Grupe veselih mladica o kojima se jako puno prica ovih dana.Oni vide Srbiju ,kao zemlju u kojoj zive samo srbi,pravoslavne vere,dok svi ostali treba da budu gradjani drugog reda ili proterani!
Najglasniji su na internetu i to na Youtubu gde "sire" srpstvo komentarisuci spotove Baje M.K. i slicnih idiota
vladooskar
vladooskar (14 minutes ago)
Remove | Block User | Spam Marked as spam
Picko komunisticka jebali te siptari i hrvati u guzicu posranu!!!
serbia1389cccc
serbia1389cccc (4 hours ago)
Remove | Block User | Spam Marked as spam
Jevreju su najveće zlo na svetu....sve nedaće koje su se dešavale u prošlosti je bilo delo jevreja...
Sjedinjene Dražave kontrolišu jevreji, Evropu kontrolišu jevreji, bankarstvo, trgovinu sve je u rukama jevreja...Sve ih treba uništiti, kao i tebe jevrejsko kopile!
serbia1389cccc
serbia1389cccc (5 hours ago)
Remove | Block User | Spam Marked as spam
Nakazo jevrejska....Poklanjam ti kartu u jednom pravcu za Aušvic...! SREĆAN PUT! haha :DD
yastrieb
yastrieb (1 week ago)
Remove | Block User | Spam Marked as spam
Prvo , Srbima su komunisti daleko vise zla nanjeli , nego fasisti ( ustase i komunisti su 1935 . u zatvoru u Sremskoj Mitrovici potpisali potokol o saradnji ) .
Drugo , da li ti je poznato da je pod Josipom Brozom Titom sruseno 14 sinagoga samo na teritoriji Vojvodine ? Sobzirom da pojma nemas istoriju , takve stvari ne komentarisi , raspade mutirani .serbia1389cccc
serbia1389cccc (17 hours ago)
Spam Marked as spam
Upravo tako...Srbi su žedni ustaške, balijske, šiptarske krvi....Jebaćemo im mater svima....!
Živela prava Srbija od Ohrida do Knina...!
14 CCCC 88
SIEG HEIL
yastrieb
yastrieb (1 week ago)
Spam Marked as spam
Pozdravljam svu istinsku btacu i sestre , a ostali neka se opamjete . Ne prijetim , vec da ne ispadaju idioti ( ako vec nijesu ) . Za SRBSTVO , za zdrav razum , za najcasnije ideale ( malo filosofije nece skoditi , zar ne ) !!!
SrpskiSkorpi0ni
SrpskiSkorpi0ni (2 weeks ago)
Spam Marked as spam
brate jastrebe pozdrav!!! pravoslavlje ili smrt!!!hocutube jebem ti sve mrtvo u porodici! idi u vukovar otkopavaj porodicu picko pokatolicena!!!
ssnakessnake1
ssnakessnake1 (2 weeks ago)
Spam Marked as spam
Pozdrave brate яstreb ! Slava slovяnam !
milankoextrime
milankoextrime (2 weeks ago)
Spam Marked as spam
jastrebe brate srpski viorila ti se krila visoko iznad srpski zemalja
crnogorskiChetnik
crnogorskiChetnik (2 weeks ago)
Spam Marked as spam
pozdrav brate moj..:D zivjele nam sve srpske zemlje..:D
yastrieb
yastrieb (1 month ago)
Spam Marked as spam
Volim i ja ; ali pokatolichene , a potom hrvatizirane . Najbolji primjer su ti Hercegovci , takozvana ,, najchistija hrvtska rasa " , vjerovao ili ne . Shta vishe , vetzhina Hercegovaca nijesu starosjedioci ni same Hercegovine , vetzh doshljaci sa teritorije danashnje Republike Srbije ( ne Srbske ) , vjerovao ili ne . Vatikan vam je davno isprao mozak . Takvima kao ti se , iz inata , majka srbska psuje ; da se podsjetite porijekla .
yastrieb
yastrieb (23 hours ago)
Spam Marked as spam
Jesi li vidio da postoje siptarski skinsi , iz napacene i okupirane Pristine ? O , apsurda ...! Sto docekasmo . Znas li da pederi iz Srbije pozdravljaju Muslimane iz Bosne koji najgnusnijim metodama pljuju po Srbstvu ? Definitivno mora doci do konacnog obracuna s izdajnicima , kao i sa vjekovnim srbskim neprijateljima . Veliki pozdrav .
ZA KRV I CAST !!!
Svi oni dogadjaji koje vidimo ili čujemo, bez da smo to htjeli. Informacije koje nismo željeli da znamo, ali smo ih slučajno arhivirali u pamćenju. Kada se čovjek oda neproduktivnosti, ta pašteta od informacija se razmaže po moždanoj kori.
Pet dana u sobi, raspust jebiga, uživancija. Vani ledenik, Rusija, kažu na Tv-u, a ja ne znam, kao što rekoh, živim k'o Alen Islamović prije nego što je počeo da se trpa u čmarinu, u trijes' kvadrata - kujna, wc i moj sobičak. Budim se ja tako, negdje u noći, od toplotnog udara iz ključalog radijatora. Ustajem i krećem ka kujni. Usput se spotaknem o produžni kabl i gasim lampicu života teveu. Otvaram vrata frižidera, onako sanjiv, i posegnem za flaširanom vodom, kad tamo vidim Bijonsi. Sanjam, sanjam, ali ko ga jebe, Bijonsi mi u frižedru. A šta radi Bijonsi u frižideru? Pa pjeva američku himnu. Bez plejbeka. Oduševljen, zatvaram vrata, zaboraviviši na vodu. Postaje nepodnošljivo toplo. Otvaram prozor, i gledam napolje. Żivim na sedmom spratu, pa imam pregled kao u GTA dvojki. Prijanto hladno, nakon ovog pakla unutra. Ne dogadja se ništa. Neki psi... Ostavim prozor otvoren i izadjem na balkon. Imam tu onu ogradu sa tankim šipkama pa sjednem na pod, provučem noge kroz nju, i naslonim polu - razbudjenu glavu na šipke. Gledam u zgradu preko puta. Identična mojoj. Na terasi prekao puta moje sjedi nekakav žgoljav, bosonog tip. Sjedi na podu terase sa ogradom od tankih šipki, provukao noge i ostavio ih da vise, i naslonio čelo. Gleda ka meni. Ista zgrada, isti stan, isti ja. Mašem. Ne dobijam otpozdrav. Dižem ruku. Dižem obadve. Jebote! Nije istina. Ne. Da, da. Mršavo lice mog nijemog drugara se krivi u osmjeh, pruža ruku u mom pravcu, diže palac gore. Možda sam lud, možd... Idi u kurac. "DE SI BRE ŠONE!", čuje se od preko puta. Nastavljam da sjedim, skamenjen od hladnoće. On se vraća u stan, navlači roletne, nestaje. Guleći kožu sa dlanova, pridižem se i teturam nazad u sobu. Jok bre, slučajnost. Sanjam svakako. Na krevetu me čeka Xenija, i Petar do nje, sa dvije rupe u glavi i revolverom u ruci, ubija sebe pa nju. "Odakle mu dvije rupe", mislim se. Nebitno. Zamolim ih da odu jer mi treba mir. Uljudno se pokupe i skoče kroz onaj otvoren prozor. Ponovo sam sam. Ne spava mi se. Pomislim kako bih mogao da podjem da se družim malo sa Bijonsi. Ponovo ustajem, zatvorim usput onaj prozor i zaputim se ka frižideru. U njemu više nema Bijonsi, ali ima vode. Ispijem do dna, vratim se u krevet, i, tonući u san kroz glavu mi sine misao:"ja zajebane igre..."
"Jebeš praznike!"
To je prvo što je rekao. Bio je fin, kao i uvek do tada. I posle toga je uvek bio fin. Fino se najebao majke svima kad god je za to imao prilike. Sada je pogotovo imao razloga za nečim takvim. Kako je hladno vreme došlo tako se i obim posla u sve posrnulijem preduzeću smanjio. Plata je kasnija dva meseca, najavljeno je da će novembarska biti prepolovljena, a decembarske verovatno neće ni biti. Prođe Sveti Nikola, ide doček, a zatim Božić i onaj Pravi doček, Naš! Ženi trebaju ženske stvari. Deci trebaju dečije stvari. Njemu treba puno rakije da se obeznani.
Istina je da je sam i da nema ni žene, a kamoli dece, da živi na tavanu porodične kuće, da ga svako jutro bude golubovi i da mu ćale tokom svakog obroka kenja. Zato je samo rekao: "Jebeš praznike!" ustao od stola, obuo cipele, obukao iznošenu perjanu jaknu, izašao iz roditeljske mu kuće i uputio se putem od kabistra, usput psujući imenom i prezimenom ministra. Prvo vojnog, posle obrazovanja, onog bez portfelja i onog preskakača.
Svratio je do lokalne radnje koja nije "Lidl", već je "Pere Istine mehana", bircuz u kome pošten, radni čovek može naći utehe u brlji sumnjivih sastojaka i još sumnjivijeg kvaliteta, kao i privida ljubavi od strane krčmarica po tarifi "daj šta daš". Seo je za šank, rekao gazda Peri da otvori novo poglavlje i da će mu sve što popije, pojede i pojebe od tog trenutka, pa sve do fajronta, ispltiti istog dana kada mu legne prva zaostala plata. Pera, čija gostiona nikada nije imala fajront, je bezizražajnog izraza lica samo klimnuo glavom, na praznoj strani upisao njegovo ime, datum i vreme, te mu potom sipao jednu čašicu od 0,03, potom drugu, treću, a onda se smorio i ostavio mu ceo litar. Častio ga je sa 0,8 litara izvetre kisele koja mu se vukla od Svetog Ilije, kada mu ju je zatražila neka rđa od čoveka rekla da ne pije i ne jede masno.
"Jebeš praznike!"
Ponovio je to na pola flaše. Pogledao je ka prozoru u kome je video svoj odraz. Hteo je da pljune u tom smeru. Predomislio se jer mu je baš tada zazvonio telefon. Majka zove, brine se jer je kasno. Nonšalantno je odbio poziv, nasuo još jednu čašicu, drmnuo je i iz jednog gutljaja popio. Sipao je sledeću i onda je opet krenuo sa gustiranjem. 31. je decembar, 14:30 na časovniku, a njemu se ne slavi kao drugima - njemu se uopšte ne slavi. Cilj mu je da pije dok se ne usere ili makar obeznani toliko da mu faca izgleda preparirano kao kod redara koji je prdnuo glasno u trenutku kada je počeo da odgovara na učiteljicino pitanje ko je odsutan.
Došla je Rada, pitala ga kako je. On je samo nezainteresovano podrignuo. Sela je na stolicu pored njega, pitala ga da li će je častiti pićem. U svoju čašicu je sipao malo rakije, dodao joj, te potom nagrnuo iz flaše i popio ostatak. Rada ga je pogledala uvređeno. Znala je da od budala koje tu obitavaju i koji se užele malo rvanja u toaletu u stilu "Omaldinske radne akcije 1974" može sve da očekuje, ali ne i ovo. Dobijala je šamare za loše pušenje, dobijala ih za dobro pušenje, dobijala ih bez ikakvog razloga, ali je u tome bilo barem neke emocije. Ovaj odvratni nihilizam kojem je upravo bila izložena je bio šok za njeno, u biti, nežno i krhko biće.
On je podigao ruku, pucnuo glasno prstima kako bi gazda Perinu pažnju dobio, a potom kažiprstom napravio dupli krug. Pera je klimnuo, dogegao se do šanka, polusavijen posegao za novom staklenom litarkom koju je potom stavio ispred njega. Staru flašu je brzo sklonio, za svaki slučaj. Rada je ponovo zatražila pića. Peri je klimnuo kratko i odsečno. Ovaj mu je isto tako odgovorio i na šank stavio još jedu čašu. Nasuo je u obe i ostavio ih. Rada ga je gledala, on nju jok. Samo je piljio pravo. Rada je počela da pije. Pio je i on.
Uglavnom su pričali sa njom, govorili kako je ona previše dobra za to mesto i kako će je izvući odatle i napraviti poštenom ženom. Posle guženja u smrdljivom toaletu su plaćali račun za piće, meze i dodatne usluge. Sutra je nisu ni poznavali kada su pili prvu jutarnju kafu u podne. Uveče joj ništa više nisu pričali, samo bi joj govorili: "Dolaz!" dok su se klimavim koracima vukli u pravcu vrata na kojima je rđavim slovima pisalo "WC".
On je ćutao, nakratko zaškrgutao zubima pre nego što bi u sebe sasuo još otrova. Prijalo mu je. To je bilo gorivo za njegovu vatru koja je plamtela kao najgrandioznija salemska lomača. Taj požar ga je iznutra celog uzeo, zagrlio ga kao najgracioznija ljubavnica koja je iskreno volela grozotu njegovoga bića i potpuno joj se predala. Zato mu nije trebala niti Rada, niti bilo koja Perina mučenica - samo je ova mutna tečnost imala ono što mu je trebalo.
Podne i veče su odmicali brzo, pevalo se, igralo, dupence konobaričino štipkalo. "Dogodine u Kninu!" je neko povikao. "Tako je!" - odgovarali su. Pera ih je prekrštenih ruku gledao. Svaku razbijenu čašu kao dodatni trošak zapisivao. Može sve da se radi, što da ne, ali sve mora i da se plati. Razbijena čaša, piksla i konobarice vilica. Nema murije, nema suda, ali ima da te boli više nego šut u muda.
Pera je pogledao u Radu koja je tužno gledala u njega. Džaba sedi samo, para biti neće. Nesuđena mušterija samo pije i preda se bulji. Plaši se ona, plaši se i Pera. Zna mu strica i kakva je to, kada dobrano popije, bio zlica. Ima koga da zove ako bude belaja, al' dok on dođe ima da u kafani bude zateknuta celokupne klijentele pogibija.
"Jebeš praznike!" Razdrao se i sveg glasa. Ustao je naglo, uhvatio Radu i bacio je na najbliži slobodni sto. Dok je otkopčavao pantalone, slobodnom rukom je uzeo flašu. Grlić u usta, kitu u Radu. Teslačio je dok je radžu na iskap ispijao. I gazda Pera i klijantela su nebo i u čudu gledali. Čula se samo Rada kako mazno stenje. Kako je kapljice nestalo, tako se i sa rabotom prestalo. Masa je od oduševljenja zapljeskala, ime mu glasno uzvikivala, legendom ga nazivala. Na rukama ga ponesoše, od jednog kraja do drugog ga vodiše. On je samo kao Patrik Zvezda tupo gledao u lusterske sijalice nadajući se da su to svetla lomača u daljini.
Običaj nastao u vremenu kad se samo pravi muškarac mogao ženiti. Vrijeme kada se ljubav morala zaslužiti. Ali ne kao danas kad ti djevojka kaže kako ne daje na prvu loptu već se moraš potruditi, a imaš vremena dok na njen astal ne padnu ključevi od merdže ili neke spirine smućkane u onoj barmenovoj limenoj kantici. Muški, srčano, do koske da zagrizeš i da zaslužiš.
Otimanjem mlade si dobijao poštovanje svojih prijatelja, njenog zaseoka, tj. njene uže i šire rodbine, jer u zaseoku su svi neki rod, svojih konkurenata. I što je najvažnije, dobijao si i njeno poštovanje, jer može nju ćaća obećati i hajduk Stanku, ali ti si otmicom pokazao da si spreman ići do kraja svijeta pa i više, ukrasti je ćaći ispred nosa, i to si spreman učiniti prije svih drugih pa je penjanje na nju i pijedestal pobjednika sasvim argumentovano . Iz tog poštovanja poslije se rađala ljubav i gomila djece. To je kao kad protivničkoj tvrđavi skineš zastavu i odneseš je u svoju tvrđavu.
Počinjalo je obično na zboru, eglenišeš malo sa njom, baciš abrajz, ašikuješ, pokloniš jabuku. Odeš da pitaš njenog ćaću za ruku. Dobiješ ruku najčešće, preko svoje labrnje. I onda uveče okupiš ekipu , razradiš taktiku, i po mladu, pa il' pukovnik ili pokojnik.
Danas je ovo ostalo samo huk vjetra kroz bukovu šumu usljed promjene sistema vrijednosti, razvoja Krivičnog prava i sličnih gluposti, pa ti preostaje samo jadikovka zbog kurve sudbine i pravljenje budale od sebe pod njenim prozorom.
Sjedio sam k'o sajla smotan u fotelji i blejio u tv. Sa moje desne strane sjedio je did i ispijao 8 čašicu rakije uz šolju kave...
-Mili Bože, samo se pitam oš se ti ikad uspjeti oženiti tako metiljav i smotan, po vazdan pred ovim drndalinama, jeb'o te ćaća što ti pokupova. Tačno mi žao one rakije što sam je odvojio kad si se rodio, prije će je bardak popiti nego ja.
- Ne nadaj se dide, nemam posao, nemam stan, nemam auto, nemam ni pare, pa kao logična posljedica toga nemam koga ni oženiti. Go sam k'o pištolj!
-NJEMEM NJANJ , NJENJAM MAUTO, NJEMAM ONO NJEMAM NJONJO! MRŠ STOKO! Mi smo bolan iz očiju krali cure, otimali, ja sam bio glavni u srezu za isplanirati otmicu. Ja bolan kad se nađem na seoskom putu za kakvom mladicom a ona vodi blago, ja odma za guz ščepam.. Viče ona: „Nemoj uteče mi blago“. A ja velim :“Ma pusti blago zna ono đe mu je štala!“. I namah za grm. Joj kakvi ste vi bezmudi, ništa, samo se pravdate, u moje vrijeme ženu nisi smio do zadruge pustiti samu, triput bi je pojebalo u jednom pravcu, a vidi vas! Sad ću da ti pripovjedim kako smo išli oteti mom kumu ženu...Ošacovo on nju na zboru, tražio od ćaće ruku, ovaj nije dao. Još snijeg bio. I mi odlučimo nju ukrasti. Sve ja razradim plan, kako se riješiti paščadi u zaseoku njenom, pa nadalje. Priđemo kući, osmotrimo, bacimo se na prozor. Mala otvori, mi odmah za ruku, i trk! Al' kurac! Jeb'o joj pas mater,i onu spavaćicu zakači se na prošće, a ona u trku, pa kad je to zaparalo, pola zaseoka se diže odmah. Ostade mala na prošću visiti, trga jadna onaj proštac, a braća i rodbina već dostigli punu borbenu gotovost.
-Pa jel uspjela odvaliti proštac?
-Nije ona , ćaća njen, i to meni preko leđa. Taman kad smo im odbili prvi napad, nađošmo se između dvije vatre, došla još jedna grupa krasti mladicu. A sunce ti jebem pa ti ne znaš s koje te strane biju. Mora da nam je neko ubacio „krticu“. Samo šiju, k'o singerica. A mlada onako izbeućena nadu bježati bosa preko polja , taman je kum upozori da je može nešto ubosti, kad ona stade na bocu, blebnu, jeknu brate k'o ovca. Kad smo vidjeli šta je bilo, morao sam budućeg priku ošinuti ušicama među oči samo da dobijemo na vremenu i pokupimo mladu da je nosimo. (navi malo rakije)
-Stani dide kakva boca, sad si rekao da je bio snijeg...
-MURŠ! Kakav snijeg kakve pičke materine. Janja k'o anđeo gdje stane nogom tu odma' jagorčevina i ljubičice niču k'o da je Vrbica. Nego druga nas muka uhvatila, doćeralo nas do duvara, nemamo kud bježati, mi na litici a pod nama Vrbas... Veli njen ćaća : "Taj ne kosi niti cijepa drva , nisi njemu ćeri ni zadnja ni prva". No se lijepa ljubovca ne da prevariti pa veli:" Niti kosi niti vodu nosi , ali zato druga posla znade, džaba ti ja govriti sade. Il' ću njemu il' kanjonu Vrbasa, a kum da nam bude ovo momče što je visoko kao bor, a plemenito k'o iz juačkije pjesama"- sve upiruć prstom na me. Pogodi me brate ko Mijatović prečku... I ja onako gledam, nema druge, ja kuma i kuma- Janju i skočimo mi sa one litice, sunce ti jebem padao sam k'o Alisa u Zemlju Čuda.
Kasnije smo, morali kriti mladu u Aleksinom svinjcu dok se nije potjera smirila i utanačio miraz.
E tako se to nekad radilo. Deder natoči još jednu da sperem ovaj mulj iz grla.
Odraditi nešto što niko pre tebe nije uradio i to uraditi toliko savršeno, da se i godinama nakon toga priča o tome, a da razni likovi iz raznih krajeva grada pričaju kako je neki njihov ortak zaslužan za to delo, dok oni koji stvarno znaju da si to bio ti i posle toliko vremena smatraju da si jednostavno legenda i da ako neko želi da te pretekne, moraće da smisli baš nešto ludački dobro da bi te skinuo sa trona.
- Brate dođi odmah. Došli neki likovi ispred picerije. Požuri.
- Evo me, da ponesem nešto.
- Ma jok, šištavci ali ih je mnogo.
- Stižem! Da zovem još nekog usput?
- Dođi sam.
.
.
.
- Ej brate pa nema nikoga ispred.
- Ma znam nego gore su neki lik i dve ribe, pa ih nešto ložimo. Samo da te uputim na brzaka. Završavali su džidžu kod nekih momaka na Zvezdari. I tu im oni uvalili čaj. Onda kada su izvalili i vratili se nazad, likovi sve troje prebili i još im uzeli telefone. Nemam pojma kako su ovde završili, a dole su negde iz Bloka.
- Pa šta ih ložimo uopšte?
- Za sada ne znam, videćemo u kom pravcu će da ode. Smišljaj usput.
- Ok.
.
.
.
- Ovo je taj moj drugar Urke o kom sam vam pričao. On će da vidi i to da reguliše.
- Ćao, ja sam Urke.
- Ćao ja sam Goran, ovo je Maja, a ovo Slavica.
- Ispričao mi je drugar sada šta je bilo. Kakvi seljaci, nevera. Jedino možemo, ako se slažete da ih izujemo iz đonova i pouzimamo im sve što imaju tog trenutka kod sebe.
- Pa može to.
- Ali moramo da vidimo sa Šefom prvo. Ne smemo da akcijamo bez njegovog pristanka. Dođite vas troje večeras ovde, pa ćemo da mu izložimo situaciju. Ako kaže da može, stupamo u akciju.
- Joj, ja se bojim. Nemojte, nema veze.
- Ma čega se bojiš Majo? Jel Maja ono beše?
- Da.
- Šef je kul lik. Onako pravi mangup. Ne brini. Aj sada idite i vidimo se uveče.
- Idemo, hvala ljudi.
- Ništa, ništa.
.
.
.
- Što si im rekao da dođu uveče? I ko je jebeni šef? I šta ćemo da ih ložimo?
- Pa pazi. Ne znam još sve, ali Šef će biti Miladin matori alkos, a pristaće za vinjak jer on sve radi za vinjak. Moramo da ga nateramo da se okupa, da mu obučemo neke fensi stvari i na šišanje da ga vodimo. Dalje ćemo da vidimo. Kao on sedi sam u separeu. Pored njega će da stoji Đole jer je ogroman i ćelav. Pa videćemo šta ćemo da ih ložimo.
- Hoćemo da izjebemo one dve.
- Ma jok. Deluju ok, onako kurvinski, ali tripujem da su novopečene navučene pajdomanke.
- Možda bi mogao Miladin da ih jebe?
- E to ti je već dobra ideja. Taman kod Saleta gajbi. Kuća mu je vrh, a matorci na moru.
- A dal će dati Sale gajbu?
- Ma naravno da hoće. Za to zezanje da Miladin opali dve guske, daće sto posto. Pa sa ovim potezom ulazimo u legendu.
- Ajde. Vidimo se uveče.
.
.
.
- Đole, zovi Saleta i još par njih, dođite u piceriju pa da podelimo uloge.
- Kakve uloge, učim čoveče ispit mi je za dva dana?
- Nećeš verovati kada ti kažem.
- Dobro, evo me.
.
.
.
- Ćao Majo, ćao Slavice. Gde vam je onaj momak?
- Nije mogao da dođe. Znate, mislile smo same da svratimo.
- Odlično. Ono tamo u ćošku je Šef. Zapamtite, kada vas pozove morate da iskažete poštovanje i obraćate mu se sa Vi. Onaj krupni momak pored njega Đole Kasapin. On priča umesto njega. Znači Šef mu šapne, on ispriča šta je Šef šapnuo, pa nemojte da vas iznenadi to.
- Dobro. A jel moramo i mi prsten da mu ljubimo kao vi?
- To ne. To samo pripadnici familije rade. Dovoljno je da on vidi da ste pune poštovanja.
- Dobro, razumele smo.
- Idem ja sada do njega da ga pitam. Da garantujem za vas.
.
.
.
- Miladine kakav si mi lep k’o slika tako. Hoćeš da jebeš one pičoke tamo?
- Čuj ’oću jebat’. Pa naravno da ’oću. Još mlada piletina, dvaes godina. Pičić k’o kolačić. Znaš kako kod nas na Romaniji kažu....
- Dobro, dobro, dobro. Samo s vremena na vreme šapni Đoletu nešto kao na uvo, a on će da odradi ostalo. Đole, ti si i kao vozač, odvezi ih posle kod Saleta na gajbu nek ih Miladin oplodi.
- Hoću matori. Koji si ti bolesnik nevera. Al vrh je fora. Vidi kako tripuju da će da budu konkubine mafijaškog bosa hehehehe
- Ma pajdomanke ko ih jebe hehehe
.
.
.
- Tebra vidi kako ih Đole obrađuje.
- Aha. Vidi kako se smeškaju. A vidi ga Miladin kralj podzemlja ehehehehe
- Surovo. Au ja ne verujem. Još će ih stvarno opaliti. Posle ću morati gajbu da dezinfikujem, ali ova priča će nas nadživeti.
- Stvarno. Ultimejt loženje. To je to. Nema dalje.
- Evo ih ustaju. Priđi Miladinu da ti šapne na uvo kao da idemo na Zvezdaru u akciju, a ti onda pokaži na nas par rukama da krenemo sa tobom. Mi izlazimo, Miladin ih privodi i to je to.
- Krećem.
.
.
.
- E brate jesi čuo da je Miladin pazario triper od one dve hahahaha
- Au kakvo finale. Nisam mogao bolje da očekujem. Jel ljut na nas?
- Ma jok. On je starog kova. Kaže da ko nije imao u životu triper, nije ni jeb’o. A još plus, Đole kako kaže, izuo ih je matori iz đonova. Onaj cijalis je isto bio dobra ideja.
- Ja i dalje ne verujem da smo namestili Miladinu da jebe one dve guske i to na kakvu priču samo. Shvataš da nam je ovo vrhunac ložačke karijere, da smo ušli u legendu. Već se pojavio grafit u kraju "Miladin je jeb'o i to jeb'o k'o gazda"
- Da, već se zna. Odlazimo u istoriju kao najbolji.
- Najbolji.
Počinje uglavnom isto: 'nekada davno, u dalekoj zemlji, živeo jedan car i imao 3 sina/ćerke'. E sad, ako su u pitanju sinovi, odlaze u svet ne bi li neku princezu spasili od neke jednoglave/troglave/sedmoglave aždaje/ale/zmaja. Ako su u pitanju ćerke, njih će sinovi nekog drugog cara iz neke druge daleke zemlje da spašavaju od jednoglave/troglave/sedmoglave aždaje/ale/zmaja. Često cilj spašavanja nisu ni sinovi ni kćeri, već nekakve zlatne jabuke/kruške/lubenice. 2/3 sina uglavnom ginu i sav teret pada na pleća najmlađeg sina, koji uspešno spašava princezu/oteto voće, i biva nagrađen sa pola carstva ili princezom/voćem koje je spasio. Kao prepreke na putu najčešće se pojavljuju džinovi, zle vile, bezube babe i ostala mistična bića, a kao prevozno sredstvo naši junaci najčešće koriste čarobne konjiće ili magarce. Ovom klišeu i izlizanim temama najverovatnije je doprineo nedostatak mašte i kreativizma, ne vidim šta drugo.
Za promenu, mogao bi neko da smisli neku modernu bajku, koja bi izgledala ovako nekako:
... Najmladji kraljevic izvuce svoj mac iz korica, i secivo snazno bljesnu na suncu. On potera svog vranca u pravcu zlog zmaja, a kad bese sasvim blizu, lakim skokom odvoji se od svog vernog pratioca i u trenu se nadje tacno oci u oci sa cudovistem. Ono pokusa sprziti mladica svojim plamenim dahom, ali princ bese brzi, hrabro zamahnu macem i ...
I onda, nista. Spustivsi mac i naslonivsi se na njega, kraljevic se drugom rukom poceska po celu, i nakon par trenutaka glasno zapita sebe: "A zasto ja imam utisak da se ovo desavalo vec ko zna koliko puta i da mi je potpuno besmisleno i mrsko uraditi to jos jednom?". Zbunjenost se uspesno prenela i na zmajevo gusteroliko lice. "Ne bih znao, prince ... mada, ima neceg istinitog u recima tvojim ... zaista, cemu sve ovo?". I kao da se nista nije desilo pre ovog trena, obojica sedose nasred proplanka, jedan do drugoga, gledase se i nastavise da glasno razmisljaju. "Dakle" - pitao je mladic svog sagovornika i sebe - "Sta imamo ovog puta?". Zmaj zausti da odgovori, iako se po polozaju obrva, a one ilustrovase raspolozenje i misli, videlo da on nema narocito resenje ove problematike, ali princ nastavi: "Naravno, pitam sta imamo ovog puta sem sto si mi ubio dva starija brata, a oni su bili klimavog morala i podlo nastrojeni prema meni, i oteo verenicu, koja mi i nije verenica, ali je ja spasem i istog se momenta smrtno zaljubim u nju pa zivimo srecno i zadovoljno do kraja zivota i par reinkarnacija posle ...". Malo zastade, pa zakljuci: "Zaista, nisam ranije izvoleo zapaziti da vi zmajevi imate obrve. Onda, kakva je danas situacija?". "Manje - vise bas takva, prince." - odgovori zmaj. "Jesi li mozda krao zlatne jabuke?". "Zapravo, zlatne visnje.". "Pa pobogu, zbog cega si ih krao?". Zmaj se namrsti. "Iz principa! Iz principa, eto ... zato sto me to iritira, to me proganja, ne mogu spavati zbog tog nedopustivog besmisla! Zlatne visnje, zlatne jabuke ... covece! Kako takva glupost moze postojati? Mislim, reci ti meni, plemenita krvi, sta vi uopste radite sa zlatnim vocem? Trebalo bi ga jesti, a ne moze se jesti jer je zlatno, ne moze se ni prodavati na pijaci, ne mozes ga prodati jer zaista nikome ne treba zlatna vocka, to je totalno maloumno! To je napad na zdrav razum! Grdna jedna glupost ...". " Ziva istina!" - viknu mladic, vidno oraspolozen pravcem u kojem razgovor ide - "Nikad nisam razumeo zasto bi taj vocnjak trebalo paziti i toliko cuvati. Ima jedno drugo drvo visnje koje nije zlatno i nije ni po cemu posebno, a meni je mnogo draze. Tamo radjaju obicni plodovi od kojih dadilja ume spremiti divne kolace ... da, eto poneo sam malo tih kolaca sa sobom na put, bi li ih probao?". "O, da, zasto ne? Ali hajde da udjemo u moje odaje u pecini, imam hladnog piva ...". "Sa zadovoljstvom, veliko hvala!".
Žuta štampa?! PIH, neko bi rek'o, ako ne voliš te stvari, nemoj da čitaš. But, ne radi se ovde o žutoj štampi, ona je tu gde je odavno zauzela mesto u srcima ljudi koji slabo vrednuju i cene svoje bitstvovanje na ovoj planeti. DakleN, reč je o nečemu drugom, informisanju i detaljima na koje se baca akacenat u trenutnoj priči.
Elem, ranije su komentatori, recimo fudbalskih utakmica obaveštavali tokom prenosa iste neke sasvim drugačije podatke u odnosu na današnje prenose slušaocima i gledaocima. Bilo je važno reći ko igra u prvoj postavi, ko je povređen,ko na klupi i to je bilo dovoljno da tekma počne. Zatim se komentarisao način i stil igre, strategija, emocije igrača u pojedinim situacijama ali najviše driblinzi i finte koje su izvedeni. Komentarisali su se pasovi, dupli pasovi, ocenjivalo nabacivanje, pozicija, jednostavno uživanje u fudbalu. Tek na kraju su se spominjali navijači, njihova podrška i brojnost i to onako usput. Danas stvari stoje totalno drugačije.
-Dobro veče, uključujemo se u direktan prenos meča, tim sudija je iz Danske a na glavnog arbitra večeras posebno obratite pažnju jer se gospodin Hun Dasting razveo pre tri dana i trenutno je veoma rastrojen, što nadam se neće puno uticati na ispravnost njegovih odluka, utakmica počinje ovog trenutka i kao što vidite u domaćem timu ne igraju dva standardna centarfora jer ih je trener sinoć oko 4 i 17 minuta ujutru nahvatao u stanju pijanstva u društvu elitnih prostitutki, jedanaesti minut, još uvek je nula nula, treba reći da je pred sam početak utakmice uhapšeno 14 navijača gostujućeg tima među kojima je i jedan od vođa ove navijačke grupe između ostalog poznat i po tome što je pre dve nedelje proglašen studentom generacije na Megatrendu kao i po tome što je okončao svoju jednonedeljnu vezu sa poznatom Grandovom zvezdom, i dragi gledaoci, poluvreme sa nerešenim rezultatom, odnosno vreme da trknete po još hladnog piva ako vam je nestalo!
REKLAME (i to ružne)
Vraćamo se na susret ova dva gladiatorska tima, veći posed lopte je u prvom poluvremenu imao domaći tim...........i...........ovo može biti opasno, Slavković, Slavković tamo trči po desnoj strani i dodaje loptu Mariću, Marić!! NE!! Pardon, ipak je Zavišić i GOL! Jedan na prema nula za domaći tim, ipak je to bio Marić, ipak je to bio Marić, ne vidi se dobro od flaš...pardon mase euforičnih navijača ispred mene koji su trenutno zapalili..sedam....devet, devet baklji iako su svi detaljno pretreseni na ulazu u stadion za čiji je trenutno red i mir zaduženo 300 kerova, ne, izvinjavam se, 300 policajaca sa 50 kerova u punoj opremi, tako da nema straha od većeg incidenta, lično je ministar policije tražio da bude prisutan toliki broj policajaca jer kao što vam je poznato on je i Premijer a danas je sa prvim a drugim čovekom u vrlo važnoj poseti Ugandi gde sklapaju veoma važan ugovor o uvozu jabuka na naše tržište. Među poznatima je danas ovde sa nama i Marko Jarić ali na žalost bez Adriane Lime koja je zbog glavobolje bila sprečena da poseti sa svojim suprugom ovaj meč i ostala na njihovoj jahti koja iz Hrvatske ujutru treba da isplovi za Španiju gde ovaj poznati par i ima svoju vilu, ulazimo polako u zaustavno vreme, rezultat je jedan nula za domaće i male su šanse da gosti preokrenu rezultat, imamo sada ovde jednu situaciju, navijači tima koji gubi su počeli da čupaju i bacaju stolice u teren, ali redari to hitro sklanjaju kako bi se utakmica normalno završila....čini mi se i da je policija intervenisala suzavcem .... da, i sada stolice lete u njihovom pravcu....i kraj, glavni arbitar je ovog trenutka označio kraj meča, nadam se da ste uživali u fudbalu, ostanite na našem kanalu, slede vesti a u njima će biti sigurno nešto više o ovom dešavanju sa navijačima, prijatno!
Završni izgovoreni udarac u pristojnom, ne-srpskom maniru, zadat kako bi okončao raspravu nakon svakodnevne Verbal Kombat discipline. Iako po ugledu na razne završne udarce u igri Mortal Kombat kao što su Fatality, Brutality, Animality, Sexality i slični, ovaj pančlajn odlikuje odsustvo agresije i uobičajeno teranje sagovornika u kurac, tri lepe i druge pardonmajfrenč lokacije, ali ga zapravo još više spušta na nivo govneta kada njegova agresija biva suočena sa nenadanom pristojnošću.
Red u pošti, 37 minuta kasnije. Stižem na čelo reda, uredno pazeći da ne zgazim žutu liniju i ne zakoračim dalje pre nego što me prozovu. Osećam nečiji dah na vratu i ugrožavanje svog privatnog prostora. Usled žamora nisam istog trenutka čuo ljubaznu službenicu kako me je pozvala i nekoliko trenutaka se duže zadržao iza linije…
- Alo, prozvala te je!
- Pardon?
- Šta se okrećeš, jebote?!? Na onu stranu ideš, prozvala te je da odeš na šalter!
- Gospodine, takvo obraćanje je zaista neumesno. Vidite da tamo na klupi pored sede i deca. Uostalom, nekoliko dodatnih sekundi koje ćemo izgubiti na već svo ovo čekanje su zaista beznačajni. Lako se to može nešto bržim korakom nadoknaditi kada izađemo na vazduh, ukoliko baš negde žurimo. Mislim da bi nam svima u ovakvim gužvama za koje niko od nas nije kriv malo osmeha i lepih reči pomoglo.
- I… izvinite, u pravu ste.
- U redu je. Lep dan vam želim.
--------------------------------------------------
Medicinska sestra iza stakla šaltera vodi važan razgovor sa koleginicom i ne želim da je prekidam. Shvatam koliko je taj razgovor bitan jer se nijedna od njih dve ne javlja na telefon koji neprekidno zvoni. Nakon nekoliko minuta, spazila me je i na moje pozitivno iznenađenje prekida tu prebitnu konverzaciju baš zbog mene i prilazi onom otvoru na staklu kojem ni dan danas ne znam ime. Rešim da uz širok osmeh prvi pozdravim…- Dobar dan.
- Reci.
- Kako molim?
- Šta moliš? Daj knjižicu i reci šta ti je. Imaš temperaturu, samo gluv, šta?
- Ovaj, ne, nemam. Izvinite, nećete se javiti na taj telefon? Ponovo zvoni, možda je hitnije od ovog mog slučaja.
- Ma neka boli, zvoni mi kurac, hoćeš ti da mi govoriš kako da radim svoj posao?
- Ne, naravno, ali znate, gospođo, u firmi u kojoj ja radim, ukoliko bih sa svojim klijentom razgovarao kao vi sa mnom, već bih morao prazniti svoju fioku nakon kratkog razgovora sa direktorom. Za nejavljanje na telefon bi isto usledilo. Malo ljubaznosti i dobre volje nije na odmet. Probajte, bolje ćete se osećati.
- Joj, izvinite. Nemojte samo direktoru. Krenite sa mnom, mogu ja odmah preko reda da vas ubacim, nije mi teško.
--------------------------------------------------
Tokom vožnje magistralom na otvorenom putu razumnom brzinom od 40 km/h, primiče se naglo mat-crni Audi Q7 i počinje da vozi "na braniku" mog ekonomičnog porodičnog vozila. Usporavam, palim sva četiri, a vidim da uvaženi kolega vozač usporava za mnom. Zaustavljam se na bezbednom mestu, na pravcu. Izlazim ljubaznog lica iz auta i koračam ka ovom prekrasnom nemačkom vozilu na kojem se skoro bešumno spušta prozor pored vozača. Finom krupnijem mladiću koji je na žalost jako mlad ostao bez kose očinski objašnjavam...- Mladiću, nije lepo voziti u ovim teškim uslovima tako rizično. Osim toga, imam nalepnicu da je beba u automobilu, pa se nadam da ste svesni rizika. Znate, vreme reakcije pri ovako velikim brzinam je zn...
- Turi te pristojnity priče u dupe, kepecu, da ne bih provjeravao mogu li smjestiti bezbolku u ta tvoja usta škrabava. Cjev utoke sigurno mogu, ali šteta trošiti municiju na tebe. Šjedi sad u to korejsko govno, počni da psuješ i vozi najbrže što možeš kao sav normalan srpski narod!
Fetiš na popularnu srpsku glumicu i pevačicu koji je devedesetih godina u svojim serijama pokazivao poznati scenarista Siniša Pavić.Kao već zrela gospodja još od kraja osamdesetih godina na nju su se ložili i očevi i sinovi,i vozači kamiona i najveći bogataši,i ujaci iz Amerike i fudbalski menadžeri.Kao takva ona je postala ono što je Ivan Bosiljčić za serije Zdravka Šotre.Koju god ulogu glumila,bilo da je pevačica u restoranu,bogata gospodja sumnjivog porekla koja je pobegla u Italiju,konobarica u "Kafani kod Mačka" ili pak bogata udovica,ona svojom pojavom diže iz mrtvih sve glavne muškarce u serijama.
Bolji život
Snežana Savić u ovoj seriji glumi kafansku pevačicu,siromašnu i jedva poznatu malobrojnoj publici.Od strane Snežane u ovoj seriji stradaju mladjani Boba Popadić,koji se pijan potukao,pa zbog toga morao da odleži zatvorsku kaznu,njegov otac Dragiša Popadić koji je hteo da zaštiti sina u kafanskoj tuči,a kome se svidela pojava Snežanina,zatim emotivno raskrhan biva i rukovodilac sa iskustvom,Stevica Kurčubić,pa i direktor jedne firme i opaki biznismen Jataganac.Svi oni su različite starosti,od dečaka do matorca,a ipak padaju na Snežaninu pojavu.Srećni ljudi
Snežana se u ovoj seriji pojavljuje već kao bogata gospodja kojoj treba zaštita od mnogobrojnih uzurpatora.Ona ima sumnjivu prošlost - pobegla je u Italiju i tamo na "pošten" način zaradila milione.Po povratku u Jugoslaviju,u doba sankcija,ona biva napadnuta od kriminalaca iz prošlosti,elite koju je iskoristila,onih koji su hteli da je karaju,a nisu uspeli,pa čak i od lopova niže klase,Kontea Marija Marka del Tintoretoa,s pravim imenom Mića.Da bi se zaštitila od ovakvih osoba sa kojima ne želi da ima ništa,ona traži svog heroja i nalazi ga u Vukašinu Vuletu Goluboviću.No,njena prva ljubav iz mladosti,čovek koga glumi Aljoša Vučković,pojavljuje se pred nju iznenadno,te nastaje ljubavni trougao.Vukašin se potukao sa Aljošom i slično kao u prethodnoj seriji Boba,završio u ćuzi.Konte se u medjuvremenu uvalio kod sestre Antonije,da bi na kraju serije ostao da živi kod Cane Fontane u Ranču prokletih.Porodično blago
Savićka se u ovoj seriji ponovo spušta na nivo obične žene - ona je konobarica u malom i nepoznatom restoranu "Kafana kod Mačka".No,ona i tu ima svoje udvarače - svaki pijanac je uhvati,na šta burno reaguje njen muž,vozač kamiona,Bogoljub Gagić Čerčil.Ponovo se,i u ovoj seriji,javljaju duhovi prošlosti - Labud Stojanović,koga tumači Dragan Nikolić,iznenadno se pojavljuje pred gospodju Savić.Ona shvata da je to njena prva ljubav sa kojom ima i vanbračno dete,ali je napustio ženu da bi imao karijeru u svetu.Čerčil je osoba koja sumnja da njegove žena ima ljubavnika,te se javlja iz stana vračare Roske pretvarajući se da je u Turskoj.Kad sazna da laže,Rajna (tako se Sneška zove u ovoj seriji) pada u naručje Labudu i sa njim želi da beži,ovog puta ne u Italiju,nego u Francusku,zajedno sa detetom Brandom.To sve posmatra i Mačak,vlasnik kafane u kojoj Rajna radi.On je potajno zaljubljen u nju.Na kraju serije,Rajna biva kobna za sve muškarce u seriji - u kafani daje otkaz,što se Mačku ne dopada,dok Čerčila pijanog gaze kola nakon što je saznao da mu žena beži.Brando i Rajna se predomišljaju u medjuvremenu i otkazuju let za Francusku,čime Rajna dolazi glave i emotivno sludjenom Labudu koji jadan mora sam da se vrati u Francusku,bez svoje voljene i bez svog sina!Stižu dolari
Siniša Pavić kao da eksperimentiše sa likom i delom Snežane Savić.Tako već u ovoj seriji Snežana je ponovo bogata i ponovo sa sumnjivom prošlošću.Ona je vlasnica 51% akcija hotela "Luks" u Beogradu i jedna je od dužnika lokalnog mafijaša Lake Jovanovića Guštera.Ona je dobila svo nasledstvo od svog starog i iznemoglog muža koji je umro,baš u trenutku kad je ujka Gorčilo došao iz Amerike.Ona,svojom privlačnošću,pokušava da sludi Gorčila kako bi joj ostavio milione.U priču se uključuje i Laka,koji je očigledno imao i ljubavnu vezu sa Elizabetom (takvo joj je ime nadenuo Siniša ovde),te on hoće da spreči i nju i korumpiranog predsednika opštine da se domognu Gorčilovog bogatstva.Ona biva po drugi put fatalna za glumca Danila Lazovića - on indirektno zbog nje završava u bolnici,izgubivši partiju pokera sa starim Gorčilom.Gorčilo u medjuvremenu traži od sestrića Nenada Neše Ljutića da mu donese vijagru jer,iako je mator,sva čula su mu oživela kad je video gospodju Elizabetu!I Nenadu se svidja Elizabeta,ali odbija da donese vijagru.U priču se uključuje i šumar Budimir Buda,zvani Šišarka,koga Elizabeta šalje da pomogne Gorčilu ukoliko mu treba neka pomoć.On to naredjenje izvršava i Gorčilo ga angažuje za svog telohranitelja.Kao takav on je sa puškom trčao kroz grad,te je i on završio u zatvoru.Indirektno,upravo zbog Snežane.Poslednji u nizu Elizabetinih ljubavnika je i čovek koga tumači Miodrag Krivokapić,izvesni Lazarević,koji od Elizabete saznaje da Gorčilo ima ogroman novac,te pokušava da ga prevari u pokeru.No,pametni Šišarka i Gorčilo ga sprečavaju u tome uz pomoć belih miševa.Na kraju,predsednik opštine,nadajući se da će mu Gorčilo pokloniti novac,daje ujki iz Amerike ogromnu vilu u kojoj je živeo drug Tito,a sestrići Nenad i Predrag saznaju da nema ništa od novca,dok Elizabeta ipak obilazi "mladjanog" Gorčila,što ukazuje na mogućnost da se Gorčilo oženi njome.I njega je sludela!
Za razliku od radnog vremena, pojava koja na ovim meridijanima traje čitav život. Pauza za topli obrok nastaje tek pošto rendom "zaposleni" odapne papke...mada ni onda nije isključeno neko upošljavanje od strane onog dole/gore. Srdačan.
1. Detinjstvo
Prvi put se susrećeš sa pojmom "rada" pošto te roditelji ostave kod babe i dede, upišu u vrtić ili - daleko najgora eventualnost - daju komšinici Milici ( koja, btw, ima jebeno stakleno oko ) na čuvanje, jerbo moraju didu na pos'o. Epilog: već kao dete doživljavaš frustracije svojih matoraca nakon što se mrtvi umorni u neko doba dana vrate sa istog i ne možeš da dočekaš letnju tj. zimsku pauzu kada ćete moći provoditi više vremena zajedno.
2. Pubertet
Počinju prve turbulencije vezane za tvoje dalje obrazovanje po završenoj osnovnoj školi. U zavisnosti od kakvoće tvog uspeha u istoj, traži se najbolje rešenje za "životni poziv" kojim bi se bavio. To čini cela porodica, osim, razume se, tebe. Tematske lekcije sa tako maštovitim naslovima kao što su "Znaš li ti kako se danas teško živi?" ili "Ja sam u tvojim godinama uveliko pomagao ocu i sl." počinju da budu svakodnevne ubice tvog apetita i u glavi polako počinje da ti se razvija najtvrdokorniji oblik gađenja prema bilo kakvoj vrsti posla...ili pomeranja uopšte.
3. Stručna škola, Faks ili nešto gore
Lekcije su već prevazišle svaku meru. Vremenom postaju sve kraće i kraće, sve iritantnije i iritantnije dok se na kraju ne pretvore u apsolutno retoričko pitanje "Hoćeš li ti više nešto da radiš u svom životu, konju jedan?!"...ili neku od sočnijih varijanti istog. Ti bi, normalno, da jebeš ili ( ukoliko krvariš ) dimaš dečka koji, pak, ima kola, ali graktanje koje iz dana u dan slušaš indoktrinira tvoje biće silinom koju ćeš, nažalost, spoznati tek godinama kasnije. Utehu nalaziš u izlaženju, zajebanciji, epskim intervalima vremena provedenim za kompjuterom ali reč RAD ti visi iznad glave kao mač dželata koji bi da ti odafikari glavu iz samo njemu znanih razloga.
4. Zrelo doba
Završio si mrtvi fakultet, široko ti polje. Ponosni roditelji, međutim, ne ostaju predugo zadovoljeni tom činjenicom. "Treba mali neđe da se zaposli" veli dobronamerna tetka iz okoline Valjeva. Najposle, simpatični kum Ratko ti nalazi pos'o u svom preduzeću kojem, pak, upravo treba "neko k'o što si ti" - mlad, sposoban i željan napredovanja. Istina je, doduše, nešto drugačije jednačine: preduzeće je jebeno propalo, plata je misaona imenica i treba im zapravo neko ko je - mlad, lud i kumče direktora te se žaliti neće. Imaš neku devojku, volite se, kažeš sebi "Pa, i nije ovo tako loše..." Optimistično razmišljaš o sopstvenoj/vašoj budućnosti i nakon par sporadičnih ideja o kakvom alternativnom pravcu svog života, postaješ zadovoljni ZAPOSLENIK sa kompletnom dokumentacijom koja to i dokazuje.
5. Porodica, odgovornost i drugi zločini
Video si da je drugi imaju pa bi i ti hteo. Ništa lakše. Sada moraš da rintaš kao dva konja, ako već ranije nisi. U zavisnosti od toga kog si pola, imaš različite zanimljive situacije na mestu zaposlenja: kao muškarca te upozoravaju da častiš kada bude vreme, kao ženu - na karijeru. Iz sećanja polako počinju da izbijaju umorne slike sada već penzionisanih sopstvenih roditelja koji, sa druge strane, zadovoljno trljaju ruke. Da li zato što će dobiti unuke ili što će se kosmička pravda konačno ostvariti - cenim da ni sami nisu sigurni. Epilog: krug života se ponavlja kao kiša koja se u obliku vodene pare vraća u oblake iz kojih je došla.
6. Pemzija ( ako je doživiš lolololo )
Ako si bilo šta naučio/la tokom radnog perioda - radićeš i dalje. Ta smešna svota novca kojom te država iz meseca u mesec podseća koliko joj značiš definitivno nije dovoljna za pristojan život, a kamoli za eventualnu (is)pomoć sopstvenoj deci koja su, hvala Bogu, već uveliko u dugovima do guše, da ne kažem, "do očiju". I konačno, nekoliko godina pre nego što ćeš umreti od nasumične bolesti koja te je uzela na zub, dolaziš do epohalne ultimativne spoznaje da RAD jeste stvorio ČOVEKA, ali da ga je isto tako i uništio. Možeš mirno umreti. To, barem, ne zahteva nikakav trud...
Životna šansa, bogom dana, nenadano, u trenutku kada si mislio da će sve da ode dođavola, kada si izgubio i poslednju nadu, kada si se pomirio sa sudbinom i prihvatio još jedan u nizu poraza. Trenutak u kojem te obuzima svaka postojeća emocija. U prvi mah ne veruješ, osvrćeš se da vidiš da nije neka skrivena kamera, da te neko ne zajebava, dok polako ali sigurno odlepljuješ i trudiš se svim silama da ne iskočiš iz sopstvene kože.
Štipaš se i dodiruješ u bezuspešnim pokušajima da se probudiš iz ovog, naizgled sna, bez reči, smejao bi se, plakao, vrištao, skakao, likovao bi, skinuo bi se go i protrčao kroz pijacu. Dal' ćeš izdržati pritisak, jer ovo je tvoja šansa da se proslaviš, da ostvariš svoje snove, sada sve zavisi od tebe.
Kvazimodo je sedeo sam skriven u tami iza stuba zvonika gledajući na trg pred Bogorodičinom crkvom u Parizu, bio je tužan, i usamljen kao i obično, mada sad i više nego obično, otkako je Esmeralda otišla, sve se vratilo na staro, bio je samo izrod, groteskno stvorenje iskrivljenog lika sa kojime se i priroda i Bog surovo poigrao, i pored sluha koji je godinama nestajao u sivom zvuku bronzanih gorostasa koji su se lagano klatili na iza njega, pogurnuti studenim vetrom koji je kao i sve u njegovom životu prolazio bez zaustavljanja. Sa, za nas koji nikada nismo iskusili takvu samoću, neizrecivom tugom prisećao se večeri kada je prvi put ugledao, njeno lice osvetljeno plamenom, dok je igrala uz zvuke muzike koje je jedva uspevao da razazna ma koliko se napijnjao. Kako je vreme odmicalo, više nije bio siguran, dal je njegov život imao smisla, bio je usamljeniji nego ikada pre, i sav taj privid prijateljstva, i prihvatanja, dal je sve to bila samo laž. Njegove nade raspršile su se kada ju je Fibus odveo, negde daleko od njegovih očiju. Mrzeo ga je i proklinjao dan kada ga je ona videla, mrzeo je sebe i svoj lik koji je neretko viđao i s besom svom silinom udarao po bari nakupljene kišnice, na krovu crkve.
Sedeo je i sa gotovo suznim očima gledao put praznog trga, kada je odjednom neko spustio ruku na njegovo rame i trgao iz tih žalosnih misli.
Poskočio je kao opaljen i brzo otpuzao preplašen, sakrivši se iza stuba ubrzano dišući.
Izvirio je na kratko, ali je zbog straha opet morao da se sakrije iza stuba, skupio je kolena i obgrlio ih rukama tresući se. Otkada je Frolo umro, često mu se priviđao njegov lik, dal je to bio plod njegove mašte ili savest koja ga je progonila. Odjednom pored njega stvorila se tamna sena, osoba obučena u crno, i užasnuti vrisak koji mu se oteo iz grudi dok je prekrivao lice rukama. Stresao se i saginjao opet i opet svaki put kada bi osetio dodir nečije ruke, mahnito mašući rukama u pokušaju da se odbrani od nečega što nije video ili možda nije želeo da vidi.
Najzad se smirio i glavom savijenom među kolenima, tresao se, osećajući dodire na svojem telu, nisu to bili udarci. Nije mogao da veruje, nije razumeo, krišom je izvirio i video zabrinuto lice sestre Matilde, koja je stajala pored njega, govoreći nešto, video je da se usne pomeraju, ali zvuk je za njega bio sada već sećanje. Najzad se smirio, privo se čvrsto je stežući oko nogu klečeći, ridao je bez zvuka, praćen sažaljivim pogledom sestre Matilde, koja ga je povela u njegovu sobicu držćeći ga nežno za ruku.
Vatra je gorela u kaminu, a na stolu je bilo parča hleba i činija. Kada ih je video, istrgao je ruku i brzo hramljući potrčao i uzevši hranu udaljio se u mračni ćošak pored kamina, gledajući iz tame, i srčući već ohlađenu čorbu. Nije spuštao pogled sa Matilde, koja je sedela za stolom i gledala u njegovom pravcu. Isprva mu nije bilo jasno, šta ona traži tu, donosila mu je hranu, i uvek odlazila pre nego što bi se on pojavio, ova mlada devojka, lepog lica bila je uvek prestravljena i zgađena njegovom pojavom, uvek okrećući glavu od njega. Zanesen svojim mislima, spustio je pogled, na nekoliko trenutaka, a kada ga je podigao video je časnu sestru osvetljenu slabim plamenom iz kamina, kako skida svoj veo, i raskopčava dugačku crnu odoru u koju je bila obučena. Isprva nije mogao da veruje svojim očima, i brzo ih je protrljao ispuštajući činiju koja se razbila i trgla Matildu koja se samo nasmejala ne prestajući da se skida. Prekrio je lice rukama, i okrenuo glavu gurajući je u ćošak, ne izvirujući. Nekoliko trenutaka posle osetio je topao dodir na svom licu, nije se ni pomerio. Vukla ga je sve dok najzad nije spustio ruku, ali i dalje nije otvarao oči, okrećući glavu još više prema zidu. Vukla ga je i najzad je otvorio oči, ugledavši nago žensko telo, iz grudi mu se otrgao samo glasni uzdah, dok je ruka koju je vukla, naizgled nevoljno posezala da je dodirne.
Svako ima onaj dan u životu kada mu ništa, ali baš ništa, ne ide na ruku. Taj osećaj da je ceo svet protiv nas doživljavamo sažeto u onom trenutku kad se, na kraju tog dana, i poslednja sitnica okrene protiv nas. To je trenutak kad čovek prosto zaželi samo da se dokopa kreveta kako bi se taj dan već jednom ostavio iza sebe.
Preživeo si užasan dan na poslu/u školi, pakao u gradu dok si završio dodatne obaveze, gužvu u saobraćaju (jer je zbog dolaska nekog američkog predstavnika zatvoreno pola ulica u beogradu da bi mu pokazali da mi možemo da napravimo veće sranje u našem gradu nego što oni mogu bombama samo ako tako 'oćemo), gužvu u busu, svadju, smrad i pitaj boga šta sve jos. Izlaziš konačno na stanici dokle ideš tim prevozom i sad si dve stanice daleko od zgrade. Još samo malo i kući si. Al' ko da ti nije bilo dosta pakla koji si do sad preživeo, zajebeš se i rešiš da sačekaš malo da vidiš da li će da naidje “tvoj” bus i da tvoju lenju guzicu odveze baš do ispred tvoje zgrade/kuće. Išao bi ti peške, al' nešto te zbog fudbala boli noga, a i izvrnuo si je juče nešto kad si baka Mirki nosio namirnice do stana (a u stvari ne želiš samom sebi da priznaš da te mrzi da propešačiš 200 metara uz brdo nagiba 2 stepena). I zato čekaš…
Mora sad da naidje “tvoj” bus. Piše na redosledu vožnje da ide na svakih 15 minuta, a našim redosledima vožnje se može verovati koliko i ćopavom cigančetu koje traži pare da je ćopavo. Prolazi minut za minutom, a ti misliš: "Ma mora da naidje, kasni već 10 minuta, pa sad mora da naidje." Krenuo bi ti peške, al nema te stvari koja te može iznervirati više nego kad na pola puta izmedju dve stanice pored tebe prodje taj “tvoj” autobus, a ti ga pre toga čekao i ipak odlučio da je pametnije ići peške. E pa nisi ti kadar da dozvoliš da se to tebi desi. Ima da ga sačekaš pa ne znam šta da se desi. I zato čekaš…
Ne veruješ šta ti se dešava i zašto nema tog jebenog busa. Vadiš pljuge iz džepa i pribegavaš onom starom srpskom verovanju da ako zapališ cigaru odma naidje autobus. Nisi sujeveran, al' ajde... Vadiš upaljač, kresneš, upališ i gle čuda evo busa… al nije "tvoj". Popušiš cigaretu i odma' pališ novu i eto opet busa, al' opet nije "tvoj". Stojiš tako i pušiš ko lud. Prolazi po tri autobusa od svake linije ali samo tvog nema. U suprotnom pravcu ide million “tvojih” i počinješ da kuneš sebe što koji kurac ne živiš na suprotnoj strani naselja. Nailazi čak i onaj bus za koji na tabli piše da tu staje, al' ga ti za života nisi video. Pa pička mu materina jel ovo neko zajebava ili šta?! Gledaš ljude oko sebe kako ulaze u te autobuse koji prolaze I misliš: “Pa jel ja ovde navukoh rak pluća od silnih popušenih cigareta da bi VAMA dolazili autobusi i vi stigli ranije kući?!?! Niko ni hvala da mi kaže ili bar paklu cigareta da mi kupi (u pakli inace ostalo jos jedna ili dve cigarete)… Bagro jedna nezahvalna”. “Tvog” autobusa nema već sat vremena, prošao je ceo vozni park GSP-a kroz tu stanicu, pa sad mora i tvoj… I ti ćeš ga sačekati. I zato čekaš…
Prolazi vreme, a busa još uvek nema. Gledaš okolo vidno popizdeo. Jezik te peče od silnih cigareta koje si popušio i zgadile ti se više. Kako sad da prekratiš vreme? Sve samo da ne razmišljaš koji si tenkre što nisi išao peške tih jebenih 200 metara, jer bi do sad već bio kući. Snimiš ribu koja stoji tu kolko i ti pa možda da joj pridješ. Al zajebi. Više šansi imaš da na orgiju nagovoriš 5 riba koje drma PMS jer, povrh svega, ona stoji na štiklama pa je još nervoznija od tebe. Odustaješ od te ideje. I baš se tad pojavi tu neka komšinica koja te zna od malih nogu i koja ti je uvek govorila kako si lep i kako si porastao samo što je sad dodala i kako je šteta što se ne baviš sportom nego stojiš tu i pušiš, a pri tom već 20 godina ne može da upamti “čiji si ti” jer ima još jedan u zgradi tako lep i porastao. Oterao bi je u majčinu, al bi sigurno zbog toga goreo u paklu jer je, ko za inat, to neka dobronamerna i umiljata bakica koja ti je kupovala čokoladne bananice kad si bio mali. Od pomisli na čokoladne bananice si sad ogladneo, pa ožedneo, pa si se setio da ti je već počeo fudbal/serija/film na tv-u, gledaš ovu trafiku na stanici kako je puna svega i svačega, a ti imaš samo pare za cigare koje ćeš kupiti u prodavnici kod svoje zgrade. Bakica ne prestaje da smara, ne znaš kako da se izvučeš iz toga. Jedini izlaz ti je da kažeš da ipak ideš peške jer znaš da ona ne može za tobom, al' nisi ti budala pa da posle sveg ovog vremena odeš kući peške. I zato čekaš…
Evo ga. “Tvoj bus”. KONAČNO je došao. Naravno, prepun je. Rulja na stanici masivno gasi cigarete. Jebote trebalo je vas 10 da zapali da bi ovo sranje došlo. Svi odma' kreću ka busu i vozač mora da zaustavi metar od trotoara da ne bi zgazio ovu stoku jer je masa izletela na ulicu ko ‘leb da se deli gladnima. Naravno, i ti sa njima. Otvaraju se vrata, guranje, dranje, žamor, kuku lele, “ajmo malo sredina” se čuje iz mnogih usta, a ljudi iz autobusa ne mogu da izadju od ove najezde. Za čudo, cela stanica se spakuje u taj bus, nataložili se svi jedni na druge i sad se lakše diše iako se teže diše. U gomili slučajno pogledaš na sat nekog ko se drži za šipku i vidiš da je 5 do 9. Jebote radnja radi do 9!!! Ostaćeš bez cigara. Al trafika sa tim slatkim otrovom ti je pred nosem. Izaći ili ne izaći? Naravno, ta dilema u stvari i ne postoji jer nema šanse da izadješ posle ove torture, al suočen sa mogućnošću da ćeš ostati bez cigara, hvata te frka. Mrmljaš sebi u bradu: “Ajde jebote vozi već jednom”.
Izlaziš na svojoj stanici i vidiš kako iza idu još tri “tvoja” busa što znači da je kumulativno paljenje cigara svih koji su ga čekali i više nego urodilo plodom, a da si se ti ko bolid gurao u prvom dok u drugom ima i mesta za sedenje. Samo razmisljaš da radnja radi jer u suprotnom moraš peške do neke druge radnje (a već je dokazano kroz šta si spreman da prodješ samo da ne bi pešačio) Trčiš brže bolje do radnje, a radnja… jebiga, nekad otvorena, a nekad zatvorena pa sve zavisi dal' ti je takav dan.
