Naziv autobiografije jednog od braće Ture o teškim počecima i detinjstvu na opasnim ulicama Obale Slonovače.
Novinar: Evo pored mene je proslavljeni fudbalski as, Jaja Ture. Jaja, šta možeš da mi kažeš o svojoj, kod navijača, dugo iščekivanoj knjizi? Mora da je puna emocija jer, nije tajna da si se sa bratom borio sa siromaštvom dok nisi postao profesionalni fudbaler.
Jaja Ture: Upravo tako. Vidite, dok su ostali iz ovog dela sveta bežali od bede u Zapadnu Evropu, naši roditelji su nas zbog svog patriotizma osudili na siromaštvo, ali ni dan danas se ne kaju. Dok su upravo deca tih nafuranih gastarbajtera pikala fucu bubamarama po pariškim mini pičevima, ja i moj brat smo gurali burad jer loptu nismo imali i tako nabijali kondiciju. Burad koju smo krali iz raznih mini marketa jer kod kuće smo imali samo jedno u kome su bila dva krastavca, pola glavice kupusa i jedan karfiol. Mama nam nije dozvoljavala da ih pojedemo, uvek je govorila da će bure biti svečano otvoreno kad budemo potpisali prvi profesionalni ugovor jer šampanjac nismo mogli da priuštimo. Kažu ljudi kad sam potpisao za "Građane" da je "Crncu zinula guzica za pare". E pa gospodo jeste! Jeste, jer je taj isti crnac čistio govna sa cipela od jutra do mraka kako bi sebi kupio jednu krem bananicu i Koka Kolu, a onda uveče bivao lešen od strane oca jer nije kući doneo jetrenu paštetu za familiju. Nevin sam bio do svoje dvadesete godine. Za kurve para imao nisam, a rave iz škole me nisu htele jer nisam prao zube. Pitate se zašto? Zato što nisam imao četkicu. Još tada sam sebi rekao da ću i to nadoknaditi. Kada sam potpisao za Metalurg iz Donjecka i napokon pojeo krastavac i karfiol iz turšije, napravio sam žurku sa osam Moldavki. Znate, Moldavija je blizu Ukrajine pa nije bio problem otići u provod, a priča se da su od tih para tri štale i dve plevnje napravljene. I dan danas me ugoste kad ih posetim k'o dam sam im rod rođeni. Neka znaju svi koji ubuduće daju sebi za pravo na mi nabijaju na nos visoku platu šta sam prolazio kao dete, zbog toga je i ova autobiografija napisana prvenstveno, jelte.
Ili "Vidi 'de sam iziš'o!", stara je disciplina sakupljanja novinskih članaka o podvizima, čudima, neobičnostima i običnostima nekog pojedinca (najčešće sebe), neke organizacije, sportskog kluba, škole, mesne zajednice, zoološkog vrta, itd. Neki ove članke ljubomorno čuvaju u posebnim sveskama sa tvrdim koricama, a neki ih uramljuju i ponosno kače po zidovima. Ovi fandrejzeri i endžio plaćenici to nazivaju "pres kliping".
- Gazda Đoko, vi ste dakle vlasnik ove kafane. Koliko je ona stara?
- Kol'ko i fudbalski klub "Kombajn", od še'set treće. Ove godine proslavismo četr'es devet godina. Jubilej. I mi smo tačno deseta kavana u Srbiji koja je sazidana na igralištu. U istoriji.
- Vidim, imate dosta uspomena po zidovima. Jel to sve od kluba?
- Većina. Evo, redom. Ovo je baš iz prve godine, kad smo slavili osnivanje napravili smo logorsku vatru i slučajno se zapalilo pola sela i planina. Upoznali smo sve vatrogasce od Subotice do Prizrena. Ova sledeća je malo kasnije izišla u Novostima, še'set sedme, kad nam je doš'o Partizan na pripreme, pa su napisali kako smo i' kindapovali i terali da beru kukuruz, a u stvari su se sami ponudili da pomognu.
- A ova sa slonom na fotografiji?
- Še'sedeveta. Doš'o cirkus iz Mađarske da postavi šator na igralište, a gazda Mitronije uzajmio slona da poore njivu. Slon lips'o pa smo isplaćivali o'štetu jedno pet godina, al' smo mu digli spomenik, eno pored palih boraca tamo, vodiću te da vidiš.
- Ovo je iz nekog nedeljnika?
- Da, to je neki TV dodatak bijo, došli da snimaju film o partizanima, pa kad su otkrili da seljani glume u pravim četničkim uniformama došla Udba i sve nas po'apsila.
- Zanimljivo. A ova sa traktorom?
- To je kad je gazda Stavrofor preor'o igralište koje je nekad bila njegova njiva. Dve sezone "Kombajn" propustio, al' bio kukuruz k'o šećer.
- Jel' ovo kad je Tito umro?
- Jeste, samo tad nije izišlo ni u jedne novine da su nas sve opet po'apsili kad smo zamenili Titovu bistu sa Dražinom. Mislili smo da se promenila vlast pa smo poranili.
- Koje je ovo dete na slici?
- Mali Sredoje, upec'o šarana od dva'es sedam kila sa samo četrn'es' godina. Te godine je bio najmlađi golman u istoriji kluba, primijo samo 64 gola u sezoni.
- I ovaj članak iz Politike je o klubu?
- To je iz devedesetih. Oborili smo rekord u najnižoj ligi sa nijednim datim golom u sezoni.
- A ovo?
- To je sledeće godine, novi rekord. Nijedan dat go' i sve izgubljene utakmice. Nula bodova.
- Kakav je ovo plakat?
- To je plakata za koncert. Mali iz susednog sela što je bio zvezda Granda pev'o kod nas u kavani. Ovo pored je naslovna Skandala sa njegovom slikom posle koncerta. Izubijali ga seljani jer nije znao "Sprem'te se, sprem'te". Rek'o je posle da smo mu povećali popularnost, bokćegaznati.- Đole, aj' prestani da sereš više o kombajnu i dones'de tri 'ladna, pocrkasmo ovde. A ti, picopevac iz novina, dojde 'vamo da te uputimo u istoriju sela...
Popularna mišljenja, predrasude i istorijske zablude koje jedan prosečan građanin Srbije gaji prema stanovnicima drugih zemalja i drugim nacionalnostima. Godinama, decenijama pa i vekovima izgrađivana i negovana seksualno-šovinističko-nacionalistička predubeđenja o NESRPSKIM narodima i narodnostima, koja su na kraju i od nas napravila seksualno-šovinističko-nacionalistička govna. Možda bismo mogli da i za to okrivimo sirote Turke i pet jebenih vekova zuluma ili da kažemo da nismo imali sreće na Bečkom Kongresu 1814-te godine, ali ovu specifičnu ''igru asocijacija'' smo sami izmislili, odigrali i na kraju u njoj pobedili. Doduše, ne treba previše da nam bude krivo zbog toga. I bez nje smo poprilično zajebani...
Spontani i ne-abecedni niz stereotipa po nacijama :
- RUSIJA
Dozvolite da započnem sa našom dragom, plavom, slovenskom i ortodoksnom braćom, Rusima. Oni su, naravno, NAŠI PRIJATELJI. Uvek su bili, uvek će biti. Večna ljubav prema njima otklanja svaku sumnju u njihovu eventualnu koristoljubivost. Komunizam, kupovina NIS-a, kvas i vodka, samo su neke od mnogobrojnih dobrih stvari koje smo od njih dobili. Vodka je, normalno, nacionalno piće koje piju svi, od deteta do starca.
- ČINJENICE : Kao ogromna država sa gomilom spoljno-unutrašnjih problema, Rusija nikada ni prema kome nije bila prijateljski nastrojena, sem ako je od toga mogla da ima neke koristi. Takva je sudbina i sirote Srbije a ugovor o izgradnji gasovoda je samo jedan od novijih dokaza da im je zapravo oduvek pucao njihov slavenski kurac za nas. Jebiga, ali tako je. Virus komunizma ne bih komentarisao ali je zato kvas izuzetno zdrav. Što se vodke tiče, ruski naučnici su u poslednje vreme, a sa napretkom forenzike, došli do zapanjujućih ali i očekivanih saznanja da izaziva SMRT pa je došlo do ozbiljnog pada u broju konzumenata iste. Đus-vodku, pak, i dalje ne piju.- ŠVEDSKA
Sve Šveđanke su lepe, plave i seksualno slobodoumne prema oba pola. Nije retkost videti ih kako se na ulicama Štokholma, Geteborga, Malmea ili nekog drugog većeg grada, jebu sa potpuno nepoznatim ljudima ili se pri'vatavaju sa jebozovnim istomišljenicama. Tako je i nastao izraz ''švedski akcioni'', jasno aludirajući na tip filmova za odrasle.
- ČINJENICE: Iako je većina pripadnica ženske populacije u Švedskoj zaista plavokosa, poslednjih godina se, dolaskom Turaka i ostalih zaprežnih naroda u ovu kraljevinu, taj broj značajno smanjio. Nećete ih, nažalost, videti ni kako u javnosti blajve nekom liku ili sisaju bradavice koleginici s posla. Za to, naime, imaju posebne prostorije.- ALBANIJA
Jebeni Šiptari. Muslimanštine koje treba ubiti minimum dva puta, a onda izmasakrirano telo pregaziti još triput. Što je sigurno – sigurno. Potom treba uleteti u Tiranu, koja nije ništa veća i lepša od jedne Čibutkovice, i srušiti sve nezavršene kuće od cigle u centru. To će ih naučiti pameti da se ne kote na tuđoj teritoriji.
- ČINJENICE: Verovali ili ne, Albanija se deklariše kao država katoličke veroispovesti. Prema podacima jedne nezavisne organizacije, odnos Muslima i Hrišćana u Albaniji je 38%-36%. To, međutim, nikako ne umanjuje njihovu ''zločinačku prirodu'' i našu, čini se, genetski usađenu mržnju prema njima. Tirana nije baš najsrećnije urbanizovan grad al' teško da ćete u centru iste zateći ''domaće'' kuće - ako i jedu iz iste zemljane činije, nisu baš toliko zaostali...- BRAZIL
Svi muškarci odlično igraju fudbal a žene su sve odreda sisate lepojke. Znate onaj karneval u Rio de Žaneiru? E, to vam je jedan lepi, veliki GRUPNJAK. Svi se jebu i uživaju.
- ČINJENICE: Valjda smo se do sada svi, a pogotovo naši slavni fudbalski klubovi, uverili u istinitost narodne izreke ''Nije zlato sve što sija'' . Posle dugačkog niza izuzetno neuspešnih akvizicija fudbalera iz Brazila, ( a i cele Južne Amerike ) koji su omirisavši ljuti balkanski vazduh potpuni zaboravili ČIME se šutira prokleta lopta, konačno nam je došlo iz dupeta u glavu da nije svaki fuzbos iz ''zemlje kafe'' Pele, Romario ili jebeni Ronaldo. Sisate lepojke ostaju i dalje nedosanjani san a ta zabluda verovatno ima veze sa životnom željom svakog od nas da, bar jednom u životu, natakne melezkinju. Uššš...- HRVATSKA
Kratko i jasno: sve Ustaša do Ustaše. Kod nas vlada uvreženo mišljenje da svaki Hrvat od trenutka kad se rodi pa sve do svoje smrti, ima u planu da zakolje bar jednog Srbina. Zato ceo život u šteku i drži potencijalni nož za srpsko grlo. Hrvatice, međutim, nisu tako ubilački nastrojene ali su zato teške drolje i kurave.
- ČINJENICA: Iako je Hrvatska sa Hrvatima dugo vremena zauzimala prvo mesto na listi najomraženijih naroda među Srbima, njihova pozicija je danas umnogome povoljnija. Ameri, Albanci i Šiptari sa Kosova, konačno su uspeli da ih stignu i prestignu a to svakako nije mala stvar. Stare rane se, želeli mi to ili ne, ipak zaceljuju ali ne bih se usudio da prognoziram neki prisniji odnos sa njima u budućnosti. Sem onog kurtoaznog, naravno.U sledećem delu saznajte nešto više o stereotipima prema Italijanima, Nemcima, Faranima i ostalim ne-nebeskim narodima.
S obzirom na nepovoljan rezultatski bilans koji reprezentacija Srbije u fudbalu postiže igrajući prijateljske utakmice, potrebno je nešto promeniti. Neka statisktika govori da naši "najbolji fudbaleri" najatraktivnije, ali i najefikasnije igraju protiv ekipa koje ih najviše motivišu. Kipar nas nije motivisao, jer za njega igraju Grci, a njih doživljavamo kao braću. Spram Francuske imamo pomešana osećanja: donegde ih doživljavamo kao istorijske prijatelje, što su se oni svojski potrudili da poreknu u poslednjih 15ak godina. Španci su nam zbog podrške oko Kosova nova braća (barem u najavi). O Švedskoj nemamo nikakvo mišljenje.
Po pravilu, pravi protivnici su ekipe koje su- kako u sportu, tako i u pravom životu, najljući neprijatelji Srbije. Evo 5 ekipa protiv kojih Srbija može da igra niz neprijateljskih mečeva, više zarad satisfakcije nacije, nego zbog rezultata.
5. SAD
Američka reprezentacija u fudbalu je na Fifinoj rang listi odavno bolje kotirana od Srbije, što ne govori da je reč o pravom stanju stvari. Severna Amerika nikada neće biti fudbalski kontinent. Imaju nekoliko talentovanih fudbalera (a kako i ne bi na 250 000 000 stanovnika), ali naši bi i dalje trebalo da mogu da ih rasture ko povratnik iz rata svoju suprugu. Ovo bi bio daleko napetiji duel da je reč o košarci. Ili je barem nekada tako bilo...4. Nemačka
Tek u poslednjih 10 godina, Srbija i Nemačka gaje kako-tako dobre poslovno-partnerske odnose. Ne treba zaboraviti ni silnu srpsku dijasporu koja živi u ovoj zemlji. Pa opet, u genima nam je urezano kako su nam Nemci jedan od arhineprijatelja. No, za razliku od Amera, oni su konstantna fudbalska supersila, koju je i bivša Jugoslavija veoma retko pobeđivala, i spram koje je gajila velike komplekse. Međutim, od samostalnosti Srbije, odigran je svega jedan veliki meč, i to na SP u Južnoj Africi, kada je Srbija slavila sa 1:0. Bio je to šokantan poraz za Nemačku, a jedina pobeda za "orlove", koji su se posle opustili kao da su osvojili sam trofej. Time je zaboravljen prethodni poraz od Gane, a ekipa se nepotrebno opustila pred presudni meč protiv Australije, koji je takođe izgubila.
P.S.: Od dijaspore saznajemo da i među Nemcima, doduše više zbog drugih sportova, postoje izvesni kompleksi spram "male, ali kurčevite" Srbije.3. Turska
Pa kud će nam bolji protivnik od nacije koja nas je gazila 500 godina? Prosečni Turci danas jedva da znaju da su vladali Srbijom (autor defke ih je lično propitivao), ali mi i dalje od najmanjih nogu učimo o zulimima, godišnjem danku, globi, danku u krvi, janjičarima,... U fudbalu dosta dugo nismo odmeravali snage, svakako ne posle njihove istorijske bronze na SP 2002. godine. Posle pojave turskih serija, koje muške gledaoce onemogućavaju da prate svoj omiljeni sport na TV-u, gnev i motivacija će svakako biti veliki u publici, a to se po pravilu reflektuje na igrače.2. Albanija
Ovde je bitno naglasiti kako će motivacija biti ogromna sa obe strane. Albanci nisu naročito popularni na Balkanu (čitaj: mrze ih i Grci, a u novo vreme i Makedonci), ali su im Srbi velika inspiracija, zbog poznatih odnosa sa njihovim sunarodnicima na Kosovu. Mada je fudbal u Albaniji tek u povoju (i to već jako dugo), navijači "Partizana" se još uvek sećaju jednog od najšokantnijih poraza u istoriji, od "Flamurtarija". Na nivou reprezentacija, Srbija je veliki favorit, ali bi pored naše sigurne pobede sve trebalo da pršti...1. Hrvatska
Za razliku od mečeva protiv Albanije i Turske, koje donegde moramo da zamišljamo, Srbija je u raznim uzrastima već igrala protiv svog (ne samo) sportskog arhineprijatelja nekoliko mečeva. I gotovo svi su bili istorijski. Reč je o večitom derbiju balkanskog fudbala. Pošto su Srbi i Hrvati najpre delili istu zemlju, pa isto bojište, a potom Hrvatska nije morala da trpi sankcije (kao Srbija), dugo je igrala međunarodne mečeve, dok sirota Srbija (SRJ) nije. Sve je kulminiralo 1998. godine, kada su uzeli bronzu na SP, dok smo mi morali da se zadovoljimo Mijatovićevom prečkom i desetim mestom. Već godinu dana kasnije, tadašnja SRJ i Hrvatska su igrale prve mečeve u kvalifikacijama za EP. U Beogradu je bilo 0:0, ali je ova utakmica upamćena po nestanku svetla na "Marakani". U poslednjem kolu, na "Maksimiru" je u odsudnom meču bilo 2:2 i SRJ je prošla na EP, a Hrvati su ispali. Mnogo važnija dva motiva sa tog meča su bila Mirkovićevo vaćarenje hrvatskog fudbalera (za šta je dobio crveni karton) i Savićevićevo vređanje hrvatskog navijača. Seniorske reprezentacije se od tada više nisu sastajale (ali će imati priliku već u narednom kvalifikacionom ciklusu za SP). Mlade reprezentacije su se sastajale 3 puta, takođe u zvaničnim takmičenjima. Sva tri puta je pobedila SCG/Srbija. Jednostavno, kvalitet igrača obe zemlje je uvek približno isti, rivalitet je beskonačno veliki (kao i u svim sportovima), Hrvatska u globalu postiže bolje rezultate na velikim takmičenjima, ali se u situaciji napete atmosfere međusobnog duela, Srbija uvek bolje snalazi.Sa spiska izostavljena- Bosna i Hercegovina
Razlog: Srpski fudbaleri koji ponekad igraju za ovu reprezentaciju mogu biti motivacioni problem za naše momke.
Maštanje o pričama i uspomenama iz mladosti naših roditelja. Nostalgija za nečim što nismo doživeli, ali bi voleli da se i nama desi.
Konfuzan osećaj jer želiš da imaš uspomene tvojih roditelja.
Osećaj izazvan mešanjem gorčine sopstvenog vremena, sa pričama naših roditelja o onim lepim vremenima njihove mladosti. O vremenima kada ničega nije bilo, a sve su imali.
- Ko zna koje veče provodim u tišini sopstvene dosade. Palim tv, a tamo priča o nekakvim pregovorima. Menjam kanal, polugola pevaljka vrišti. Ponovo stiskam dugme next na daljinskom, ali opet neki horor. 24 pritiska na next nisu promenili ništa, sve je nekako isto. Tako očajan, setih se ćaletove priče kako za njega nije bilo veće sreće, od onog momenta, kada je njegova majka u inat komšinici, spiskala celu platu, i kupila prvi crno beli tv u selu. Kaže imali su jedan tv kanal, ali je to bio spektakl za ceo srez.
- Shvatam da tv nije način za ubijanje dosade i uzimam u ruke drugi genijalni izum, evoluiranog čoveka, mobilni telefon. Redjam par brojeva u primaoce, i šaljem serijski sms sa istim prostim pitanjem, "šta se radi?". Nadam se da će mi bar prijateljsko ćaskanje pomoći da skratim agoniju u koju sam zapao. Ali slaba vajda, sa svih strana stiže gotovo preslikan odgovor, "evo ništa SMOR".
Možda me ti odgovori ne bi začudili i zabrinuli, da nije bila subota veče. A pogotovo što nismo na nekoj vrškoj čuki, živimo u prestonici. Klubovi, kafane, splavovi... Možeš da biraš. Ma šta da biraš, da izvoljevaš! Ali nešto ne štima pa to ti je. A onda opet fleš bek, pred očima ponovo ćale i njegove odiseje:
- eee crni sine, istruli ti meni u kući, na moje oči. Pa robe ljuti, samo u našoj ulici imaš 3 kafane i jednu diskoteku.
Kad se setim moje mladosti, sve što smo imali je ruinirani dom kulture, izorani fudbalski teren i prodavnicu. Ali zato subota veče, niko ništa ne organizuje. Skupimo se spontano nas 5-6, ja ponesem rakiju, Mile kupi par sokova, Srba vino. Uzmemo od Zoke gramofon i par ploča. Udjemo u dom i zasednemo. Ma nismo ni nazdravili, eto ide još 5-6 ljudi. Ne prodje 2 sata, ne možeš da udješ od gužve. Tu stari, mladi... Ma svi skupa, jedni piju, drugi igraju, treći jure devojke i tako non stop.- Trgnem se iz fleš beka koji mi je izazvao mučninu, zbog silne nemoći i mizerije, koju osećam dok se prisećam ćaletovih doživljaja. Ustajem i sedam za vrhunac čovekovog uma. Palim komp, logujem se na net, sumanuto otvaram stranice. Blic sam pročitao još jutros, Kurir me bombarduje nekakvim aferama i skandalima, Alo mi izaziva žuticu. Logujem se na FB, tamo neka deca zapala u trans. Palim Vukajliju, čitam par zanimljivih stvari i pokušavam da kreiram neke. Pišem naslov ne valja, taman nadjem dobar naslov za defku, napišem rečenicu, pa je obrišem.
Beznadežno bacam pogled po sobi, očajnički tražeći inspiraciju. Kad eto ti ga.
Na pregradi kafe stočića ugledam gomilu papira. Nije to bilo kakav papir, to su kevini Politikini Zabavnici, uredno poredjani po brojevima. Pored njih gomila šarenih salveta, zapakovanih u kesu.
Nisu ti zabavnici i šarene salvete nikakav bauk, ali opet se javlja neki truli osećaj u grudima. A kako i neće. Setio sam se kevine priče o njima.
Ta naizgled bezvredna gomila papira, je u stvari jedan mali spomenar života.
Keva mi je bila buckasta gimnazijalka. Nije odrasla na selu kao ćale i nije bila puna uspomena o seoskim igrankama. Ali su i njene priče i te kako vredele.
Zabavnike je počela da skuplja u trećem osnovne. Kaže svakog utorka i petka, došla bi iz škole, a na stolu u kuhinji bi je čekao novi broj.
Njena sreća je bila neizmerna. U početku bi pogledala zanimljive slike i odložila ih u svoj ormarić. Kasnije ih je čitala celokupne, ali gomila za odlaganje je bila ista.
A eto i danas 30 godina kasnije, to dete jeste nestalo, ali gomila je tu. Složena kao da je danas na nju stavljen novi broj.
Salvete su tek posebna priča. Roze, plave, zelene... Sa cvetićima, na kockice, sa slikama gradova... Kaže takva je bila moda. Skupljala je i menjala sa drugaricama. Takmičile su se medju sobom, ko će imati više različitih boja, dezena, šara...
- I mogu vam reći to je nešto fascinantno. Čak i za mene, za čoveka za koga je salveta, samo beli papir kojim obrišeš ono što si umazao. Divio sam se kevinoj upornosti, ipak su tu na stotine različitih salveta. U stvari nisu skroz različite, bez obzira na šare, sve su imale jednu istu stvar izatkanu na sebi... Gomilu lepih uspomena...-Već izmoren sopstvenom apatijom i nostalgijom mojih roditelja, užurbano vadim nešto na šta i ja mogu biti ponosan! Vadim torbu sa 200 diskova, na svakom po 6 filnova. Medju 1200 naslova pokušavam naći najbolji za razbijanje monotonije. Listam redom. Hm horor? Jok. Drama? Taman posla! Akcija? Nemam koncetracije, za brojanje žrtava!...
Pokušavam da pronadjem nešto, dok mi se glava ne napuni pričom, o ćaletovom i kevinom prvom odlasku u bioskop. Uzbudjenju dok čekaju u kilometarskom redu za karte. Utiscima o kojima bi danima posle bioskopa pričali.
- Napokon shvatam, da mi nema druge nego da se predam. Odbacujem diskove, ležem nazad u krevet i prepuštam se.
- U grudima me sve jače steže pomisao da ja, dete 21 veka, imam sve a u stvari nemam ništa.
- Pokušavam da shvatim kako to da jedan raspali gramofon, masno bioskopsko platno, papirne salvete,igranka u seoskom domu kulure... Mogu ostaviti dublji trag i veće uspomene od najvećih ljudskih dostignuća, koja ja danas koristim.
Pokušavam shvatiti, kako to da su kevine polaroid fotografije, mnogo lepše, od mojih digitalnih.
Kako je moguće da je ćale nasmejaniji na slici pored svog Fiće, nego ja pored mog Golfa 4?- Sedim i pitam se, da li sam problem ja, ili cela moja generacija? Ili čak kompletno vreme u kome mi živimo? Da li smo se prezasitili? I što je najgore, odakle meni nostalgija za nečim, što nisam video ni osetio? Kako ja mogu osećati nostalgiju za mladošću mojih roditelja?
Kako moja generacija iz 21 veka, može zavideti nekome iz prošlog?
Ali na kraju sam shvatio, da to što mi osećamo, nije nostalgija. Niti je problem u vekovima.
To je samo strah, koji osećamo dok uživamo u pričama naših roditelja.
Strah od toga, da ćemo koliko sutra mi biti, ti koji treba da pričaju nekim narednim generacijama.
A sve što ćemo moći da im ponudimo., biće bakine šarene salvete i dekin gramofon, ukoliko ih ne zaboravimo.
Jer mi, mi izgubljena generacija 21 veka, generacija na dugme, koju mrzi da se druži. Koju mrzi da pamti rodjendan milih osoba. Koju mrzi da vikne kroz prozor komšiju na kafu.
Mi kojima će uskoro biti teško da se volimo...
Mi svoje uspomene jedino umemo da urežemo na diskove koji se grebu, umesto tamo gde su urezivali naši stari. Tamo gde ostaju zauvek. U naša srca!
