Teška izreka, mnogima nepojmljiva. Ipak, kroz vekove se održala, nije valjda bez razloga.
Svaka baba je to rekla barabar šurnajs puta svojoj ćerci i sinu.
Ljubav je jedno divno osećanje koje niko živi ne sme da definiše onako kako to radi psihijatrija. Osećaj kada sve što radiš, radiš da bi drugoj osobi bilo bolje. Ali avaj, kako to može biti kada je ljubav večna, kada leptirići u stomaku deluju tako.... generalno, posle se čovek pita da nije nešto loše pojeo tih dana.
Beda je svakome od nas pojam za sebe, svi mi imamo svoje dno dna. Neki ne mogu bez interneta, mobilnog i auta po glavi, a neki još nemaju ni struje. Beda je valjda spuštanje ispod onoga gde smo bili pre famoznog 'da'.
Kada smo apsolvirali ljubav i bedu, da vidimo kako su ta dva u obrnutoj srazmeri. Narasli troškovi života, povećani apetiti. Ne znaš gde pare nestaju, dok jednog dana ne vidiš da više nemaš. Ali, ti nisi ništa kriv, jer si ti svoje osnovne potrebe za brendiranom garderobom i novim mobilnim sam zadovoljavao, i ništa drugo stvarno nisi kupio onom drugom, daleko bilo. Da, možda je pitanje svaljivanja krivice na ovog drugog. Bilo mi je bolje pre tebe. Ultimativni argument koji pobija sve leptiriće, srećne slike, letovanja, zimovanja, nameštaj, decu.
Ti mi nisi trebao u životu, jerbo bi mi bilo bolje bilo kako drugačije. Zamena teza u glavi kako je neko drugi navukao bedu na vrat i trampio je 6 kila ljubavi za kilo bede na buvljaku života - zvuči do jaja. Jer si naravno papir potpisao sa pištoljem na slepoočnici uz pretnju večnim ognjem pakla, a onih 120 klovnova što se tebi veselilo su bili Pinokiovi drugari koji su igrali kako je neko drugi hteo. Neće to tako sinko.
'Svako je odgovoran za svoje postupke'
Mario Puzo
Posle nekoliko silnih teorema o tome šta je duša na Vukajliji, konačno sam došao do sledećih zaklučaka u vezi nje :
-duša je energetski potpis nervnog sistema, što je nervni sistem razvijeniji veća količina energije se koristi za njen razvitak (zato valjda niko ne govori da li crvi imaju dušu, mada oni je verovatno imaju samo ne mogu da je mnogo razviju)
-što je duša razvijenija, razvija se i osećaj o stvarnosti, večna pitanja o tome ko smo mi, šta smo mi, koja nam je svrha, to ide u paru sa razvijenim nervnim sistemom - pa zbog toga ja ne viđam hobotnice ili ajkule kako filozofiraju o životu
-mašine nemaju dušu, ako bi je možda razvile, takođe bi razvile mogućnost da prkrše tri čuvena zakona Asimova, jer biće koje zna da razmišlja za sebe i da deluje svojom voljom, može bez problema da prekrši bilo koji zakon koji mu društvo ili okolina postavi (zbog toga večitu dilemu o razmišljanju nije pametno dati tvorevinama koje mogu da potencijalno jednom sofverskom greškom, odluče da je odgovor na sva njihova pitanja u tome da raznesu celo čovečanstvo nuklearkama)
-šta se dešava sa dušom kada telo umire nemam pojma, uz dužno poštovanje, ali jedina mogućnost da se to otkrije jeste da i ja sam umrem i odem da pitam nekoga k'o vodi posao oko njihovog preuzimanja ali onda neću moći da se vratim
-eh, da, i jedini način na koji može da se pristupi naučnoj temi šta je duša može samo na osnovu razmišljanja, duša je nešto što je naučno nemoguće izmeriti pa zato i njoj ne postoji nijedna nauka (i ne morate da podsećate na onaj čuveni eksperiment u kojem je onaj Amerikanac 1907. izmerio težinu jedanaest ljudi, a onda sačekao da umru od tuberkuloze i onda izmerio da svako od njih teži manje od 21 gram, jer iskreno ti ljudi su lako mogli da ispuste urin ili neku drugu telesnu tečnost usled umiranja pa zato je moglo da se zaključi da su lakši za određenu težinu)
-Duša je kod svih ljudi, ali oni koji najebu u životu počnu da se pitaju kako ona zaista vredi jer ionako, nemaju ništa više u životu, dok oni koji nešto naprave u životu nemaju vremena da se pitaju šta je to duša i šta ona radi...
Večna tema pesnika. Oni bolji i nadareniji shvatili su da se čovek ne može rečima ni spolja opisati kako valja, a kamoli ono malo duše i srca što mu Bog dade da mu veća muka bude. Zato su pisali po kafanskim stolnjacima, davali se na besomučna putovanja od stola do pločica i vraćali se nazad za sto, onda nastavljali da piju i slave svoju ludost.
Jedan čovek juče, tačnije ja, shvatio je da je čoveku koji voli najbolje odbegnuti u neko visoko društvo. Njima kažeš da tražiš neke posebne oči, a oni ti nacrtaju oko ko sočivo, održe predavanje o refleksiji. Kažeš im da tražiš posebnu ženu, a oni ti citiraju Turgenjeva, zaspu te Dostojevskim. Spomeneš li im da tragaš za večnom ljubavi, potraže je zavedenu pod nekim brojem, spremni su da tvoj slučaj izlože pred sudom. I sa takvim ljudima nekako se može preživeti. Uskoro ti vežu jednu crvenu ili teget omču oko vrata, šetaš se važan, naduvan ko ćuran, a šta jedan ćuran zna o ljubavi.
Samo od kafane beži, beži od prosjaka i od ljudi sa tužnim pogledom. Kafanskom bratu reci da tražiš oči, posavetovaće te da ćeš im prići bliže ako isprazniš čašu. Prosjak će ti reći da čovek ne može da voli dok se ne raskući, a onaj tužnog pogleda, pa on će ti ponuditi svoje oči, samo taj oči od suza ne razdvaja.
Neki to izjednačavaju sa rečima i oči i srce, valjda veruju da se sve to da fino i po redu ispričati, pa ti onda bude lakše i jasnije. Sad ja na te reči gledam kao na prijatelje, ako sam dobar sa njima, biće i one tu za mene, ako ih mučim i činim preko njih nešto od sebe što nisam, odbegnuće i one jednom. Još mi nekako dođe teže da se pomirim sa tim da jedno srce vredi četiri slova, jedna Sanja isto toliko, a neki oblakoder i više nego duplo. Tako da mi je to nepouzdano. A opet ljudima je danas do tog oblakodera više i stalo.
Jedino mi krivo, kada sam već sav tako nakrivo posađen, kada mi tesno i pod ovim nebom, kad mi mala ova zemlja, što me onaj gore ne načini da budem oblak. Zamisli te radosti, priča ti vetar, zvezde ti šapću, a onda kada već svi zaspe, u nekim očima skrašiš se i sam.
Za iskrene ljubitelje devete umjetnosti - jedna vrsta blasfemije. Za ostale, samo još jedan od trendova koji su nam došli sa zapada, i to onog najomraženijeg. Američkog.
Počeci ovog trenda sežu u ne tako daleku prošlost, a njegov procvat poklapa se sa pojavom sve boljih specijalnih efekata koje su američke filmadžije počele masovno da ubacuju u svoje filmove. Varnica koja je pokrenula čitavu lavinu filmova zasnovanih na strip-superherojima bio je film "Superman" iz 1978. godine. U pitanju je superheroj sa planete Kripton, kojeg je na filmskom platnu oživio legendarni Cristopher Reeve. Zahvaljujući bumu koji je navedeni film napravio u američkim (i drugim) bioskopima, filmovi s ovom tematikom počeli su da se ređaju kao na traci: "Spider-man", "Hulk", "Flash Gordon", "Daredevil" i mnogi drugi "Marvelovi" strip-junaci našli su svoje mjesto pod holivudskim suncem.
Tako je to bilo s one strane bare, a kod nas?
Budući da je ovdašnja omladina odrastala na "Zlatnoj seriji" i "Lunovom magnus stripu" (baš kao i moja malenkost, prim.aut.), vjerujem da bi mnogi voljeli da vide nekog od tih strip-junaka na filmskom platnu, a s obzirom da su to pretežno obični likovi (iz naroda, što bi se reklo) bez bilo kakvih super-moći, mišljenja sam da snimanje npr. Mister No-a ne bi iziskivalo budžet omanje države koji prosječan holivudski film spička za specijalne efekte.
Korak dalje otišli su naši vjekovni (ne)prijatelji Turci, koji su krajem 70-ih i početkom 80-ih snimili tri filma o Zagoru Te-Neju, vjerovatno najpopularnijem strip-junaku na ovim prostorima. Imajući u vidu prolaznost koju su ti filmovi imali međ' publikom, Turci su brže-bolje ekranizovali još jednog nepravedno zapostavljenog junaka. Radi se o Komandantu Marku i njegovim Vukovima sa Ontarija (na istoku poznatiji kao Kapetan Swing), za šta im definitivno treba skinuti kapu. Jebeš holivudsko sunce, naše izlazi na istoku.
Pišući ove redove, ne mogu a da ne pomislim kako bi to sve izgledalo da su se naše filmadžije prve dosjetile ovoga. Zamislite, recimo, već pomenutog Komandanta Marka pod režijskom palicom Slobodana Šijana, Darka Bajića ili nekog drugog domaćeg reditelja - vjerujem da bi Aleksandar Berček i Ljubiša Samardžić vjerno odglumili Blafa i Žalosnu Sovu! Prava je šteta što je čitava plejada domaćih glumaca preselila u vječna lovišta, pa nikada nećemo saznati kako bi se, recimo, Milan Srdoč i Dragan Laković snašli u ulogama Smuka i Salasa (sa sve vječitim dječakom domaće kinematografije Slavkom Štimcem u ulozi kapetana Mikija), Vladimir Savčić - Čobi u ulozi Zagorovog pratioca Čika, Dušan Poček kao Jeremija... Moglo bi se ovako nabrajati do sutra ali negdje, ipak, moram da stavim tačku.
Mesto gde se odlazi da bi bio viđen; mesto prestiža; izvikano mesto.
Izraz koji označava neko mesto u gradu, najčešće su to određeni klubovi, kafići ili restorani, gde odlaze određene kategorije mužjaka i ženki sa primarnim, a često i sa isključivim ciljem da budu viđeni. Po nepisanom pravilu, oni svoj primarni cilj kamufliraju otrcanim frazama tipa: Tamo je najbolji provod, tamo izlaze najatraktivnije devojke, u tom restoranu je najbolji Šatoobrijani za dve osobe, u onom kafiću je najopušteniji vajb...
Naravno, sve to je jedna nevešta laž, jer na takvim mestima se provod, po pravilu, svodi na zauzimanje položaja koji obezbeđuje najveću mogućnost za postizanje primarnog cilja (a to je, kako je već gore nevedeno, biti viđen), na posmatranje drugih jedinki željnih da budu viđeni i komentarisanje istih, kao i na skidanje fora viđenijih jedinki (čitaj estrade).
Hrana je na takvim mestima najobičnije sranje, začinjena egzotičnim nazivom i šarenim garnirungom, koja ne može ni da prismrdi npr. dimljenoj vešalici kod gazda Neše u Rupčinama.
A opušten vajb se sastoji od nekog sterilnog ultra mega giga modernog enterijera sa anatomskim stolicama, kojih još samo ima po barovima u Grinič Vilidžu, a od kojih te, posle jednočasovnog sedenja, boli kičma dva dana.
Dakle, primarni cilj posete ovakvom mestu je biti viđen. Ta činjenica sa sobom donosi određenu satisfakciju, koja može biti kako psihičke, tako i materijalne prirode, pri čemu je izraženija psihička komponenta. Ona se manifestuje u saznanju da si ti, kao posetilac predmetnog mesta, neko ko je jako bitan, vrlo poseban, neko ko je uspeo u životu, neko bez koga bi Zemlja prestala da se vrti, neko bez koga bi drveni konjići...
Materijalnu komponentu ostvaruju samo određene kategorije posetilaca. Što se tiče ženki, to se uglavnom odnosi na pripadnice grupe pod šifrovanim nazivom Vazduhoplovna eskadrila, kojima ova mesta predstavljaju lovišta i poligone za prikazivanje najnovije borbene opreme na primer Štikle marke Jebi me. Mužjaci koji ostvaruju materijalnu komponentu satisfakcije su oblici života pod imenom Starletva.
Pored navedenih, redovni posetioci ovih mesta su Fudbaler u usponu, omiljena lovina vazduhoplovne eskadrile. Zatim WC Facebook fotomodeli, koji detaljno iznose u javnost svaki deo prostorija za održavenje higijene u predmetnim mestima. Na ovakvim mestima se ponekad nađe i neki uspešniji Rumunski mafijaš, mada su oni po pravilu stacionirani na ulaznim vratima u svojstvu ljubaznog vratara (čitaj izbacivača).
Biznismeni su takođe redovni posetioci ovakvih mesta, gde vrlo često i ugovaraju poslovnu saradnju sa svojim kolegama. Dešava se, doduše retko, da ova mesta postanu i poprište prekida poslovne saradnje, poznatije kao Sačekuša.
Iako su na ovakvim mestima cene astronomske, ovde nikada nećete naći pravog Astronoma, a njihova istraživanja tek ponekad preduzme kakav neiskusni klinac ili esradna zvezda iz Šapca ili Paraćina.
Srpski običaj star više milenijuma.
Očuvan još od gumenog doba.
Koreni potiču iz starog Srbskog Srbira.
Na Balkansko poluostrvo došao sa prvim konvojem izbeglica koji su proterani od tiranske ruke Sabahudina Ramzisa III Imperatora.
Običaj je preuzet od strane svih drugih nevernika i nenebeskih naroda!
Suljo Sultan (poznatiji medju nebeskim narodom kao obrezani-mali) zabranjuje ovaj običaj pod izgovorom da širi anti-islamizam i prazni kase ciganskih uličnih svirača (cigana nenebeskih) te kažnjava nebeski narod oduzimanjem svih portabl tranzistora proizvedenih u bratskoj komunističkoj Kini!
Nikola Tesla ovaj običaj donosi u ameriku, gde ga homoseksualni puritanci preuzimaju i osrknavljuju koristeći ga u predizborne kampanje i šitrenje globalizma!
Za vreme Drugog Svetskog rata milioni nedužnih Srba i nebeskih Roma polozilo je svoje živote da bi sakrili ovaj običaj od strane Fašističkih okupatora!
Te je u njihovo ime drug Tito digo najveći spomenik palim radio čestičarima u obliku trideset metara visokog 2.0 kanalnog tranzistora koji leži na petokrakoj ispred kojeg i dan danas gori večna vatra! Spomen obeležje otvoreno je od strane prvog jurišnog udarnog radio bataljona.
Na Olimpijskim igrama u Sarajevu najstariji radio tarnzistor donet iz Srbira koji se nalazio na Jugoslovenskoj zastavi obišao je celu evropu otvarajući prve OI u bivšoj Jugoslaviji.
1992. Prvom radio čestitkom: "Ne volim te Alija zato što si balija" počeo je krvavi gradjanski rat gde je nebeski narod uz pomoć izdajničke maćehe Rusije prodat američkom okupatoru za par milijardi duga! Ali ipak duh radio čestitke se širio kroz krv i prosvetljuje Serbski narod vodeći ga u istorijske pobede od Zagreba do Dunava napred i nazad par puta...
Da bi zaštitili svoj običaj RRA pravi povelju koja ulazi u ustav nebeskog Srbskog naroda u kojem stoji da je Radio Čestitka srce Srbije njen sastavni duhovni deo koji niko ne sme da oduzme, te stavljaju krvavi namet od 500 kinti koji moraju da plaćaju sve kategorije stanovništva (beskućnici, socijalno ugroženi, nezaposleni) jedini koji su oslobodjeni nameta su multi-milioneri, budzovani, jaki privatnici i direktori zaposleni u javnim službama!
Visoki nemoralni pederski haski sud u vise predmeta povlači obicaj Radio Čestitki kao poziv u rat čime je stradalo vise milijardi jadnih obrezanih i ustaških izdajica.
Ali ipak Radio Čestitka je ostala duh Srpstva iako je danas komercijalizovana.
Njenu dalju komercijalizaciju SPC pokušava da ublaži uvodeci čestitke u svoje kampove za odvikavanje od bolesti zavisnosti molitvama "Srećno batinjaje uz pesmu idem putem oka bistra razbiću ti guzu ko ministra"!
-Halo dobar dan ko je sa nama danas?
-Eeee dj`es mala ovde Miloš!
-Ćao Mišo kako si?
-Evo dobro je plaćaju se porezi radim ko kinez, čekam evropu al sve u svemu dobro je!
-Drago mi je to čuti, imaš li neku čestitku?
-Ih jadna dje da je ne´am!!!
-Pa koja će danas biti i za koga?
-Pa ´teo bi da čestitam Smak Sveta drugu Stipi iz hrvatske. A kumu Halidu iz Vilajeta srećan odlazak u Nemačku od mene i moje porodice sa pesmom Horor Bishketa "Masovna S´arana"
Vikend je. Duga radna nedelja gotova, poso i ta sranja su te ubila u pojam, rešiš da sebi daš malo oduška. Pada ti na pamet roštilj, sa društvom. Znaš da ga odlično praviš, odeš po materijal koji ti nedostaje u radnju, piće je već tu, u uglu su gajbe piva naređane, nešto već spakovano u frižideru, samo čeka na ekipu. Ćumur se potpaljuje, vruće je napolju, 35 je i dalje iako je sunce zašlo odavno, vlaga i miris mora su tu, kao i uvek, ali te ne raduju nešto kad znaš kakvo te žarenje i parenje kraj roštilja čeka. Ali ne mariš, ma kolko bilo teško, ipak uživaš u tome, jbg svi mi imamo nešto mazohističko u sebi. Vatra plamti iz razgorelog ćumura, poneki plamičak dohvati i suvi list palm koji se oklembesio iznad, gledaš i kažeš: "Ma ko ga jebe, neće valjda"... Dolazi ekipa, svi se pozdravljaju i pale unutra u kuću, dovoljno je vruće i bez tvog raspaljenog roštilja, svi se zdrave i produže unutra, jbg sav si mokar pa još i miris pečenog mesa pomešanog sa tvojim znojem i morskom atmosferom, to i nije nešto što svi žele da osete.
Dolazi i ona, zanosna plavuša, pozdravlja se, došla sa drugarom, znate se iz viđenja odnekud samo. Pozdravljaš se, naravno da nije problem što je došo neko nezvan u tom slušaju, dobre ribe su uvek dobrodošle na roštilj...Minjak, dopičnjak, neki šareni, a la Havaji stil, stoji uz britko telo i iscrtava sve obline, a ima ih mogu ti reć..., Guza, podignuta, zategnuta milina za videti... Ali nećeš da bleneš, nisi ti takav, sklanjaš pogled i nastavljaš sa pečenjem ko da ničeg nije ni bilo...Ljudi dolaze, kreću se tamo vamo, dolaze po novu porciju tek vrućeg do tebe, ti pečeš i pečeš, jbg treba napeći 8 kila mesa za 30tak osoba... Dolai i ona, nasmeši ti se, i traži karabatak...daješ joj, probiraš jedan lep samo za nju, daješ joj sa smeškom...Uzima, gleda te, oči u oči, onako ozbiljan pogled sa trunčicom smeška i kreće da jede karabatak... Malo se pogubiš, pogledaš u nju, ne trepćeš, a kroz glavu ti prolaze misli, pa koje bi druge nego scene iz nekog omiljenog porno filma, samo štancuju jedna za drugom, hiperbrzi omnibus, ali pokušavaš da se suzdržiš...Oči ti cakle dok bleneš, ali i dalje pokšavaš da prikriješ to, želju, nagon, tu misao koja ne može da ti izbriše sliku ispred oćiju, oči vide jedno a mozak projektuje nešto sasvim drugo... Da ti je neko pričo da jedenje pečenog karabataka može da ima tolko seksualnog nadeva i žara u sebi, otero bi ga u tri lepe i reko mu da ne sere... Par puta ti drugari prilaze, pominju novu plavušu, al bi je otkino od seska ovako pa onako, sve te priče muške kao i obično se ponavljaju, jbg kad je kriza i relativni nedostatak oćnih žena, to se jasno odrazi i pokaže na očima svih... Samo se smeškaš i potvrđuješ da jeste dobra i jebozovna uz osmeh, ne detaljišeš, nije to tvoj način komentarisanja žena nikad bio i ne želiš ni sad da ga menjaš, iako bi želeo da kažeš nešto, nešto pervezno i ti pošto je i tvoj um zadivljen a i mali vršnjak ti govori isto...Žurkica polako ulazi u sitne sate, ljudi kreću kućama, tapšu te po ramenu, čestitaju, hvale reoštilj kako je najbolji koji su jeli u zadnje vreme, nasmešiš se kad podigneš glavu prema njima i vratiš pogled na preostalih par komada koji su ostali da se ispeku... Već si i dehidriro, pored umora od prethodnih dana, šetnji po kamenitim upeklim rovovima, ovo te je dokrajčilo fizički, ispijaš još jednu konzervu hladne soda vode, ali ne pomaže, telo je klonulo, samo je plamičak duha tu još malo prisutan i održava te na nogama, budnog i poluživog...
Odjednom, dolazi drugar koji je doveo plavušu, i kaže ti da mora da ode hitno nešto zbog posla, vidno uzbuđen, ne stižeš ni da ga pitaš šta se desilo, jedino što čuješ je da li ti možeš da vratiš Mimu kući pošto joj se svidela atmosfera i htela bi da ostane...Prvo se u sebi zamisliš koju Mumi, kreneš da ga pitaš, a onda se ona pojavi na vratim i shvatiš da priča o zanosnoj plavuši koja je došla sa njim...I ona dolazi da te zamoli za isto, kažeš da nema problema, zašto bi ga i bilo, on odlazi...Dok poslednji gosti odlaze, polako skidaš i poslednje parče mesa, oči su ti na 20% aktivne još uvek, i to jedva uspevaš da održiš, ali šta je tu je...Ulaziš u kuću, mokar, smrdljiv, kosa sva ulepljena od dima i vrele masti koja se puši na rešetki roštilja...Onako pospan ugladaš nju, samo je ona još uvek tu, nešto se igra telefonom, podiže glavu i ugleda te, nasmeje se, zove te da sedneš kod nje... Krećeš da se uvijaš, neprijatno ti je, onako smrdljiv i znojav i da joj priđeš samo, stojiš, ne odgovaraš...Ustaje, hvata te za ruku i povlači na sofu...Kao nećkaš se, izvinjavaš se za neprijatan miris, nasmeje se i kaže da nije ni primetila, uz smešak... Gleda te dok pričate, oči joj se cakle na slabom svetlu od lampe koja gori tamo u ćošku sobe... Samo se smeškaš, puštaš je da priča, ni ne slušaš je, s vremena na vreme pohvataš po koju reč, onako isprekidano ih semluješ, ali su praznine izmedju prijema i kognitivnog dela toliko velike da nemaš pojma o čemu priča, da li su to neke standardne ženske gluposti, muke koje ih muče, zavisti, kukanje na predebelost i šta ti ja znam šta još...Glava ti pada, kreće prema njoj, prema njenom ramenu, vidiš kako te hvata obem rukama za obraze, gleda te sa smeškom, shvata i da si klonuo od noćašnjeg rada, stavlja svoju ruku oko tvog ramena i spušta tvoju glavu na njeno naslanjajući njenu lgavu...Tela vam se približuju, ležiš tako, na njoj, u glavi ti prolaze raznorazne misli, iako si umoran, mozak i dalje stvara sliku vas dvoje u akrobatskim pozama, to te malo pokreće, prebacuješ svoju drugu rukupreko njenih grudi, ne buni , zagrli i ona tebe, glava ti polako pada na njene grudi, nisu nesto velike, ali ti ni ne smeta to... Vršnjak se probudio, iako je telo polumrtvo, on polako kreće, podiže se ko zastava spreman i oran za akciju...Spuštaš ruku niže na njena bedra, pa polako niže na nogu, polako dodiruješ, i ona kreće polako da spušta svoju niz tvoje telo, dolazi i do podignute zastave, polako opipava, sokovi kreću u tebi, krećete snažnije i brže sa međusobnim dodirima, ustajete sa sofe, hvatanje se intenzivira, počinješ da zadižeš minjak, ona spušta tvoj šorc, hvata se za vršnjaka dok joj ti ljubiš vrat i hvataš je za guzove i onda...
U svoj toj euforiji dolazi do nečeg, nečeg što u životu nisi pomišljao, nisi očekivao, nisi želeo da se desi...Bam, ko grom iz vedra neba, vršnjak odlazi u večna lovišta, zastava se spušta, bitka je završena i pre nego što je počela... Ona se odaljuje od tebe, drži u ruci ono što je ostalo, diže glavu i pogleda te, sa nekim prekornim pogledom, taj pogled te ustvari najviše pokopa, nije ništa rekla, osmeh je nestao, gleda u tebe i polako ga pušta, ti si totalno pogubljen, gledaš, ne možeš da veruješ, zar na takvu ribu, eeeeej breee...
Ne čuješ, ne vidiš, gledaš je sa poluotvorenim ustima, zanemeo, ne znaš šta da kažeš...Posle par trenutaka, tu monotonu sablastnu tišinu razbja njen glas, njene reči od kojih si uspeo da razaznaš samo: „Vodi me kući“...Nije ti se više javila, nisi je video, sve je nestalo osim gorke uspomene, uspomene na neslavnu bitku i još neslavniji kraj...Nosićeš to u sebi do kraja života, nikad nećeš zaboraviti taj trenutak, taj trenutak od svitanja do sumraka...
Veoma popularna stvar u savremenom sportskom novinarstvu. Preuzeto sa zapada, gde komentator i njegov pomoćnik pokušavaju da budu duhoviti, da se takmiče ko će više da svršava na iznadprosečne poteze, i koji će više da se dernja u mikrofon, ne bi li tonac imao noćne more 42 dana.
Kada kažu "stručni" ljudi očekuju nekog ozbiljnog čoveka. Profesora, dokora, čoveka koji jebe taj sport iz svih uglova. Ali uglavnom se sve završi na mediokritetu, pijanici sa autobuske ili nepismenom vragolanu sa neke čuke.
- Dobro veče dragi gledaoci, moje ime je Smaram Vas, a samnom je i moj stručni konsultant Vladimir Petrović Pižon. Dobro veče
- Živeli!
- Ne to gospodine Petrović... Javljamo se iz Male Moštanice gde se igra prijateljski susret Svih zvezda njive ovog kraja, protiv amatera Crvene Zvezde, tj. prvog tima istoimenog kluba. Povod je svečarski, naime sitigla je struja u ovo malo mesto!
- A bio je dobar čovek. Mora se priznati. Mism, ono. Da.
- Gospodine Pižon, ko?
- Ovaj bre, onaj. Znaš. O otac ga jebo, Ivan Bekjarev.
- Molim?!
- Još uvek nema vinjaka. Ovi će pre dati go nego što će mi konobar uliti čašu.
- Moj stručni konsultant, gospodin Pižon, hoće da kaže da mu nedostaje njegov prijatelj Stjepan Bobek, koji je iz ovih krajeva. Jel da?
- Sećam se ko juče da je bilo. Isti vaki teren, ja šut, gol. Arsenal u čudu.
- A Bobek?
- Sabaka Bobik?
- Zanimljive dogodovštine iz mladosti jednog od naših najboljih fudbalera. Na terenu je vrlo zanimljivo. Šta vi kažete?
- Imam osećaj da sam na nekoj sarani. Jel ovo Hajduk-Zvezda? Umro Tito? Alo konobar!
- To je tonac, he he. Tito je davno umro. Ovo je znate...
- Tito umro? Ti to mene malo zajebavaš?
- Ne gospodine Petrović. Evo šanse, ali napadač Zvezde se našao oči u oči sa loptom i nije znao šta da radi, pošto poslednjih godina niste bliski. Kako je to bilo kada ste vi igrali?
- Ovako. Odemo ti mi, nas par, nekoliko, malo više u kafanu. Pozovemo Silavnu, par rubinštajna, malo piva, pa se popnemo na astal. I onda igramo. Tamo, vamo. Znaš. Ono.
- Mislim, fudbal.
- A to. Tako igramo, damo go i onda odemo u kafanu, pozovemo Silvanu, par rubinštajna...
- Izvinjavamo se dragi gledaoci, javljaju nam iz režije da će program biti prekinut zbog smrti komentatora. Večna mi slava.
- Jel sad ide živeli?
Jedan od glavnih zajeba. Odvajkada nas jebe. U stanju je da upropasti savrsen trenutak. U stanju je da sjebe svaki prirodan tok stvari. Svaku tvoju zamisao. Sve bi ti hteo i sve bi mogao, ali je neko ili nesto daleko. Daleko u picku materinu. Nedostizno. Uskracen si. Pravo vreme i mozes da ubodes, ali pravo mesto u ovim situacijama nikako. Jer pizdovci su pizdovci. Ne mrdaju.
Ima srecnih morona kojima lokacija nije prokletstvo, vec prednost. Ta srecna gamad nam cesto upropasti svaki zli plan time sto se jednostavno nadju na pravom mestu umesto nas.
Situacija prva. Nekada.
Ti si majmun. Dobro, ne pravi majmun, ali dovoljno dlakav. I drugi su dlakavi i ruzni. Ali ti si bas ruzan. I najnizi si u drustvu. Samo metar i po i zgazena jagodica. Kao tvoj beli orao. Ali ti si Sapiens. Medju prvima. Imas funkcionalniji mozak od priglupog orla svoga. Ali jebiga, picke se ne loze na mozak. Tvoja alatka je previse mala. Jebe te visina. Bedacis se jer nemas sta da pampracis. Vec mesec dana nisi. Previse.
Ali, jednog dana do tebe dopire prica. Cujes za cupi nizu od drugih. Kepeca. Takva ti treba. Majmunoliki sadrug ti prenosi abrove sa lovista. Zatucani paor jos voli da ide u lov u daljinu. Prica ti o ekstremnoj dlakavosti te nadasve posebne cupi. Svi znaju kako je to prokleto jebozovno. Balavis kao Neandertalac od uzbudjenja.
Ali, ima caka. Dva dana hoda. Jebiga... Ipak odlucujes da ides. Picka je picka!
Hodas, hodas, hodas. Jos hodas. I opet hodas. Posle toliko hoda iscrpljen si potpuno jer ti je dupe naviklo da sedi u bliskom krugu. Razjebao si stopalo na neki zasiljen kamen, sedis i krvaris. Psujes joj majku majcinu koja je morala da se okoti u pizdu materinu daleko.Sve je u kurcu. Prokleta lokacija. Pizdis i odustajes. Prokleta lokacija.
Ma, jebes picku. Razocaran, sluzis se rukom.Situacija druga. Sada.
Ti si majmun. Dobro, ne pravi majmun, ali dovoljno glup. Jebeno glup. Pozvan si na rodjendansku zurku ortaka strebera. Ocekujes kobas parti i odustajes. Ionako je u pizdincima.
Lezes u krevet smoren kao dzukela. Mislis o ribama. Treba ti riba. Ali nemas love ni za dve djus-votkice za neku nafuranu klinkicu. Dekintiran si, a cale krpi pare za registraciju i zimske gume. Jebale ga zimske gume.
Imas mozak, ali picke se ne loze na mozak. Nisi jebao mesec dana. Previse.
Dok zvoni telefon polukomiran brises balu sa usta. Zaspao si razmisljajuci kakav si promasaj od jebaca. Javljas se, dernja se drug streber sa druge strane veze i kroz kreketanje Jelene Karleuse o jebacini u kazinu raspoznajes zlata vrednu informaciju da je ortakova sveca od tetke dosla na zur. Ortak nije jaje, dobro zna sta zna nejebica. Dojavlja ti i naredjuje da dodjes. Laze kako te je oduvek smekala. Mozak zna da laze skot, ali mocuga veruje slepo. Navlacis lone i duks sa stolice koji najmanje smrdi i strcavas.
Jos minut-dva je ostalo do poslednjeg dnevnog, a za nocni nemas kintu. Zuris ka stanici, ali ubrzo shvatas da je poslednji otisao. Prazna stanica. Potpuno prazna. Gutas knedlu, a vrsnjak je pao jer shvata brze od tebe da je samo jedan Fidipides. I da je i on umro. Jaja te bolno strecnu.
Psujes ortaku majku majcinu koja je morala da ga rodi u pizdu materinu daleko. Sve je u kurcu. Prokleta lokacija. Pizdis i odustajes. Prokleta lokacija.
Ma, jebes picku. Razocaran, vracas se kuci i sluzis se rukom.
Popularna mišljenja, predrasude i istorijske zablude koje jedan prosečan građanin Srbije gaji prema stanovnicima drugih zemalja i drugim nacionalnostima. Godinama, decenijama pa i vekovima izgrađivana i negovana seksualno-šovinističko-nacionalistička predubeđenja o NESRPSKIM narodima i narodnostima, koja su na kraju i od nas napravila seksualno-šovinističko-nacionalistička govna. Možda bismo mogli da i za to okrivimo sirote Turke i pet jebenih vekova zuluma ili da kažemo da nismo imali sreće na Bečkom Kongresu 1814-te godine, ali ovu specifičnu ''igru asocijacija'' smo sami izmislili, odigrali i na kraju u njoj pobedili. Doduše, ne treba previše da nam bude krivo zbog toga. I bez nje smo poprilično zajebani...
Spontani i ne-abecedni niz stereotipa po nacijama :
- RUSIJA
Dozvolite da započnem sa našom dragom, plavom, slovenskom i ortodoksnom braćom, Rusima. Oni su, naravno, NAŠI PRIJATELJI. Uvek su bili, uvek će biti. Večna ljubav prema njima otklanja svaku sumnju u njihovu eventualnu koristoljubivost. Komunizam, kupovina NIS-a, kvas i vodka, samo su neke od mnogobrojnih dobrih stvari koje smo od njih dobili. Vodka je, normalno, nacionalno piće koje piju svi, od deteta do starca.
- ČINJENICE : Kao ogromna država sa gomilom spoljno-unutrašnjih problema, Rusija nikada ni prema kome nije bila prijateljski nastrojena, sem ako je od toga mogla da ima neke koristi. Takva je sudbina i sirote Srbije a ugovor o izgradnji gasovoda je samo jedan od novijih dokaza da im je zapravo oduvek pucao njihov slavenski kurac za nas. Jebiga, ali tako je. Virus komunizma ne bih komentarisao ali je zato kvas izuzetno zdrav. Što se vodke tiče, ruski naučnici su u poslednje vreme, a sa napretkom forenzike, došli do zapanjujućih ali i očekivanih saznanja da izaziva SMRT pa je došlo do ozbiljnog pada u broju konzumenata iste. Đus-vodku, pak, i dalje ne piju.- ŠVEDSKA
Sve Šveđanke su lepe, plave i seksualno slobodoumne prema oba pola. Nije retkost videti ih kako se na ulicama Štokholma, Geteborga, Malmea ili nekog drugog većeg grada, jebu sa potpuno nepoznatim ljudima ili se pri'vatavaju sa jebozovnim istomišljenicama. Tako je i nastao izraz ''švedski akcioni'', jasno aludirajući na tip filmova za odrasle.
- ČINJENICE: Iako je većina pripadnica ženske populacije u Švedskoj zaista plavokosa, poslednjih godina se, dolaskom Turaka i ostalih zaprežnih naroda u ovu kraljevinu, taj broj značajno smanjio. Nećete ih, nažalost, videti ni kako u javnosti blajve nekom liku ili sisaju bradavice koleginici s posla. Za to, naime, imaju posebne prostorije.- ALBANIJA
Jebeni Šiptari. Muslimanštine koje treba ubiti minimum dva puta, a onda izmasakrirano telo pregaziti još triput. Što je sigurno – sigurno. Potom treba uleteti u Tiranu, koja nije ništa veća i lepša od jedne Čibutkovice, i srušiti sve nezavršene kuće od cigle u centru. To će ih naučiti pameti da se ne kote na tuđoj teritoriji.
- ČINJENICE: Verovali ili ne, Albanija se deklariše kao država katoličke veroispovesti. Prema podacima jedne nezavisne organizacije, odnos Muslima i Hrišćana u Albaniji je 38%-36%. To, međutim, nikako ne umanjuje njihovu ''zločinačku prirodu'' i našu, čini se, genetski usađenu mržnju prema njima. Tirana nije baš najsrećnije urbanizovan grad al' teško da ćete u centru iste zateći ''domaće'' kuće - ako i jedu iz iste zemljane činije, nisu baš toliko zaostali...- BRAZIL
Svi muškarci odlično igraju fudbal a žene su sve odreda sisate lepojke. Znate onaj karneval u Rio de Žaneiru? E, to vam je jedan lepi, veliki GRUPNJAK. Svi se jebu i uživaju.
- ČINJENICE: Valjda smo se do sada svi, a pogotovo naši slavni fudbalski klubovi, uverili u istinitost narodne izreke ''Nije zlato sve što sija'' . Posle dugačkog niza izuzetno neuspešnih akvizicija fudbalera iz Brazila, ( a i cele Južne Amerike ) koji su omirisavši ljuti balkanski vazduh potpuni zaboravili ČIME se šutira prokleta lopta, konačno nam je došlo iz dupeta u glavu da nije svaki fuzbos iz ''zemlje kafe'' Pele, Romario ili jebeni Ronaldo. Sisate lepojke ostaju i dalje nedosanjani san a ta zabluda verovatno ima veze sa životnom željom svakog od nas da, bar jednom u životu, natakne melezkinju. Uššš...- HRVATSKA
Kratko i jasno: sve Ustaša do Ustaše. Kod nas vlada uvreženo mišljenje da svaki Hrvat od trenutka kad se rodi pa sve do svoje smrti, ima u planu da zakolje bar jednog Srbina. Zato ceo život u šteku i drži potencijalni nož za srpsko grlo. Hrvatice, međutim, nisu tako ubilački nastrojene ali su zato teške drolje i kurave.
- ČINJENICA: Iako je Hrvatska sa Hrvatima dugo vremena zauzimala prvo mesto na listi najomraženijih naroda među Srbima, njihova pozicija je danas umnogome povoljnija. Ameri, Albanci i Šiptari sa Kosova, konačno su uspeli da ih stignu i prestignu a to svakako nije mala stvar. Stare rane se, želeli mi to ili ne, ipak zaceljuju ali ne bih se usudio da prognoziram neki prisniji odnos sa njima u budućnosti. Sem onog kurtoaznog, naravno.U sledećem delu saznajte nešto više o stereotipima prema Italijanima, Nemcima, Faranima i ostalim ne-nebeskim narodima.
