Prvi sprski klon - svuda ga ima!

Čovek koji je proglašen za Najevropljanina, sviđalo nam se to ili ne. Ako su mu savremenici i oponentni naivni, on nije, nit je bio.
Kad je Sloba bio No.1, Ivica je imao isti tonalitet, dikciju i ideologiju. Kad je Boris No.1, Ivica se snašao, uključio svoj ekvilajzer, sa kojim se, izgleda, rodio, progovorio kao novi tata i mi imamo još jednog Borisa, u nešto manjem pakovanju, ali delotvornog i progresivnog.
Sreća naša da se ne nalazi iza Tijanića, to bi bio poraz za naše uši.
Kad se kaže slučajno SPS, misli se na Ivicu, onaj drugi ogranak se negde pogubio po rupama auto-puta koji je vredno zidao. Koridor 10% mu je skratio krila za 80%, sad se čovek samo izvinjava i krka u pauzama od lupanja drugih po ramenima.
Ivica ima još neko lice, koje čuva za sebe, ako on postane No.1

Politička bubašvaba.

Vladar budućnosti mladih,starih,živih a možda čak i mrtvih u Srbiji.
Čovek koji je živi i neoborivi dokaz da Bog ima smisla i za crni humor.

Srpski Eliot Nes.

Moderni Juda

Zamenik premijera, navodno u vrhu drzave. To samo moze u Srbiji zemlji da prevrne.

Deminutiv od "Slobodan Milošević", bucko koji vešto barata svojim (ruskim) jezikom igrajuću ulogu šerifa u balkanskom vesternu "Homo postcomunisticus"

Na nasu veliku zalost proglasen najperspektivnijim srpskim politicarom

Obrni-okreni, budućnost Srbije.

Bio ministar unutrašnjih, pa spoljnih poslova.

Gde god da se čovek pojavi na snimku reč "znači" se pojavio minium 3 puta.

Kada si se toliko naroljao da od tvrđave misliš prvo da je brdo, a zatim planina.

Kombinacija reci koje kad cujem na televiziji palac desne ruke mi poleti ka dugmetu na daljinskom.

Ivica i Marica iz bajke su drobili hleb da bi našli put do kuće. Ivica i Marica iz stvarnog života su dva odvaljena lika koji seju mobilne telefone, jakne, novčanike i torbice po splavovima prethodno veče jer nisu znali gde je levo. Jednima su vrane pojele mrvice hleba, a drugima su konobari popalili sve što su zaboravili prethodno veče.

To je kad ministar policije Ivica Dačić (SPS) uhapsi Radovana Karadžića...

Srpska narodna bajka. Govori o dečaku koji se zvao Ivica i o njegovoj devojci Marici. Međutim, Ivica je dosta kasno zavoleo Maricu. Zato, počnimo priču od početka...

Ivica se rodio u jednoj maloj, ali prelepoj zemlji, u jednom malom, ali prelepom selu. To selo je bilo nadaleko čuveno po tome što u njemu dobro rađa žito i rastu devojke sa anđeoskim glasom i zanosnim stasom. Ivica je, još kao mali dečak, sanjao velike snove. Neki bi rekli da je to bilo zato što je bio mali rastom, međutim bilo je u toj njegovoj zemlji i ljudi koji su bili dosta visoki, a ponašali su se isto kao on. Bilo kako bilo, da bi ostvario svoje snove, Ivica je morao da ode u veliki grad - najveći grad u toj divnoj maloj zemlji. Veliki, Beli grad.

Tim gradom, kao i čitavom zemljom, vladala je zla veštica. Ta Veštica je inače bila jako neobična. Pre svega, bila je muškog pola. Imala je i ženu, za koju su mnogi tvrdili da je opasnija i veća veštica od nje same. Osim toga, narod ju je u početku jako voleo, ali se to vremenom promenilo. Živela je na jednom šumovitom brdu u tom velikom, Belom gradu, u velikoj kući. U toj kući je pre nje živela još jedna veštica, mada o tome da li je ona bila veštica ili nije danas postoje oprečna mišljenja. Kuća je bila skroz bela, što jeste malo neobično za kuću u kojoj žive veštice, ali mnogo štošta je u toj maloj zemlji bilo neobično, tako da neka vas ni to ne čudi. Bila je to jako lepa i velika bela kuća, skoro kao nekakav beli dvor.

Nakon što je završio školu u belom gradu, Ivica je upoznao zlu Vešticu, koja ga je ubrzo uzela za svog pomoćnika. Kako je, kao i svako dete sa sela, bio veoma bistar, vredan i pre svega poslušan, Ivica je brzo naučio zanat od Veštice i vremenom postao njen omiljeni učenik i najvažniji pomoćnik. Nakon toga, mnogi lovci su pokušavali da isteraju Vešticu iz njene velike bele kuće i da se u nju usele. Dugo im to nije polazilo za rukom. Ivica se borio protiv njih hrabro i odlučno.

Ipak, jedne jeseni, godinu dana nakon velikog, slavnog rata u kom je ta mala zemlja pobedila čitav svet, Veštici je došao kraj. Lovci su se udružili i, uz pomoć naroda, ali vrlo verovatno i veštica iz drugih, velikih zemalja, konačno isterali Vešticu i uselili se u njen beli dvor. Vešticu su poslali u jednu daleku, malu zemlju na severu, gde je umrla par godina kasnije, zatočena u tamnici. Ivica je međutim, kao pametan dečak, u stvari tada već momak, shvatio da je za njega najbolje da se odmetne u Šumu - istu onu šumu u kojoj su svoje vreme provodili Lovci, boreći se godinama protiv Veštice. Znao je da samo treba da bude strpljiv i da čeka u Šumi dok Lovci ne zapadnu u probleme i ne zatraže od njega pomoć. To se i dogodilo.

Inače, narod u toj zemlji, iako veoma hrabrog srca, imao je jako kratko pamćenje, tako da je zaboravio na vreme kada je Ivica predano služio Veštici. Tako se on vratio na Dvor. Veštice iz velikih zemalja, koje su se, do pre samo nekoliko godina, borile protiv njega, proglasiše ga za naj-vešticu. Ivica je bio veseliji nego ikad. A onda, jednog lepog dana, Ivica je osvojio srce lepe plave Marice. Mnogi su u toj zemlji želeli Maricu, jer se pričalo da onaj koji se njom oženi dobija ogromne moći. Ipak, ona je pripala njemu. I dan danas, oni žive u sreći i ljubavi.

Kraj.

Plemić koji se ne pominje puno u srpskoj istoriji, jer je izbegavao da odlazi u ratove, vec se sa Urošem nejakim igrao ispred dvora...

Krajnje nepoznavanje materije. Situacija u kojoj se dotična osoba uglavnom oslanja, na davno prežaljenu intuciju. Sam epilog je groteska De Sadovih razmera.

Ivica Dačić koji u sedištu evrpske unije reklamira naš biometriski pasoš 2. generacije.