi poobavljali sve poslove i nada da će jednom biti bolje.
No jedne noći, matora kurvetina Drizela se trgnu u snu, i obesna, požele manikir. Otide do Ivičine i Čmaričine sobe, odškrinu vrata i gle! Zateče ih u divljoj orgiji gde se mlate bičem za predstave! Oduze im ovo hladno oružje seksualnih bitaka i izdeveta obojicu po turu. Ivica,u suzama, shvati da za njih tu sreće nema. Željan osvete, pobeže nazad kući i prodade seljanima priču kako ih je šumska veštica otela i mučila. Ovu su na javnom mestu živu spalili, sa svim njenoim radnicama (koje da dodam, nisu imale beneficirano), i tako se usraše u život svih onih koji su u bordel navraćali na partijade.
Priča ima srećan kraj : Ivica i Čmarica su nekoliko godina živeli srećno, ne u holivudu ali ipak u Milanu, gde su uzeli italijanska imena i osnovali šik modnu kompaniju pod nazivom Dolce&Gabbana. Danas su u zavadi, no s vremena na vreme organizuju zajedničko trpanje, jer niko ne puni ko Čmarica, a niko ne viče hajde kučko ko Ivica (kaže priča).
O ovome bih mogao još mnoooogo toga da ispričam, kada bih naravno smeo..Kaža o Ivici i Čmarici nije završena.
