Zivot u Srbiji.
Kad čuje čovek one njihove muzičare što ovde najviše sviraju i što se puštaju po radio stanicama, ne može, a da ne oseti neku tugu, neku setu i depresiju. Kad čuješ one Borise, Nine Badrić, Dragojeviće, neke one što im ne znam imena uopšte al smaraju, ne moš a da ne pomisliš da je cela Rvacka na bensedinima.
Jest, al onda se setiš da imaju oni i Ladno Pivo i one dobre grupe iz bivše Jugoslavije, i one grupe što im se samo po jedna pesma pušta ovde. I onda se zapitaš što bi neko uopšte forsirao tu depresiju od koje ti dođe da sečeš vene.
I onda ti se paranoja popne na tri Čvorovića i konačno shvatiš: Da nije možda to deo nekog velikog plana da nas Rvati onesposobe za neke akcije?
Jest, majku mu, sve se slaže. Tačno onda kad su počeli da nam uvaljuju tu depresiju, počeli da ukidaju prava radnicima, da otpuštaju ljude, a ljudi ništa. Nema šta drugo da bude, rvacka muzika, deluje na ljude ko bensedini. Mirni ljudi ko bubice. I svi slušaju Ninu Badrić i Borisa Novkovića i Severinu i igraju ko kamiondžije kad čuju "Gas Gas".
Jest, al onda se setiš da i Rvati slušaju naš najgori treš, da se u njihovim diskotekama vrte Jelena Karleuša i Ceca i slični. Pa da: neko je odavde video sve to što nam Rvati rade i reko "Ako mi postajemo depresivci, vi ima da budete kreteni!". I onda oni slušaju Karleušu i Seku Aleksić i polako postaju kreteni. I onda i oni propadaju, al nisu dovoljno pametni da to vide.
I onda shvatiš da se rat vodi i dalje, da se vodi nesmanjenom žestinom, i da je sve ovo što mi vidimo samo laž i da su Srbija i Rvacka ustvari u ratu, samo ratuju tako da niko ne zna, da im se opet ne bi mešale neke velike svecke sile, i smoriš se jer su protiv tebe velike i mračne sile. I tad kreneš da razmišljaš kako da spasiš ovaj jadni narod i da ga probudiš da shvati sve.
Al se onda setiš proročanstva Tarabića i Deda Miloja i shvatiš da ćemo ipak MI da budemo pobednici, i lakne ti nekako.
I onda kažeš samome sebi "Nije ipak tolko lud onaj koji je pravio Digitalnog Anđela, tačno znao čovek šta radi!", i učlaniš se na forum da bi ljude prosvetlio o pravoj istini koja se krije od svih, o tome da za sve što nam se dešava nije kriv niko odavde, pa ni oni sami.
Krivi su Hrvati.
Pakao koji zahvata ljude koji osecaju potrebu za vecom paznjom tokom novogodisnjih praznika.
Ako prolazis kroz pakao, nastavi da ides.
Ne vredi definisati,nema svrhe,kao ni forum,ni cet.Ceo internet je zapravo besmisleno postojanje.Razmisljam o tome da iskljucim kabal.
Sindrom novopečenih očeva nastao saznanjem da su izgubili apsolutno vlasništvo nad napupelim bliznakinjama sopstvene žene.
Kad rodiš mečku da uradiš sve kako treba, a ispadneš grbav.
Jesen je, ideš u ponedeljak ujutru u školu po kiši koja lije ko iz kabla, a prva dva časa imaš pismeni iz matematike.
Boljka od koje oboljevaju novopečeni očevi,jer nema seksa jedno izvesno vreme.
Nekada su ljudi lijepo uljuljkani u svoje samopouzdanje rešavali životne enigme bez ushićenja, zavisti potrebe za isticanjem takmičenjem... Svi su imali iste kuće, pretežno četiri vode, od kraja do kraja je zavisilo kakav je mentalitetet ili klimatski uslovi koji su određivali visinu oblik boju i materijal kuće. Porodica nije bila neugnano stado kao kod ražnatovića, već institucija sa hijerarhijom. Red u toj instituciji bio je inspirativan a vitez na čelu nje nosio je važne odluke. Među tim porodicama postojalo je poštovanje, solidarnost postojale su mobe koje su lišavale mogućnost da neko propadne, svi su imali isto, nisu mislili zlo drugima, isto se nosili, sa isto gidina ženili, prosto bili srećni zadovoljni, dakle zdravi. To i dalje postoji negdje na zapadu, gdje ljudi žive američki san u bijeloj drvenoj kući , da zaista postoji. Recimo ljudi u danskoj su najsrećniji, jer tamo postoje zakoni, urbanistički prije svega. Kurac ćeš tamo napravit zelenu kuću ako nije takav plan. Dakle dupla korist, Država liči na nešto a narod je zadovoljan i manje pakostan.
Država Srbija, negdje na ulasku u dvadest prvi vek. Čovek nije žalio inspiracije, pljucnuo je gospodi sa feminiziranim pokretima i šalčetom oko vrata da bi bili drugčiji jelte, neku paru, da naprave nešto drugčiju kuću, da bude skroz neobična. Vidio dečko neđe u Grčkoj dok je ljetovao , jebi ga i kumu će se pohvaliti. Neka budu što veće kapije, da mi ko ne vidi mezimicu, krov neka ima sedam voda, i to mi izbaci u blic ženu , reče on.Nosio je svoje godine kroz dvorište vješto prikrivajući diskus koji ga je štipao. Otuđen od svake logike, uživao je u tome što je drugačiji, što je baš nekom mladom i željnom života uzeo priliku da jebe, uzeo za sebe jednu mladu bizu, jer njemu se može jer je drugačiji. Nije jedini, i drugi tako rade , objavi najčitanija novina svih vremena.E prc, Lečiću evo ti ga na!!
Definicija zdravlja: zdravlje je stanje psihičkog, socijalnog i fizičkog blagostanja a ne samo odsustvo bolesti i poremećaja.
Misliš da je kraj a još nisi stigao ni do početka.
Društveno-individualni fenomen koji pogađa jedan ili pak milione života.
Sredine nema.
Mentalno stanje koje stupa po rodjenju u Srbiji.
Osećaj koji stiže kada nemaš pristup internetu ili tv-u veoma dugo vremena, otprilike 10-ak minuta.
- Brate, 'ajd na fudbal!
- Neću.
- Hajde bar da pojedemo nešto?
- Ne mogu.
- Pa na izletu smo, zar ćeš sve vreme da ostaneš sklupčan pored drveta?
- Pusti me, bre!!! Depresivan sam... Nisam ušao na WOW već sat vremena...
- Čoveče, koja si ti prsotina!
Psihičko stanje osobe posle dana provedenog po redovima i ispred šaltera zdravstvenih ustanova a da pri tom nije završila ništa od planiranog.
Psihofizičko stanje koje se ogleda u straobalnoj sjebanosti tela & duha, nerealnoj netoleranciji na tuđe postojanje i natočovečanskoj snazi.
- Izvini, je l' slobodna ova stol...
- Šta je bilo bre?!
- Ništa, izvini, samo rekoh da uzm...
- Šta da uzmeš brate, šta 'oćeš, je l' ne vidiš da sam skenjan?! (u pozadini Toma Zdravković: Dotak'o sam dno života) Ona me je ostavila, zbog vina me napustilaaa!
- Ovo je dotak'o sam dno živ...
- Odjebi da te ne polomim k'o valkira kurac!
- AU, EEZVEENEE BRATE!- Šta je ovom šabanu?
- Manijačna depresija. Uz to nosi rozle šulju, Boss kaiš i tri kile alki na sebi. Ne mogu da rizikujem neku frakturu intelektualnim razgovorom, tako da, čučaću ovde pored vas.
Kada diplomiraš i shvatiš da jedino što možeš da uradiš sa diplomom je da je natrljavaš na nos komšiluku i rodbini.
Bljutav, ogavan osjećaj koji nastaje nakon nečeg, najčešće lijepog.
Sa ovim vidom depresije se susrećemo barem dva puta godišnje. Srećom, osjećaj nestaje u roku od tri dana, ali varira zavisno od završenog događaja. Primjera je bezbroj, ali samo neki od najtipičnijih su:
Odlazak kući nakon novogodišnjeg ili rođendanskog slavlja, školske mature, tvoja ili prijateljeva selidba,...
Stanje u koje neizbežno padaju domaćice kada shvate da svakog dana peru jedno te isto posuđe.
Nastaje kada imaš trideset,a i dalje živiš kao student.
Kada imaš dvadeset i živiš u domu ili u stanu cimerski čini se da takav život nikada ne može da dosadi.Zezanje,izlasci, nešto malo učenja,nešto malo para.Deluju ti smešno i nadrkano oni stariji par godina koji žele da što manje imaju posla sa drugima-onima koji ostavljaju punu sudoperu,neizbačeno djubre.Pitaš se kako jedan mladi čovek koji treba da uživa u životu može da smara sa takvim stvarima.
Kada imaš trideset,a i dalje živiš cimerski razmišljaš o tome kada će konačno da ti isplate novac,zašto provodiš dane i noći za kompjuterom da završiš projekat na vreme,kada tvoje vreme niko ne poštuje i kada rok za isplatu postaje nekako sve rastegljiviji.Ne grebeš se baš za kafu i cigare,ali nemaš mnogo više u odnosu na studentske dane.Počinješ da besniš zbog neopranog posudja i neizbačenog djubreta.
Neka bar u kući nešto bude sredjeno kad već sve drugo nije.
