Histerija u domaćem filmu

Osnovni motiv, poruka, kvalitet, poenta i element zapleta.
Jer, zaboga, kakvog bi smisla imalo da glavni junak bude staloženi mladić koji u svojih 25 još ima dovoljno živaca da smireno odreaguje na svakodnevne probleme? 'ajte, molim vas, to je takav kliše...Hrvati ga provlače od osamdesosme.

Poruka koju šalje izlgedala bi ovako:
Mi Srbi smo još krajem osamdesetih bili narod na nervnoj bazi razbijen k'o Perl Harbur. Sa civilizacijom smo raskrstili još u doba Nemanjića, a danas, sjebani ratovima, Mekdonaldsom, osiromašenim uranijumom i osiromašenom državom, sedimo na trotoaru, žvaćemo svoje cipele i zakrvavljenim...ma šta zakrvavljenim, krvavim očima merkamo turiste kao siroče provincijske kampere kad raspale roštilj. Naša komunikacija je svedena na neartikulisani bes, a razliku između dobrog i lošeg vidimo kao daltonista akvarel.

Snimak zgrade noću. Kiša. Tišina. Trepće neonska reklama i huji vetar. Ulicom prolazi taksi. Ako je Kusturica imao veze sa filmom, na taksiju su dva cigana sa laserskim ručnim topovima i vijetnamskim sindromom.
U suprotnom vozi ga Manda, dok na radiju ide narodnjačka matrica. Devojka ulazi u taksi. Dositejeva 26. Što brže možete. Manda baca hejt na političku scenu i taksi kreće.

Flešbek. Nebojšu Glogovca nešto budi iz sna. Ustaje rušeći flaše oko sebe, pali cigaru i trči na terasu. Neki klinci sviraju gitaru.
- ALO, MAMU VAM JEBEM MALENU! ISPOD OVOG PROZORA STE NAŠLI, MAMU LI VAM, A?! PRVO TITO, PA SLOBA, PA SAD I VI DA NAS JEBETE!
(nastavljaju da sviraju)
- E SAD ĆEŠ DA VIDIŠ SVOG BOGA! DOSTA SMO TRPELI! DOSTA! DOSTAAAAA!
(hvata peglu i frljači je posred Tv-a, obara ormar na krevet, demonstrativno izbacuje stolicu napolje, vadi i repertira pištolj i počnje da puca naslepo. Pogađa jednog klinca , dok se ostali razbeže). Vriska. Cika. Hitna.

Flešbek. Kamera prati klince dok trče. Prolazi ker. Kamera prati kera. Umalo da ga ugazi taksi. Kamera prati taksi. Taksi jureći kroz baru isprska od glave do pete Sergeja Trifunovića, koji se picnuo za dejt.
- Ne mogu više. Ne mogu. Prvo žvaka mesto kusura, a sad ovo. Ne znam šta se dešava. I mleko je poskupelo. Sutra javili grad. Koji je glavni grad Nepala? Koliko je sati? Šta će ona reći kad me vidi ovakvog? Bravo, magarčino, opet si zasro. Nisam. Jesam. Nisam. Ne znam. Ne mogu više. NE MOGU VIŠEEEE!
AAAAAAAAAAA, AGA BAGAGA BAGAGA RAGA! RAAAAA!

Cepa odeću sa sebe i pada na kolena na sred pešačkog. Iza ugla juri hitna, udara ga i kupi.
Prejeban splet okolnosti. Svi su u bolnici. Dečju pesmicu svira onaj što je svirao ispod prozora. Tu je i devojka iz taksija. Nebojšu hapse. Sergej se ludački smeje. Plaču bebe. Umire panda. Kraj.

Vidas

Vidas je bio indijski filozof, pjesnik, mističar i penzioner. Rođen je u malom selu Maradušad pokraj grada Spizdake. Inače, bio je i najkontraverznija ličnost svog vremena .Oko tačnog datuma njegovog zemaljskog života istoričari se nikada nijesu složili, pretpostavlja se da je živio prije nove ere.
Poznat je po svojim zbirkama pjesama od kojih svi kritičari književnosti izdvajaju "Usnuli mozak" u kojima opisuje veličanstvo čovjekovog uma.Evo jednog odlomka iz pjesme "Lake maske":

"Lako je skinuti tvoju masku draga
ali ne želim jer se ispod krije raga,
lako je spavati ispod drveta palme
ali ne mogu od tvoje galame!"

Kada je napunio svoju 23 godinu (to je naveo sam Homer u kritikama njegovih djela, inače inspirisan Vidasovim djelima napisao je Odiseju) počeo je da pokreće narodne mase. Stvorio je čitav niz sljedbenika (Vidasise), a i do danas se očuvao njegov red u obliku raznih fanatičnih vjerskih sekti. To je trajalo dok mu nije dosadilo da ga ljudi pitaju za savjete pa napušta svoje rodno mjesto i kreće u svijet.

Živio je dugo godina po Himalajama (tada nazvanim Prpes) stvarajući prvi filozofski pravac prpatas(danas poznati prpinaizam). Smatrao je da su ljudi postali od zvečki koje su na zvečarkinom repu. Zvečarke je stvorio umnosinjak(nikad nije rekao šta je to-neki naučnici smatraju da se gospodin Vidas samo sprdao kad je pravio ovaj filozofski pravac). Takođe, tvrdio je da su od ljudi nastale sve životinje (osim zvečarke) a da su ljudi prestali da rađaju životinje kad su i sami to duhovno postali.
Tokom tih godina napravio je skulpturu golog sokola u rukama obučene Žene. Ostali su spisi u kojima je navedeno da ništa ljepše niko nikada nije napravio.Međutim, pošto su se mnogi sokolovi zalijetali na nagu skulpturu, da ne bi došlo do njihovog izumiranja,Vidas je teška srca i sa suzom u oku srušio skulpturu. Nakon toga se dugo oporavljao od rana koje mu je zadalo izvjesno jato sokolova.
Tek sa 60 godina počinje njegovo pravo stvaralaštvo, izdaje još dvije zbirke pjesama od kojih je jednoj zabranjeno izdavanje jer je sadržalo riječi patus(nema konkretne riječi u našem jeziku ali ima značenje ekstra dobrog dupeta)i ratus (ogroman muški ud). Ipak, ostali su neki stihovi od kojih su, sa najviše umjetničkog duha napisani sljedeći stihovi:

"...A tada tvoj mili patus
okiti moj nemirni ratus..."

Termin romus je takođe korišćen(ženski polni organ). Od te riječi kasnije nastaje naziv za Rimljane.
Ondašnje vlasti ga zbog nepristojnosti osuđuju na smrt vješanjem za ratus. Ostao je samo bolan krik jednog umjetnika kojeg sredina nije razumjela jer je bio mnogo ispred svog vremena(po dužini ratusa).

Literatura
"Vidas, umjetnik svog milenijuma"-Homer
"Od kluba penzionera do uspjeha"-PIO Maradušad
"Kratak uvod u prpinaizam"-Immanuel Kant
"Istorija sela Maradušad"-nepoznati autor(vjerovatno ondašnji mještanin)

Šegrtsko uvo

Davno zaboravljeni običaj čupanja ušiju neznalici, početniku i mlađem radniku od sebe kad nešto zajebe. Represivna mera koja je stvarala prave ljude i majstore. Lepo reče onaj dečko sa ju ćuba: "Ne biju majstori više k'o nekad čekićom, samo koja ćuška za'vrat". I to ne valja, tu je graška.
Danas odeš kod majstora, on ti uvali svog mladog pomoćnika koji ti umesto bregaste, zbog koje si došao, promeni alternator ili klinasti kaiš.
Da je ono vreme, kako bi to moja baba slikovito rekla, taj mali bi već imao levo uvo veće od desnog ili desno od levog, ukoliko je majstor levoruk.
Po difoltu, šegrtsko uvo je bilo pokazatelj tvoje majstorske stručnosti i osposobljenosti. Kao crni pojas u karateu ili nekoj zajebanoj džiju džici - nindžici.

-Dobar dan, majstor Božo... jebe me nešto ova raga. Daj pogledaj koji mu je... ujutru neće da upali, pa da ga jebeš...
-Nema to što majstor Bole neće da sredi... daj nateraj ga na kanal i otvori haubu.
-Evo vidiš... verglam i jok. Pu jebem ti sudbinu. Daj kantu benzina da zapalim govno i ratosiljam se bede!

-Mali! Ooo, Mali...
-Eee, majstore?!
-Pod jedan! Ne kaže se "Eee, majstore"... nego, "Molim, učitelju Hamato Joši"...
-Majstore, pa vi niste Hamato Joši, a ja nisam nindža kornjača...
-E, skini šlem da ti zuznem jednu macolu što sumnjaš u moje majstorske veštine...
-Izvinite, sensei...
-Eto, tako je već bolje... si video ti majstor Miću koliko uvo ima?
-Jesam... to je degenerativni poremećaj... učio sam to na faksu dok nisam batalio...
-Ne! To uvo sam ja stvorio... sa ovih deset prstiju...

-Alo, momci. 'Oće neko da pogleda ovo moje čudo ili da ja tražim nekog drugog majsotra?

-Čekaj bre! Imamo preoperativne konsultacije... ovo je konzilijum, dečko! Nisi ti došao kod nekog ošljara, već u ordinaciju... nego, Mali? Jesi me razumeo?
-Da, sensei... origato!
-Origato!

-Budi Bog s nama, 'de ja dođoh...