Malo sutra.Uz ovakve fraze obično ide neka velika laž.
Roditelji: Svo troje su naša deca i mi ih podjednako volimo - a u sebi misle - Sin je narkoman i alkoholičar sve nam pare potroši, starija ćerka se kurva, bruka nam familiju, a hvala Bogu pa je bar ova mlađa normalna, sve petice u školi ljube je mama i tata
Učitelj/učiteljica: Svi ste vi đaci mog odeljenja i svi ste vi meni jednaki, nemojte da mislite da nekog mrzim – a u sebi misle - Al’ će ovaj Maričić da najebe kad mu ćale dođe na roditeljski, ima da ga nacrnim, pička li mu materina, on će meni da lepi žvaku na stolicu, što mi nisu sva deca ko ovaj mutavi Despotović…
Nesrećna žena: Meni su svi muškarci isti, svi su stoka – a u sebi misli – Nisu, svi su tako slatki, a najviše onaj moj koji me je ostavio zbog druge, eh, kad bi mi se samo vratio...
Nesrećni muškarac: Ma meni su sve žene iste, sve su kurve - a u sebi misli – Eh što nisu kurve, nijedna neće da mi da...
Profesor fakulteta na ispitu: Ja sam obrazovan čovek i profesionalac, svi studenti kod mene imaju podjednak tretman – a u sebi misli – E, Milenković i Mitrović su mi dali po 500 evra, za Popovića je urgirao zamenik ministra, taman ću da uplatim letovanje za mene i švalerku, a vidi Jovanovićku, izbacila sise i obukla tange, zna ona šta profesor voli, njih ću da pustim, a ostali ste ga najebali.
Pevač ili pevačica: Znate kako, ja sve svoje pesme podjednako volim, i u svakoj pronalazim sebe – a u sebi misli – Al’ da ne obradih hit onog Grka još bi ja krčio vrzine/prala čaše u kafani, kol’ki sam ja bakšiš za tu pesmu dobijao/la po turneji u Nemačkoj…
Srbi imaju premnogo izuzetno glupih reči i fraza. Ne znam da li je od osiromašenog uranijuma, specifične kombinacije turskih gena sa našim, ili nas je jednostavno Perun napravio od ovce, al ih ima retardiranih, pa da ga jebeš. I jedini način da se za vreme jednog životnog veka podigne nivo neidiotluka zahteva mnogo vremena, strpljenja, ulaganja i još više gasa i šibica. #nonazi.
Jesen je došla u moj kraj, jebiga. Ptice se cimaju na jug, lisni tepih je prekrio blatnjavu kaldrmu, dok se nebeski vitraž boji olovnim oblacima spremnim da mi skecaju dan. Enter: Đomla. E, sad, Đomla nije običan Đomla, kakvog zamislite kad kažete Đomla. Ne, nije ni Mladen, sin zemlje, domaćin čovek sa dobroćudnim osmehom i punim srcem, koji je počeo da ćelavi još za vreme rudarskog fakulteta i čije bi barem jedno dete MORALO da bude nazvano Džiodud.
Đomla je kul lik. Za sebe, naravno. Prešao je sve živo na svetu što je ikada moglo da bude zanimljivo. Ložio se na hentai, a onda na masne gotičarke, a onda na oba. Ložio se na samuraje, pa na vikinge, kaže za sebe da ume voleti, al su cure kurve, pa ne kapiraju kad im recituješ Balaša i veruje da društvo voli hronično dosadne fejs-komičare sa gorim forama od Ivana Ivanovića. Nosi majice sa V izrezom do pupka, da se vide izdepilirane grudi. Mnogi kažu da je Đomla čudan lik. Ti ljudi su u pravu.
On ne vidi šta je loše u tome da se devojci priđe rečima „Mala, imaš dobre dojkare“, on veruje da je JAKO smešno kad lik padne i kad Šojić traži 5 jajcadi.
No, Đomla prilazi, masna mu kosa leprša na vetru a Humel mu jakna prži zenice koliko odbija Sunčeve zrake KAKO TI USPEVA JEBOTE, NEMA SUNCA, EJ, KAKO MOŽEŠ DA SIJAŠ KO DA TE MUVA ONAJ LIK IZ LAJANJA NA ZVEZDE, PA OVO NIJE HUMANO, ČOVEČE. Đomla prilazi, prešabanska koreografija pozdrava sa određenim likom, koska i zagrljaj sa drugim, okreće svoju bubuljičavu facu ka mojoj malenkosti: „Baki, imaš žvaku?“. Baki. BAKI. BA-KI. Ne, srce, nazovi me kakvim god poganim imenom hoćeš, šoraj mi po familiji od askurđela na ovamo, ali me poštedi svoje zamišljene kuloće. Onog trena kad smo ti i ja tom nivou da mi se možeš obratiti sa "baki", zvanično prestajem da cenim sebe kao živo biće.
Zanimljivo je što ustaljeni bakiji obično retko idu u krdu, već za sobom imaju svog klona. Bakiklon je nešto drugačije fizionomije, ali jednakog ponašanja: odlučni sitni koraci, blago klimanje glavom, presvetle uske farmerice i crna jakna sa znakom za skretanje na rukavima ili preko grudi. Baki prečesto ima određene hobije: obajvljuje fotografije novoupecanih skobalja iz neke tekuće bare u blizini grada, voli svoj skuter (onaj kulji baki ima motor) i Golfa dvojku. U javnosti sluša muziku preko zvučnika na telefonu. On je dete Partizana, crna ovca društva, veran do smrti.
Bakići su relativno nenasilni, dok ih neko ne isprovocira, a onda se u njima budi sila Odinova i furija Godzilina, ustaju vukovi sa onih poslovica koje smatraju vrhunskim delima svetske filozofije i glečeri kompleksa ruše vakuum mraka koji pada na oči. Izdrkavali su ih u osnovnoj, kad su se klizali na stepnicama i bili buckasti, pa imaju unutrašnji bes i komplekse, koje puštaju iz sebe balaveći za testosteronom napumpanim badžama u oklopu. Kod kuće im mama i dalje briše senf sa obraza. Uveče cepa LOL.
U osnovi, baki je nežna vrsta, koju su previše bili kad je bio mali, pa je sad degenerik. Uvek mu je smrdelo iz usta, nije imao devojku dok nije pronašao jednu koja je htela da se osveti ćaletu i išao je sa razrednom na drugarsko. On je nešto kao nuspojava onog zla koje dečica imaju potrebu da ispolje prema nekom jadničku koji je imao tu nesreću da se slomi stolicu na prvom danu u školi, ili kojeg je učiteljica morala da cupka na krilu, jer nije imao muda da se odvoji od roditelja na poljskoj nastavi. Baki je nešto što treba lečiti.
Da li je život sa šifrom F prokletstvo ili blagoslov?
Blago onom ko rano poludi, sav mu život prođe u veselju. (?)
Psihijatrijske bolesti i mentalni poremećaji – šifre i dijagnoze od kojih okrećemo glavu uz “Pu, pu ne daj Bože”, sažalimo se ili se nasmejemo. Neki vide F samo kao slovo, neki kao životnu determinantu.
Postoje bolesti i poremećaji koji zahtevaju život u, za to predviđenoj, instituciji, ali postoje i blaži oblici istih, sa kojima se može relativno normalno živeti. Normalan život je, sam po sebi, relativan pojam. Postoje opšte prihvaćene norme, ali kriterijum leži u oku onoga ko posmatra i u sklopu koji procesuira informacije.
Dragi dnevniče,
Danas sam jako tužan i nervozan. Od kad nas je tata napustio, mama se uopšte ne ponaša normalno. Postala je prava aljkavuša. Stavila mi je crne čarape u isti red sa belim, i to već drugi put ove nedelje. Totalno je pogubljena. Danas mi je još, povrh svega, sipala pire i ćufte sa sosom u isti tanjir. Eeeeejjjj!!! Pa tako pomešane splačine ni svinje ne bi jele. Odlepio sam.
Svetozar je, takođe, postao čudan, iako je stariji od mene, pa bi bilo logično da je i zreliji. Kad se kupao, okrenuo je naopako kupku i šampon, tako da natpisi budu okrenuti prema zidu. Opet. Kaže: “ Izvini, žurio sam, zaboravio sam da vratim.” Čuj, zaboravio! Stalno ostavlja jaknu na trećoj kuki na čiviluku, iako zna da ta mora da bude prazna, da bi sve bilo uredno i simetrično. Sve to ja moram da sklanjam. Ponekad mislim da mi sve to namerno radi da bih ja poludeo i da bih se ubio, a da bi on imao sobu samo za sebe. Danas mi, kao ljubazno, kaže: “To što ti od nas zahtevaš, ima naziv i šifru, a mama i ja se zaista trudimo da to poštujemo. Shvati da nisu svi ljudi isti. “ Ne razumem samo kako mu ne smeta da živi u takvom haosu … kao svinja. Sinoć sam, pred spavanje, dugo razmišljao o mami i njemu.
Desilo se i nešto lepo. Danas je na grupnu terapiju došla nova devojka. Jovana. Čim se pojavila na vratima i počela da pipka prag levom, pa desnom nogom, cela prostorija je zamirisala. Prelepo stvorenje. Ustao sam da se upoznamo. Nije mi pružila ruku, normalno, jer to nije higijenski. Odmah sam shvatio – ONA JE TA! Srce mi je lupalo jako (130, merio sam). Kako je samo slatka bila, kad je sela na stolicu do mene, pa ustala, pa opet sela … i tako 5 puta. Dobro, trebalo je 3 puta, ali svako ima neke svoje bubice. Čitav dan zamišljam kako bi bilo kad bih je oženio. Sa njom bih, verovatno, mogao da imam normalan život u kome bi postojao red i mir. Zamišljam i kako bi bilo da izrodimo decu i da ih normalno vaspitavamo da od malih nogu poštuju tuđa osećanja i prave vrednosti, a ne kao moj brat …
: ko je ovde lud među nama? kriterijume određuje većina :
Osjecaji koje kroz komentare izrazavaju ljudi gledajuci YT spotove Silvane, Sabana, Halida, Tome, Ipceta, i naravno Dzeja, Ljube itd...
dilber: daj nam jos po jednu pa makar sutra za jogurt neimao
kukuIlele19: JOOOOOOOJ SABANE JEDEM STOLICU I ASTAL ZAJEDNO KAD GA CUJEM
AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAaDijanniVers: Daj mi sikiru da pucam!!!
looshmy: Toooooooo, kako da se ne odvalish kad ovo chujesh
SnAke: kakva emocija.... reci nam ipce!
RSNESA: i onda covjek kaze, nemoj pit, ijaooooooooooooo..
astramob: KO JE IMO TOLIKA MUDA DA STAVI DISSLIKE ???????????? JEBEMU I MATER I MAJKU I OCA I SESTRU I BRATA I SVE STO MU PO FAMILIJI IMA RUPU,IPCE BRATE MOJ R.I.P :'(((((((
zAlOg: Kuuuuuuuuuuukuuuuuuuuuuuuuuu, prsssssssssssss!!!!!!
Mikimaki: zbog ove pesme su me iznosili iz kuce za novu godinu!!! i sada boze zdravlje i za ove novogodisnje praznike 2011 godine cu se mortuzovati!!!
molerdzija: ubicu se suzom devojacnom jetru mi dugujes nek ide sve u tri lepe i zivot i sve daj da se pije da se suzama udavim od tuge
piiiis: Alo ljudi ne mojte se svadjat sta ima veze ko je srbin hrvat musliman svi smo braca i treba da slusamo ovu pjesmu i placemo zajedno kakva su to vremena bila srecu sam imao sto sam se tada rodijo i slusao ovo a ne danas razne budale POZDRAV ZA SVE BRACU JUGOSLOVENE
ziLJavaMaLa: Veki ljubavi,,,, Ću umrem za tebe.... Znam koliko je voliš i koliko slika sa njom imaš.... Ovo je samo za tebe.... ljub ljub--cmok cmok
biskvitt: IIIIIIIIIIIIIIIJAAAAAAAAAAAAAAAAAAO OVAKAV COVEK SE VISE NE RADJA!!!! KAD CUJES OVO NE ZNAS DAL DA SE UBIJES PISTOLJEM ILI OD ALKOHOLA!!!!!!!!!
1287248237: Miiiiiileeeeeeeeeenaaaaaaaaaaaa vooooliiiiiiiim teeeeeeeeeeeee
mahir12: odoh se ubit
BOGiBATINA: ..ode jetra opet...ma nek ide u PM....!!!!!
MnogoZAO: Sabo je pjevao za moj prvi rodjendan kad sam se ja rodio...moj tata doveo sabana....:SSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSS aaaaa....ubijaa
Zemunac1980: legendo, nemoj izgubiti glas, sacekaj da se ozenim ...
itd...
Ovo, naravno, važi i za sve druge gradove koji imaju sličan problem.
1. Preživeti vožnju busom, u prevodu znači naći mesto i sesti, i to pod uslovom ako imate markicu. Ako ne, onda za vas važi pravilnik ,,Kako preživeti mesec dana sa jednom žutom kartom u džepu,,.
Dakle, morate razviti neke naročite veštine kako biste se domogli slobodnog mesta. Prvo, progurajte se u prvu liniju fronta na stanici, između štapova lukavih penzosa, kariranih švercerskih torbetina, cegera, korpi iz kojih viri po' tone praziluka, majki sa šmrktavom decom, prvoboraca koji su rešili život da daju za mesto, mladih snagatora koji su spremni da pređu preko vašeg leša kako bi se domogli udobnog sedišta kraj prozora.
Naziv veštine: SLALOM.
2. Kad ste zauzeli busiju onda se krećite lagano ulevo ili udesno, zavisno od toga gde procenite da će otvoriti srednja vrata. Vi ste lik koji ulazi samo na ta vrata, jer prednja su za staramajke i štrebere, zadnja za prvoborce i kostolomce, a srednja su za vlasnika veštine, kao što ste vi.
Naziv veštine:U dobroj proceni je ključ uspeha.
3. Kad ugledate bus počnite da širite ruke i da se kostrešite i krlještite u onaj narod okolo. I u životinjskom svetu se manji plaši većeg, ili manji razvije specijalne veštine i luči otrove kako bi doakao većem. Vi nemate mogućnost trovanja, tako da idite na veličinu. Naduvajte se i razirite što više, kako bi videli s kim imaju posla. Udahnite duboko i zadržite vazduh sve dok autobus ne stane ispred vas.
Naziv veštine:Povećavanje volumena.
4. Bus je u stanici pred vama. Oči vam zasenjene njegovom lepotom i svetlima. Bože, ovo je ravno čudu. Stigao je! Vrata se otvaraju. Zauzmite startnu poziciju. Izdahnite. Spremite se za trk. I, krenite! Ako ste dovoljno brzi moćićete da preskočite tačke 5 -9.Male životinje se brane i brzinom. Begunčeva majka ne plače!
Naziv veštine: Juriš!
5. Ako niste bili dovoljno brzi,i već se čuje tapkanje tuđih nogu po stepenicama busa, u gadnom ste problemu. Upotrebite ruke. Laktajte se! Uhvatite klinca za jaknu i sfuljajte ga sa stepeništa. Udrite šmizlu u rebra. Sve je dozvoljeno.
Naziv veštine: Ko nema u nogama ima u rukama.
6. Ušli ste u bus, ali mesta nema. Šta je tu je. Profesionalci se ne povlače. Vlasnici veština nikada ne izlaze ako su jednom ušli u bus. Pribegnite lukavstvu. Birajte ciljnu grupu. Ako ste sisata riba, raskopčajte jaknu, ili potegnite majcu na dole, i birajte hibridnog Šabana, studenta apstinenta, ma, birajte muškarce, nećete pogrešiti. Onda, ga merkajte i smeškajte mu se, možda shvati da će imati bolji pregled vaših balona odozgo, pa vam ustane.
Ako ste starija žena, idite na kartu sažaljenja, pričajte o bolestima, maloj penziji, gladi, unucima, nesrećama, svetskoj ekonomskoj krizi, skupštini, možda se neko sažali ili mu se ogadite, pa pobegne od vas i ustupi vam mesto. Ako ste deda, radite isto. Ako ste baba, umrećete, što bi rekao Tulumbac u onoj svojoj čuvenoj definiciji, i ništa vam ne vredi.
Ako ste student, počnite da kovitlate očima, žalite se prvome do vas na jadnu hranu u studenjaku, na siromašne roditelje koji jedva sastavljaju kraj s krajem da vas školuju u Beogradu. Glumite siromašnog studenta iz ruskih soc-realističkih novela.
Ako ste muškarac u najboljim godinama, vi ste u najgoroj poziciji. Niko vam neće poverovati, osim ako se ne uhvatite za srce i odglumite predinfarktno stanje. Metode da dođete do mesta moraju biti izuzetno surove, jer vi ste najugroženija vrsta u gradskom prevozu.
Naziv veštine: Glumac je glumac je glumac...
7. Ako gluma ne upali onda pribegnite profesionanoj glumi. Pravite se da sa vama nešto nije u redu, da baš niste u vinklu. Padajte na rame susedu, kolutajte očima, folirajte tikove ramenima ili glavom, nekontrolisano se tresite. U vreme epidemija gripa, izvadite maramice i počnite da duvate nos, čačajte nozdrve i izazovite gadno kijanje, protrljajte obraze da izgledate kao čovek u groznici i bunilu, kašljite što glasnije možete. Razbežaće se bar pola busa, a onda nastupate vi, i pobedosnosno se srušite u stolicu.
Naziv veštine:Profesionalac bez obraza i časti.
8.Ako su oko vas suroviji profesionalci od vas onda vam ne preostaje ništa drugo nego da razvijate intuiciju. Pedesetšesto čulo. Dobra procena je, kao što rekoh, ključ uspeha. Zagledajte ih. Piljite im u lica. Unosite im se u facu. Izbegavajte one sa slušalicama u ušima i otvorenim knjigama, ti su najgori. Od njih nema vajde. Toliko su vešti da su prosto vanzemlajci u odnosu na vas običnog smrtnika. Znači, slušače i čitače zaobiđite! Bolji su od vas! Nabavite i vi muziku i knjigu, pa lagano ovladavajte njihovom veštinom, koja se zove: Apsolutna nirvana, odjeb!
9. Smrdljiva pljeska sa lukom je uvek terala u beg fine noseve, pa biste mogli da razmislite o tome. Trudnoća pali često, ali ne uvek. Ipak, pljeska. Ako imate dobar želudac, naprskajte se nikim smrdonom, možda se nekome uzgadite.Leti pali i sladoled kojim možete da ih isflekate, ali to vam već ne bih predložila laka srca, jer ako naiđete na hibridnog Šabana ili kostolomca, nema vam spasa. Ima da vas iznesu iz busa sa nogama napred!
Veština: Uzgadi iliti tvor.
10. I ako sednete konačno, izduvajte sav vazduh iz pluća. Pritajite se. Zalepite nos za prozor, Budite gluvi, slepi, nevidljivi, nečujni, ne podležite provokacijama i provokatorima, ne obraćajte pažnju na bilo koju vrstu glume i prenemaganja. Neka stajači smrde, neka se krlješte u vas, neka padaju po vama, neka se žale i kukaju, to više nije vaš problem. Pa niste vi dobri Samarićanin. Vi ste vlasnik veštine!
naziv veštine: Vlasnik mesta, debelokožac.
O Madonna i moćni Konane nek ste mi u pomoć sad. Joj reko bi čovjek da sam pobožan, nego da se vratim na temu. Čuj temu, prije jedno od onih usranih životnih dešavanja. Uglavnom, upao sam u životnu crvotočinu, dalji životni slijed je inspirisan stvarnim događajima, svaka slučajnost je nenamjerna, nego da batalim prdoklačenje.
Počinješ radni dan tako što si prvo ustao iz kreveta, sa tim da ti dosta puta mozak još spava i boli ga kurac za sinhronizaciju i kontrolu tvojih pokreta. Dosta puta ga razbudiš iznenadnim udarom u kakvu prepreku - stolicu, orman, luster. I ajde, počinješ dnevnu rutinu koja zavisi kolko vremena imaš do posla. Organizam koji si godinama navikao na kafu ti vapi za istom. A ako imaš vremena piješ je ono meraklijski, minimum 20 min. Poslušaćeš usput kakve vijesti, čisto da se informišeš da napolju nije izbila kakva masovna zaraza, da se nisu svi pretvorili u zombije, jel Amerika pivukla kakav meteor jer je namirisala nafu na njemu i slično.
Kad si to obavio krećeš na posao. Posao ko posao - sjedi, kucaj, ponesi ovo, ponesi ono, prni u šefov hodnik (čisto da ga natjeraš da promijeni taj odvratni jebeni osvježivač vazduha koji je izgubio miris još kad je Krkobabić bio štićenik Ramzesov), opet sjedi i pravi se da nešto radiš. Uglavnom sivilo svakodnevno za taj pišljivi prihodak, kojeg kad pomeneš uvijek se sjetiš (od prosječne Crnogorske plate kupili bi ste stan za 5 godina, sa tim da živite o vazduhu i vodi pod uslovom da je besplatna). Da, glava počinje da pulsira momentalno.
Nego srećom, šef i nije toliko govedo, makar je internet besplatan. Eto malo razonode. Pošto si socijalizovan u toj mjeri da si patosiran redovno, što od svadbi, što od sar'ana, što od nekih žurki; provjerićeš prvo socijalne mreže jelte u kojima si. Tu dolazimo do mitskog inboxa.
Otvaraš ga, očekujući kakav redovni spem tipa:''Dear mr. Marko you've got 2,000,234$ in our Bank of PičkeMaterineiZabiti, Amalisa Bekele you're lawyer.''.
Ali na tvoju sreću/nesreću (ovo nesreća tek slijedi) socijalne mreže te obaviještavaju kako su ti iste pune poruka od raznih ženskih individua. Hajd' ulaziš redom i čitaš.
Sine, jesam li ja upravo postao Čarli Šin, ili šta? Jer, upravo si pročitao mitske pozive na sex! Njih 10, od kojih 6 vrištećih poziva na sex. Jebote, ustaješ i zapljuskuješ se nekom vodom i vadiš iz džepa ličnu zalihu alkohola.
Kad si se malo sabrao, listajući ta imena, dolaziš do zaključka da tu nije ONA. Jes, možda će i zvučati pičkopaćenički (ali boli me patak); NJU uvijek tražiš pogledom po ulici, nju tražiš po busu, pratiš je kroz masu urađenih goveda na Mikijevoj žurci, sanjaš kako je trsiš uz kakav totem dok je ona obučena ko preplanula indijanka. Ali nema NJE iako se već odavno pratite po socijalnim mrežama, pa i te nekolike kafe na kojima nikad nisi mogao ostati sam sa njom duže od 30 sekundi, zbog njene pit bul drugarice, pa i plesovi i mala vatačina među masom na žurci, kad nisi jebeno mogao da razaznaš ništa, od dranja lokalnih rokera.
E tu nastupa nesreća (gore pomenuta). Iako si davno zaključio da si operisan od bilo kakvih emocija, sem ljubavi prema alkoholu i opijatima, dolaziš do još jednog zaključka, ONA je ta koja ti srce pokrene, ne da ga pokrene, nego da ti počne pucati ko probušen auspuh na starom trabantu. ONA ti pokrene cirkulaciju krvi ko u ždrepca kad se vata za kobilom. ONA, ali nje nema.
A šta je nesreća? To što si oladio za sva vremena tih 10 cura, ajd cura, ljepotica manje više, sem jedne kojoj fali 5-6 zuba. Nećeš ih jebati, iako vrište tvoje ime, iako te svaki put kao nehotice udare sisom po čelu na žurci, nećeš ih jebati, jer one nisu ONA.
Smjena ti se završila, odlaziš kući, jedeš usput neki usrani sendvič (ko da su ga od bajate vojne čizme napravili), zastaješ da kupiš cigare, odigraš kladžu. Usput i odjebeš gazdu koji 3 put već traži kiriju.
Veče je došlo. Provirio si na terasu da vidiš vrijeme kakvo je. Mjesec se pojavljuje, praćen sa njegovim ljubavnicama - zvijezdama.
Stigla ti je poruka, kako te jedna koleginica zove na rođus. Oblačiš se na brzaka. Bacio si korak i nestaješ u noći.
Sjutradan, kad si se resetovao, premotao film, nastavio si sa svojim svakodnevnim ritualima. Kafa, posao, kauč, pijanka.
- A što je najgore, kolko si sjeban, tebi je takvo stanje i odlično. Umjesto da skupiš muda, preskočiš kule i gradove da nađeš NJU - tebe boli kita i mozak ti je ladan ko babina sisa po tom pitanju.
Svaki dan isto. Sranje.
Ubrzo posle prve posete sajtu www.vukajlija.com posetilac postaje navučen na sadržaj pomenutog. Prvi dan je to istraživanje, dosta smeha, utisaka, i odluka da ćete ponovo doći. Nakon jednog ili više dana dok sedite za kompjuterom, a ni sami ne znate zašto, setite se ovog sajta kao ultimativnog leka za razbijanje dosade. Ova poseta prelama da dolazite svaki dan i redovno pregledate Vuku. Posle određenog vremena, pregledate Vuku bar 3 puta dnevno. Postaje vaša početna stranica, i kad god sednete za kompjuter prvo otvorite Vukajliju da vidite ima li šta novo. Slede toliko česte posete da vam se čini da koristite internet konekciju samo zbog ovog sajta. Navučeni ste. Dan ne može da prođe bez pregledanja Vukajlije, pa ukoliko dođe do nestanka struje, dobijate napad panike i nervni slom. Kako vam se sadržaj čini sve manjim, iako ga sve više ima, pravite svoj profil na Vukajliji. Pažljivo smišljate nadimak, a uskoro i pišete prvu definiciju ili pravite prvi poster. Osećate se kao šraf mašinerije a inspiracija dolazi sama od sebe. Od kako ste postali član, sve više stvari na Vukajliji se menja. Nikada vam neće biti kao pre, ali se nadate da su ljudi i dalje puni ideja koje će vas nasmejati, ali i održati ovu stranicu živom. Kako vam je ceo dan ispunjen Vukajlijom, poznajete svaki njen deo - od članova pa do tema na forumu. Znate kako da se ophodite prema svakom članu, i kakav mu je karakter, međutim ipak nije to to. Želite da sve bude kao ranije - ali nije.
Dolaziš iz škole sat vremena ranije nego što si to radio kada nisi znao za Vukajliju. Prva stvar koju uradiš je uključivanje kompjutera. Sedaš za stolicu sa iščekivanjem. Otvaraš Vukajliju i vidiš novu odabranu definiciju na naslovnoj. Nasmešio si se. Nema nijedne novo-odabrane sem gore pomenute od kako si poslednji put bio na Vuki. Otvaraš odabrane postere. Vidiš jedan koji ti se nije ni svideo toliko, ali mu daješ plus. Sledeći je onaj isti koji je stajao jutros u odabranim posterima. Pomišljaš da ima nade, i da su za sve moderatori krivi koji nemaju pojma da odaberu. Zato biraš glas naroda. Ideš u najpopularniji sadržaj za današnji datum. Nasmejao si se na nekoliko stvari, ali nije više to to. Par puta si ostavio komentar i to je to. I napokon kad su sve nade izgubljene pregledaš novi sadržaj. Ali ni tu ne nalaziš ništa zanimljvo, naprotiv, svaki drugi klik miša je korišćen za minus. I tako satima. Buljiš u kompjuter, pospan, ali ti je navika da češljaš Vuku. Zvoni telefon.
-E gde si brate, šta radiš ?
-Evo ništa blejim na kompu..Ti ?
-Ti si poludeo. Po ceo dan to radiš. Ponašaš se kao wow mentalci. Predpostavljam da buljiš u Vukajliju, a ?
-Ma čini ti se brate, samo sam poslednjih dana nešto zauzet.
-Poslednjih godinu dana, a? Kako god. Ajde ako hoćeš na fudbal kod škole, tu je i piva gajba i po.
-Pa hajde ustvari, ionako nemam šta da propustim ovde. Tu sam za pet minuta.-Hoće Šoms.
-Sereš ? Mora da je se razočarao u onaj svet.
-Ne znam ali Boga mi kako je krenulo možda nas sneg spreči da odigramo fudbal.
Ovako pocinje pitanje u filmovima i serijama posle koga osoba koja ga postavlja obavezno naslucuje da nesto nije u redu i da nije dobila tacan odgovor.To pitanje postavlja osoba 1 osobi 2 ukoliko primjeti da osoba 2 ima neki cudan trag na sebi, najcesce oziljak, ogrebotinu na licu.Na to joj osoba 2 odgovara nesigurno, krijuci pogled, kako se radi samo o nezgodi, ali osoba 1 svojim carobnim mocima naslucuje da nesto nije u redu i da je osoba 2 zrtva pljacke, okrsaja, tuce, pokusaja ubistva...I uvijek je osoba 1 u pravu.
Postoji vise mogucnosti
pr.1 : Osoba 1 : (strogi pogled u osobu 2 koja skriva lice, podize rukom glavu osobi 2) Sta ti je to??Odkud ta modrica!!?? (i dalje strogi pogled)
Osoba 2 : (Skriva pogled) mhm ma toooo nista eto bas sam zapeo za stolicu pa sam udario glavom u TVV mhm "I'm fine"...
Osoba 1 : (zamisljen i namrsten pogled) Hm... (naslucuje nesto al' za sada ce pokusati da vjeruje Osobi 2)pr.2 (spanska serija) : Osoba 1 (najcesce muskog roda) prilazi osobi 2 (zenskog roda ili eventualno muskog ako je u pitanju mladji brat ili otac) i primjecuje ogrebotinu, modricu, sta vec: Cekaj malo!Sta ti je to?
Osoba 2 : ma toooooo niiiiiista, znas, kad sam bila kod Pedraaaa...
Osoba 1 : QUE!!!?? Kreten te je udario!!!???Kako se usudio!...(Besno istrcava iz prostorije, Pedro, najeb'o si.)pr.3 (policajski film/serija) : Osoba 1 (zenska osoba, drugarica osobe 2) : Sta ti je to na licu?
Osoba 2 : Ma nista, nezgoda.
Osoba 1 : Are you sure you will be OK?
Osoba 2 : Ma 'ocu.
Osoba 1 : (Zabrinut pogled) Obecaj mi da ces me zvati ako ti nesto zatreba.
Osoba 2 : Obecavam.
(Posle ovoga ce osobi 2 sigurno zatrebati pomoc osobe 1, kad-tad)pr.4 (porodicna serija ili film) : Osoba 1 (najcesce majka osobe 2) : Sta ti je to???
Osoba 2 : ma igrali smo fudbala pa sam zapeo za loptu, ma nije nista strasno, "I'm fine".
Osoba 1 : LAZES!Opet si se tukao!Dragiiii, ovaj mali se opet bije........U stvarnom zivotu:
Majka: Sinee, sta ti je to, kakva je to modrica, tukao si se?
Sin: Ma daj, kevo, iskuliraj, udarila me je lopta na kosarci.
Majka: Ah, ne lazi me, ja te poznajem! (znacajan pogled) Napao te je neki mafijas na ulici, lopov, je l' da?Meni mozes da kazes!Neki ljubomorni suparnik?
Sin: A u picku materinu malo manje gledaj TV !!! Nisam u kandzama mafije, ne izlazim sa udatim zenama, NE, NISAM U SEKTI...A budi sigurna, ako vec upadnem u neku od tih tvojih nevolja, doletece Juan Fernando na konju da me spase.
(Napusta prostoriju)
Invalidska loža, red Nidže Vujičića.
Predigra marširanja u kuhinju, je oduvek bila romantika i "lepo" ponašanje subjekta prema objektu, jer ja kao invalid bez ruku i nogu, mogu da budem samo statični objekat, koji postaje pasivno aktivan kada subjekt proceni da je došlo vreme za "pomoć".
Odlazak u kafanu: Oblači mi kaput. Izvodi me iz kuće, otvara vrata taksija, i unosi me unutra. Izlazi iz taksija, otvara mi vrata i izvodi me iz njega. Vrata su jedna od težih prepreka za mene (prim.aut.). Naravno, otvara mi vrata od kafane, skida kaput i vodi do stola, jer sam u međuvremenu oslepela. Izvlači mi stolicu, pomaže mi da sednem, ugurava me taman koliko treba pod sto, stavlja mi krpu u krilo i nekako mi se nežno smeška. Nema tu trunčice sažaljenja na moj invaliditet. Čita mi jelovnik, jer sam slepa ako je neko zboravio, bira jelo za mene, jer mi se čulo ukusa odavno raspalo, pa se tripujem da jedem tufahije kad naručim minjone na žaru. Kao i svaki invalid, i ja pokušavam ponekad da nešto sama odradim, kao što je paljenje cigarete, ali moj anđeo je tu i on sve vidi. On bre i komšijama za susednim stolom zapali cigaretu kada ja krenem ka paklici. Toliko je brz i uviđajan. Isključivo smo komunicirali na fransuskom, jer je taj jezik najbolje išao uz nas. Koga zabole kurac što smo znali da kažemo samo francusko r. I to se Računa. Jao wc. Pa tu nekako trpim dok ne krene niz uši da mi curi, al' kad dođe do toga da ću obeležiti restoran, ja šapnem onaki više za sebe da mi se ide do toaleta. (naglasak na LE) To je sve što stignem da uradim. Već me je odneo tamo. Ali, uspela sam da se izborim da sama skinem gaću. To se zove doslednost bre!
Dva meseca kasnije: ALOOOO, aj didemo na neku pljedžu i lukaru, da se useremo od klope. Znaš kako ćemo od leskovačke da kenjamo i prdimo po kući i okučnici. Ima da zalivamo pivom, i da podrigujemo na mesečini.
Idem ja u kuhinju odmah. Jebeš predigru.
Casus belli označava čin, uzrok ili akciju koja kao reakciju dovodi do prebijanja slabijih.
Casus belli stoga ne opisuje skup okolnosti koje dovode do ispresavijanja mekušaca, nego samo posljednji, odlučujuči razlog koji napadač koristi kao objašnjenje za odabir žrtve. Ponekad casus belli stvarno postoji, kao kad žrtva nosi cvikere peder jedan ćoravi, a ponekad se spominju izmišljeni razlozi za razmazivanje po podu, kao što je na primer hvatanje napadačeve devojke za zadnjicu, mislim ionako je kurva, koga boli kurac.
Seoska kafana u kojoj je još aktuelna tema razgovora uvođenje struje u tom kraju. Nepoznata muška figura nespretno ulazi na zaprepašćenje svih prisutnih.
vonabiBaraba: Jel ovaj normalan? Došao je ovde iz pičke materine da mi glumi nešto, saću da mu skačem po lobanji, pička jedna došljačka.
oldskulBaraba: Polako, sad sam se setio, to je najmlađi Radovanović, treća kuća levo na ulazu u selo. Čuo sam da je bio po bolnicama posle ratišta, valjda se vratio kući...
vonabiBaraba: A ko će da popamti svakog bilmeza ovde... Ček ček, jel on to bulji u sise Mari?! Ma to je to, sad je najebo...
kafanskiInventar: Jebo sam Maru juče, sam vam pričo?
oldskulBaraba: Jesi, ćuti. Posle tebe, obdukciju neće hteti da joj rade. Što je ne odvede, da gazda nabavi nešto neoštećeno da donosi pivo, svadbu bi im platio, jebeš mi sve...
vonabiBaraba: Kakvi ste to ljudi... A gledaj sad kad naruči sok, znam ja takve. Gledaj samo...
oldskulBaraba: MARO! Šta naručio ovaj?
Mara: Vinjak, što?
oldskulBaraba: Eto ti. Nemaš casus belli. Što si ti nešto nervozan od jutros, jel ti žena opet ne daje?
kafanskiInventar: Hah! Pitaj Maru, nemo se stidiš.
vonabiBaraba: Jedi govna! Jebite se, koji kurac sam dolazio ovde da pijem ovo đubre razvodnjeno, imam kući Čivas. Idem da jebem ženu a vi drkajte kurac kad vas ni raspale kravetine nisu htele.
oldskulBaraba: PONOVI TO ŠTO SI REKAO!
vonabiBaraba: Nemate šta da tresete kući pa se na meni iživljavate.
oldskulBaraba: Ne to, ono prvo.
vonabiBaraba: Da idem kući da pijem Čivas?
oldskulBaraba: VISKI?! PIJEŠ VISKI U SRED SRBIJE?! Momci, čuli ste. Držite govno izdajničko dok ja odem po drugu stolicu za lemanje. Ova već polomljena, kenjaće posle kako ništa nismo polomili u kafanskoj tuči...
Inspirisan sada već legendarnim definicijama juzera toba-cco-a, ZycloN-a i jNy-a tj. prva tri dela hronike "Counter Strike Svrš", napisah 4. deo hronike koja prati neke od najnenadjebivijih CS hajlajtsa koji ostaju u sećanjima svim kaunterašima, prošlim, sadašnjim, a nadamo se i budućim!
Podsetimo se jNy-ovog svrša 3:
Posle epskog svrša u trećem delu hronike kada je kaunter u neverovatno napetoj završnici svojoj ekipi doneo veliku pobedu, hedšotovavši trojicu protivnika (jednog i kroz kutiju), zatim defjuziravši bombu jednom rukom, drugom palio cigaru, posle čega je sebi zasluženo obezbedio besmrtnost, stiže nedugo očekivani četvrti deo anforgetabl momentsa u istoriji ove velike igre:
*** Counter Strike Svrš (4. deo) ***
i svrš iz jednog novog ugla, pa pogledajmo:
mapa: dust_2
vreme: podne ili nešto posle podneva (zaključujući po dužinama senki igrača)
odnos terorista i kauntera u igri: 10 protiv 10
rezultat: 15:14 za kauntereNaš junak, iskusni igrač, danas terorista u gerila autfitu kreće u finalnu borbu. Predvodi svoju ekipu sa više od 40 fragova, i predstavlja strah i trepet za svakog protivnika. Buđelar je skoro pa pun. Brzinom svetlosti klikće B 4,2 - uzima kalaš, B 6, B7 - municiju, B 8, 3, B 8, 4, B 8,5 - fleš, bombu i dimnu. Govori u mikrofon: "To je to! Idemo!" Prska sprejem po podu. Kolegu terora koji je otišao da kenja ubija snajper samo što se vratio iz WC-a i seo za stolicu. To je zato što je bio blizu kamenog zida, vrlo opasnog mesta na ovoj mapi, gde su terori vidljivi kaunterima. "Pi, budala, umesto da se pomeri" - ostali saborci komentarišu ovaj hed, očigledno ne znajući da je kolega imao proliv. Krenuli su! Gazda daje uputstva: "četvorica idu na sajt B, trojica kratko A, dvojica iza mene na dugačko A!" Naš junak predvodi! Štekuje se od kutije do kutije sa C-4 na leđima, polako grabeći u nepoznato. Baca dimnu, na izlazu iz kapije kod dugog A. "Nema nikog? Neki štek opet, sigurno" - pomišlja u sebi, dok stavlja tompus u usta. Vireći ka bomb sajtu A, locira dva neprijatelja u šteku kod zida, koji gledaju ka prilazu kratkog A. Jedan od njih čuči. Zadovoljno se smešeći cilja istog u vugla. Pokušava da u tom haosu zaledi momenat, i sa jednim metkom prospe štekari čontru o zid. Oseća kako se igra zahuhtava, preko slučalica čuje glasove i pokliče, tutnjavu metaka sa svih strana i eksplozije bombi odnekle. Evo ga! Našao je zen! Vreme se usporilo, sve je slou-mou! Video je matrix! Pritiska miš dok mu tompus viri između srednjeg i kažiprsta. Čuje se BAAAM! (metak leti > > > > > > > > > > > > (pogađa - pljuc! čontra vrišti na sve strane! hedšot!) Ali ček! Šta se dešava??? Pa to je u stvari naš junak pogođen, i to frendli fajerom nuba u sopstvenoj ekipi!!! Pada na pod, nacrtavši sopstvenom krvlju grafit bolje nego onaj na početku sprejem. Da sve bude gore, klinac ga je rokno polupraznim glokom! U šoku ne zna šta mu se dogodilo! Ne može da nađe dovoljno sočne psovke kojima bi ga počastio! Dok sluša glasove svojih saboraca koji govore: "Mali koji si ti kreten, neverovatno!", oči mu se polako zatvaraju i sa nevericom progovara u mikrofon: "jebote kakav svrš!".
Postoji mnogo načina , a zasigurno uvijek izaberemo onaj najgori.
Muskarac. Rane tridesete. U pomalo neudobnom polozaju oslonjen na sank. Svako malo lizne od svog duplog pelinkovca. Po odjeci, nogama koje u ritmu muzike titraju po podu, po drzanju tijela, prosto po svemu, moze se reci, stereotipna muskarcina.
Dva stola dalje, sama i mirna, sjedi lijepa zena. Po vanjstini bi se reklo da su generacija. Je li samo dobro ocuvana ili je stvarno ista godina proizvodnje, tesko je reci, ali da dobro izgleda je fakat.
- Mmmm, vidi one mace - pomisli nas glavni junak - bas dobro izgleda. Kako bih samo rado pricao s njom... Ali, sta da joj kazem?? Tako sam prokleto stidljiv i svaki put kad pokusam pricati s nekom zenom, valjam samo gluposti.. Hm.. Znam!! Reci cu joj da sam se u nju zaljubio na prvi pogled. Ma, ne.. Radije ne.. Ismijat ce me i izvaliti neki od zenskih fazona na tu temu. Mozda da joj posaljem pice, a ostatak ce doci sam po sebi. Pih, bas sam smotan.
U tom trenutku zena ustaje i odlazi.
- J*biga.. Stvar se sama od sebe rijesi. Bas sam smotan. Kako mi fali hrabrosti svaki put. Toliko je tema o kojim bi se dalo nesto mljeti. I upucavanje je za ljude. Sta mi moze biti, da me odbije ili da pristane?! Ni od jednog od tih stvari se ne umire. Mada bih u ovom drugom slucaju umro od srece. Mozda je i bolje ovako. Tko zna kakve bi mi sve probleme ova lijepa zena donijela...
Par minuta poslije, zena se vraca i sjeda za isti stol.
- Evo je opet!! Vratila se!! To je to! To mora da je znak! Mi smo odredjeni jedno za drugo! Sad cu joj prici. Valjda cu reci nesto zanimljivo! Sad ili nikad!
Eksira svoj dupli pelinkovac da se okurazi, provuce ruku kroz kosu, uvuce stomak, ispravi ledja, lagano odseta do stola za kojim lijepa zena sjedi, spusti se na slobodnu stolicu i dubokim glasom upita:
- "Jes' ti to pišala?!"
Ovi stepeni se pojavljuju samo u toku trajanja veze između muškarca i žene ili momka i devojke, uglavnom godine nisu bitne. Ovo nije feminizacija tipa laganog padanja u gej populaciju već jednostavno gubljenje muda. NAPOMENA: Ovo se javlja samo kod muške populacije (nažalost)
I stepen: prekid u sred rečenice
II stepen: nošenje torbice
III stepen: odevna zatvorenost
IV stepen: sedeće pišanje
I stepen: Ovo je prvi i najblaži simptom. Ukoliko govorimo, naša lepša polovina može da nas prekine u sred rečenice, sama je završi a mi da pritom ne prigovorimo. Može biti ili dijalog ili generalna grušna konverzacija u pitanju ali u svakom slučaju mi, odnosno vi u konkretnom slučaju... nemamo autoriteta da protivrečimo.
PRIMER
momak(obraća se ortaku): Pa ne znam brate ali mislim da ćemo da idemo oko...
devojka(upada odjedom): Oko 5 popodne... taman dok nije gužva a možemo i da odemo do novog tržnog centra
momak: ...II stepen: Vaša devojka je u stanju da vas koristi kao čiviluk na koji može da okači svoju torbicu, jaknicu ili štagod već ima u rukama i vama apsolutno ne pada na pamet da tu istu torbicu, jaknicu ili štagod vam je dala, okačite na postojeći čiviluk koji je na pola metara od vas ili da jednostavno stavite na stolicu dok gledate kako vaša mila pokušava da se bezuspešno uvuče u farmerice koje očigledno nisu njen broj.
III stepen: Nakon 4-5 meseci konstantnog zabavljanja i izlaska sa vama ona se navikla na činjenicu da bude stalni stanar u vašem stanu, kući ili drugom stambenom prostoru a dok je tu takođe je stekla i moć da apsolutno reguliše šta ćete vi da nosite pri izlasku.
PRIMER
momak: Ok spreman sam. Idemo?
devojka: Ne misliš valjda u tome da ideš?
momak: .... Neee... Vidiš ovo sam našao u ormaru... a to je bilo baš pored onoga što ti želiš da ja nosim.... pa ću sada da odem, i da se presvučem u to što ti želiš.IV stepen: Ovo je poslednji i najteži simptom vaše feminizacije koji se ogleda u tome da vama više nema spasa jer ste bukvalno pod njenom apsolutnom kontrolom i svaka informacija, želja, mogućnost ili misao mora da prođe kroz njenu detaljnu obradu pre nego što sami donesete odluku.
PRIMER
momak(priča sa curom na mobilnom) Da maco.... ok maco... naravno da ću da kupim... ne neću da uzmem u zelenoj boji. Znam maco da za vikend idemo kod tvojih... naravno da možemo.... ajde ljubim te, ćao maco...
ortak(koji sve vreme posmatra) Braaate....
momak: Šta?
ortak: Ništa ništa. Samo se pitam koliko će joj trebati da te nauči da sediš dok pišaš
momak: Daj bre nije tako.... mi se volimo i hoću da...
ortak: Aha, znači već te je naučila tom triku? A bio si tako kul lik....
Vrhunac opreza koji se javlja kod osobe koja je u velikoj opasnosti, često životnoj.
- Je li, šta se to dešava između Ćire i one njegove ludaje? Čujem i murija skoro da im dolazila. A žalio se davno da mu preti prijavom za zlostavljanje...
- Ćuti, upao joj na profil i našao sve i svašta! I čovek šizne i krene da urla, ona pozove muriju i eto. Usnimili oni koliko sati, da nema z od zlostavljanja, pokupili se i otišli. Napisali "porodična svađa bez elemenata nasilja", ali pošto dete bilo tu poslali centru za socijalni rad oboje na savetovanje.
- Uf, dobro je, izvukao se.
- E, al' će onda ona "Je l' vidiš da sam sad ispala čovek i nisam podnela prijavu, ali sledeći put ako se ne ponašaš kako treba, hoću"! I tad on šizne, pa kod advokata! I ovaj ga opravi...
- Kad je Ćira šiznuo...
- Ode kod psihijatra i ovaj mu da neku šifricu i navede simptome žrtve psihičkog zlostavljanja i neke lekiće kojima može da se pravda sutra dan šta god bilo. Plus, pusti dopise i pre murije i Centru i svima kako se njemu preti mesecima, kako ona loše utiče na dete, prikupi sav materijal, priloži... I sad mu ništa ne može!
- Brate, luda je k'o struja, nemoj da lupi glavom o zid namerno pa njega optuži...
- Hehehe, tu je psihijatar koji mu dao lekiće koji kao smanjuju fizičku snagu, izazivaju pospanost i gubitak sećanja, te šeme. A i pod traumom je. Policijski izveštaj kaže da nema tragova nasilja, on preuzeo inicijativu naveo da mu se duže time preti i sad je pokriven! Plus, prvi izrazio zabrinutost za dete, ima plus i u centru pri razvodu! Jeb'o joj kevu! Poklopio je samo tako!
- Bate, da sam na njegovom mestu, spavao bih sa jednim okom otvorenim! Da ga ne krkne u snu...
- I njemu palo na pamet. Spavaju već duže u različitim sobama, mukica kaže da se zaključava, dodao i rezu i rajber na vrata, plus navali i stolicu o kvaku, a onaj veliki poslužavnik navali na vrata da tresne ako se otvore, za svaki slučaj...
- Bem te, Evropo, kad ni ludaču ne mož' k'o čovek da izlemaš i najuriš iz kuće, nego mora trpiš do sudskog rešenja!
- Kaže, u suštini nije tako strašno, već navik'o. Jedino mu malo nezgodno što morao detinju nošu da nađe i donese kod sebe u sobu da preko noći ne bi morao da izlazi do kupatila kad zagusti...
Osoba zaposlena u državnim službama i administraciji, stručno osposobljena za rovovski rat međ' šalterima. Brine se o problemima koji nastanu onog trenutka kada operateri (šalteruše) dođu u konflikt sa svojim operativno-radnim jedinicama (kompjuterima).
Taj problem, koji kontrolor mora rešiti, čini jedna stavka: neodgovaranje na zadate komande. Blokada, pad sistema, još malo pa plavi ekran smrti. Haos planetarnih razmera.
Dođe on, gleda, gleda, klikće mišem (tasterima istog), kucka neka slovca ("Home", "Esc" i tako ta slična "ozbiljno-operativna" dugmad), gleda zamišljen (unutar glave mu je verovatno monolog istovetan monologu glumaca u latinoameričkim sapunicama) i odlučuje: pritiska restart dugme i vraća mašinu u operativno stanje.
Šalteruša: "Jao, pa šta je sad ovo? Pa, što mi ne izlazi ništa što iskucam? Šta ova strelica stoji ovako? Mile, možete li doći ovamo?"
(Objašnjenje: iako kontrolora (Mileta), šalteruša zove ličnim imenom ili nadimkom, ona mu i dalje persira jer tako je naučena da mora. To je pokazatelj prisnog odnosa u toj organizaciji, ali i međusobnog poštovanja, što zbog godina, što zbog položaja).
Kontrolor sistema (čitaj - priučena budala, uglavnom): "Izvolite gospođice, recite u čemu je problem?"
Š: "Pa, ja sam stranci (gospodin ili gospođa koji su došli da državi plate nešto posle 2 sata stajanja u redu) kucala račun, tačnije obrađivala sam podatke, kada je najednom sistem blokirao. Ne znam šta da radim."
KS: "Videćemo šta je u pitanju. Dozolite (čitaj: diži guzicu da sednem, zar moram da ti svaki put crtam kakav je red)."
Klik, klik, kliklikliklik.
KS: "Hm..."
Kuc, kuc, kuckuc.
KS: "Hmmmm... Šta li je sad u pitanju?"
Unutrašnji monolog KS-a: "E, jebem mu sve da mu jebem! Pa, šta je ovo koj' kerov kurac, jebem mu sve? Hajd' sad, reši ti ovo na finjaka. Ako ne osposobim ovo da radi, poljuljaće mi se reputacija. Ko me jebe kad nisam slušao na specijalizaciji. Lepo rekli, to je forme radi, da ne bude da nas nisu prekvalifikovali, da opravdaju pojedene i popijene pare, da bude da su to sa razlogom spičkali, ustagijebem sve da gi jebem. A, ovo govno, sveca mu njegovog i ko ga napravio, da samo restartujem, resetujem ili kako je već pravilno, pa to može svaka šuša da uradi. Ništa, improvizovaću, moram tako."
KS: "Koleginice, ja ovo moram da restarujem, jer posao ne sme da trpi, nama je svaki šalter potreban kao operativan. Nadajmo se da će posle ovoga kompjuter biti operativan za rad. Serviseri će se kasnije pozabaviti sa samim problemom, ako do njega ponovo dođe."
Veoma ozbiljan, sa neverovatnim mirom i sigurnošću pritiska "restart" dugme na računaru. Po podizanju sistema, sa blagim osmehom (jedva primetnim) odlazi na svoj prestol (rasklimanu stolicu u mini-boksu) da posmatra svet koji dolazi da plati svoj mesečni dug državi.
Stranka sa druge strane šaltera (u sebi): "Jebem vas ja sve da vas jebem, bagro nestručna! Život mi prođe u redovima zbog vas stručnih, jebem ja vas tako stručne!"
"Jebeš praznike!"
To je prvo što je rekao. Bio je fin, kao i uvek do tada. I posle toga je uvek bio fin. Fino se najebao majke svima kad god je za to imao prilike. Sada je pogotovo imao razloga za nečim takvim. Kako je hladno vreme došlo tako se i obim posla u sve posrnulijem preduzeću smanjio. Plata je kasnija dva meseca, najavljeno je da će novembarska biti prepolovljena, a decembarske verovatno neće ni biti. Prođe Sveti Nikola, ide doček, a zatim Božić i onaj Pravi doček, Naš! Ženi trebaju ženske stvari. Deci trebaju dečije stvari. Njemu treba puno rakije da se obeznani.
Istina je da je sam i da nema ni žene, a kamoli dece, da živi na tavanu porodične kuće, da ga svako jutro bude golubovi i da mu ćale tokom svakog obroka kenja. Zato je samo rekao: "Jebeš praznike!" ustao od stola, obuo cipele, obukao iznošenu perjanu jaknu, izašao iz roditeljske mu kuće i uputio se putem od kabistra, usput psujući imenom i prezimenom ministra. Prvo vojnog, posle obrazovanja, onog bez portfelja i onog preskakača.
Svratio je do lokalne radnje koja nije "Lidl", već je "Pere Istine mehana", bircuz u kome pošten, radni čovek može naći utehe u brlji sumnjivih sastojaka i još sumnjivijeg kvaliteta, kao i privida ljubavi od strane krčmarica po tarifi "daj šta daš". Seo je za šank, rekao gazda Peri da otvori novo poglavlje i da će mu sve što popije, pojede i pojebe od tog trenutka, pa sve do fajronta, ispltiti istog dana kada mu legne prva zaostala plata. Pera, čija gostiona nikada nije imala fajront, je bezizražajnog izraza lica samo klimnuo glavom, na praznoj strani upisao njegovo ime, datum i vreme, te mu potom sipao jednu čašicu od 0,03, potom drugu, treću, a onda se smorio i ostavio mu ceo litar. Častio ga je sa 0,8 litara izvetre kisele koja mu se vukla od Svetog Ilije, kada mu ju je zatražila neka rđa od čoveka rekla da ne pije i ne jede masno.
"Jebeš praznike!"
Ponovio je to na pola flaše. Pogledao je ka prozoru u kome je video svoj odraz. Hteo je da pljune u tom smeru. Predomislio se jer mu je baš tada zazvonio telefon. Majka zove, brine se jer je kasno. Nonšalantno je odbio poziv, nasuo još jednu čašicu, drmnuo je i iz jednog gutljaja popio. Sipao je sledeću i onda je opet krenuo sa gustiranjem. 31. je decembar, 14:30 na časovniku, a njemu se ne slavi kao drugima - njemu se uopšte ne slavi. Cilj mu je da pije dok se ne usere ili makar obeznani toliko da mu faca izgleda preparirano kao kod redara koji je prdnuo glasno u trenutku kada je počeo da odgovara na učiteljicino pitanje ko je odsutan.
Došla je Rada, pitala ga kako je. On je samo nezainteresovano podrignuo. Sela je na stolicu pored njega, pitala ga da li će je častiti pićem. U svoju čašicu je sipao malo rakije, dodao joj, te potom nagrnuo iz flaše i popio ostatak. Rada ga je pogledala uvređeno. Znala je da od budala koje tu obitavaju i koji se užele malo rvanja u toaletu u stilu "Omaldinske radne akcije 1974" može sve da očekuje, ali ne i ovo. Dobijala je šamare za loše pušenje, dobijala ih za dobro pušenje, dobijala ih bez ikakvog razloga, ali je u tome bilo barem neke emocije. Ovaj odvratni nihilizam kojem je upravo bila izložena je bio šok za njeno, u biti, nežno i krhko biće.
On je podigao ruku, pucnuo glasno prstima kako bi gazda Perinu pažnju dobio, a potom kažiprstom napravio dupli krug. Pera je klimnuo, dogegao se do šanka, polusavijen posegao za novom staklenom litarkom koju je potom stavio ispred njega. Staru flašu je brzo sklonio, za svaki slučaj. Rada je ponovo zatražila pića. Peri je klimnuo kratko i odsečno. Ovaj mu je isto tako odgovorio i na šank stavio još jedu čašu. Nasuo je u obe i ostavio ih. Rada ga je gledala, on nju jok. Samo je piljio pravo. Rada je počela da pije. Pio je i on.
Uglavnom su pričali sa njom, govorili kako je ona previše dobra za to mesto i kako će je izvući odatle i napraviti poštenom ženom. Posle guženja u smrdljivom toaletu su plaćali račun za piće, meze i dodatne usluge. Sutra je nisu ni poznavali kada su pili prvu jutarnju kafu u podne. Uveče joj ništa više nisu pričali, samo bi joj govorili: "Dolaz!" dok su se klimavim koracima vukli u pravcu vrata na kojima je rđavim slovima pisalo "WC".
On je ćutao, nakratko zaškrgutao zubima pre nego što bi u sebe sasuo još otrova. Prijalo mu je. To je bilo gorivo za njegovu vatru koja je plamtela kao najgrandioznija salemska lomača. Taj požar ga je iznutra celog uzeo, zagrlio ga kao najgracioznija ljubavnica koja je iskreno volela grozotu njegovoga bića i potpuno joj se predala. Zato mu nije trebala niti Rada, niti bilo koja Perina mučenica - samo je ova mutna tečnost imala ono što mu je trebalo.
Podne i veče su odmicali brzo, pevalo se, igralo, dupence konobaričino štipkalo. "Dogodine u Kninu!" je neko povikao. "Tako je!" - odgovarali su. Pera ih je prekrštenih ruku gledao. Svaku razbijenu čašu kao dodatni trošak zapisivao. Može sve da se radi, što da ne, ali sve mora i da se plati. Razbijena čaša, piksla i konobarice vilica. Nema murije, nema suda, ali ima da te boli više nego šut u muda.
Pera je pogledao u Radu koja je tužno gledala u njega. Džaba sedi samo, para biti neće. Nesuđena mušterija samo pije i preda se bulji. Plaši se ona, plaši se i Pera. Zna mu strica i kakva je to, kada dobrano popije, bio zlica. Ima koga da zove ako bude belaja, al' dok on dođe ima da u kafani bude zateknuta celokupne klijentele pogibija.
"Jebeš praznike!" Razdrao se i sveg glasa. Ustao je naglo, uhvatio Radu i bacio je na najbliži slobodni sto. Dok je otkopčavao pantalone, slobodnom rukom je uzeo flašu. Grlić u usta, kitu u Radu. Teslačio je dok je radžu na iskap ispijao. I gazda Pera i klijantela su nebo i u čudu gledali. Čula se samo Rada kako mazno stenje. Kako je kapljice nestalo, tako se i sa rabotom prestalo. Masa je od oduševljenja zapljeskala, ime mu glasno uzvikivala, legendom ga nazivala. Na rukama ga ponesoše, od jednog kraja do drugog ga vodiše. On je samo kao Patrik Zvezda tupo gledao u lusterske sijalice nadajući se da su to svetla lomača u daljini.
Četiri faze ovozemaljskog postojanja svega što živi i diše u Japanu. Po budističkom shvatanju čoveka po kom ovog čini simbioza uma, duha i tela, japanski narod je kroz svoju istoriju (kada nisu otkrivali barut, apokaliptične robote, pokoravali Kinu ili sejali pirinač i hvatali ribu) nastojao da u svim aspektima ljudskog života dovede bol do najviše moguće tačke, jer su bol i uživanje u ovoj kulturi usko povezani. Princip je jasan - fizička bol je seksi. Duhovna bol - neophodna. Umobolno - opšte prihvaćeno. Sva tri zuajedno - jedino vredno života. I tako dok jednog dana ne umreš i ne sahrane te vertikalno...
Japansko shvatanje sporta i nadmetanja:
- dok su ostali nejapanski narodi izmišljali odbojku, vaterpolo, košarku, tenis, šah, ne ljuti se čoveče...Japan je ostvario izuzetan napredak na polju borilačkih sportova. Pravila su jasna - potrebno je rukama, nogama, katanom, vakizašijem, saijem, kopljem, šurikenom, motkom, nunčakama, mačetom, buzdovanom, krivim nožem, testerom, sekirom...Protivnika likvidirati, osakatiti, onemogućiti da stoji na nogama ili u najnepopularnijem slučaju izbaciti iz ringa. Ovde su se pokazali vrlo korektnim jer pored muškaraca postoje i discipline u kojima se nadmeću i žene, deca, starci, bogalji prve, druge i treće kategorije. Poželjni su brutalnost, lokve krvi na sve strane i obeščašćavanje protivnika pre okončavanja njegovog života.
Japansko shvatanje katastrofe:
- japanska katastrofa mora da zajebe jevrejsku katastrofu. A mora da zajebe i napuljsku katastrofu. I onu indonežansku. Kad u Japanu padne avion, ne samo da pogine 487 putnika, već avion padne na zgradu koja padne na drugu zgradu koja pada na vrtić i starački dom. Rihterova skala ne podržava japanski zemljotres. Kad na Drezden bace tepih bombe, na Japan bacaju nuklearne. Kad cunami pogodi Japan, dogode se pored ostalih i nuklearna, ekološka, idustrijska, finansijska i poljoprivredna kriza.
Japansko shvatanje humora:
- Japanac koji govori engleski gore nego prestolonaslednik Aleksandar srpski, pokušava da čita engleski i niko ne sme da se nasmeje. Ko se zajebe mora da klekne, i onda ga moderni samuraj raspali po bulji nekom čudnjikavom batinom koja deformiše karlicu i pomera unutrašne organe iz ležišta, pretvarajući tvrdu u meku stolicu.
Japansko shvatanje seksualnog zadovoljstva:
Ako nema vrištanja - ne boli. Ako ne urla - ne boli dovoljno. Naime, tokom poslednjih nekoliko vekova, japanski čovek je opterećen problemom izazivanja što veće boli kod seksualnog partnera, vršeći nasilje nad što više delova tela. Sudeći po japanskoj porno industriji, potrebno je za početak ženu vezati bodljikavim lisicama, u usta joj staviti bilijarsku kuglu (belu, veća) i vezati je da visi sa plafona. Kada je pripremljena za opštenje i pošto ste polni organ apgrejdovali raketom sa laserskim navodjenjem i ugradili još dve ruke u kojima držite žilet i kandžiju, naoružajte se gvozdenom nogarom od kreveta i svilenim bičem koji ne ostavlja masnice a boli u pičku materinu. Ako oboje prdite, orgazam neće izostazti.
Japansko shvatanje ishrane:
- napraviš splav, poneseš koplje, ubiješ morsko čudovište se pet glava, preživiš oluju i kući doneseš jednu ribu. Ribi su otrovna peraja, škrge, ikra, oči, creva, dvanaestopalačno crevo, trinaestopalačno crevo kao oi većina ostalih unutrašnjih organa. Pošto se riba uredi i održi molitveni obred, cela porodica se isplače, izljubi i izoprašta medjusobno, sedajući za sto, spremni na najgore. Kome će šta zapaszti u tanjir - pitanje je streće. Ko preživi, glad mu neće teško pasti.
Japansko shvatanje kinematografije:
- džinovski gušter se pojavljuje iz mora, prži, jede i kida prestravljene ljude na pola. Jamazato seče četu samuraja čudnim spravama u odbrani carstva i spašavanju časti. Crtani likovi se svete jer su im banditi silovali i zapalili živu familiju. Nadrealne životinje bacaju magije i ruše sve pred sobom. Život se gasi u najtežim mukama. Svi srećni.
Kada kažeš Japan, misliš bol.
Legenda čije korene možemo naći u drevnoj feničanskoj i asirskoj mitologiji. Razlika između bezbrižnog kafenisanja u knezu i Jetija je ta što je Jeti viđen. Ovaj doživljaj spada u kategoriju "nemoguće". Mitbastersi su pokušali da ovu hipotezu obore, ali bezuspešno.
(10:30h, mladić odlučuje da pazari neke krpice, seda u kafić kod Francuskog kulturnog centra, naručuje kafu i kiselu vodu)
(10: 34h) TRAS! Prolazi čovek i ostavlja privezak za ključeve sa bilijarskom lopticom, zajedno sa ceduljom da je on gluvonem i da mu je ovo jedini izvor prihoda. Prepoznaješ čoveka koji je pre dve nedelje bio slep, dok je na Vračaru isključivo nem. Izgleda da je gluv plugin za Knez Mihajlovu. Rešiš da ostaviš 50din.
(10:57h) -Ćaosss (veoma jebozovna devojka seda na stolicu preko puta tebe i filmski ti se osmehuje)
- Ovaj, ćao, znamo li se?
- Pa uskoro hihihi (zanosno zabacuje kosu) Ja sam Marijana! Kako ti provodiš ove vruće dane? Vidim radilo se u teretani hihi (namešta bretele od grudnjaka, i snimaš da ima poprsje Lise Ann)
- Hehe, pa j...
-Slušaj, prikupljamo novac za napuštene crne labradore u Gornjem Milanovcu, jel bi kupio ovu čestitku za 100 dinara? Ajde, frajeru, stvarno bi nam mnogo značilo.
(opčinjen pružaš iz novčanika jednog plavca...)(11:14h; žena zavijena u maramčine na +50°C, sa inkvizitorskim krstom oko vrata)
-Pomaže Bog, brate.
-Ovaj, dobro jutro, šta vam treba?
-Brate, da li bi želeo da potpišeš peticiju protiv progona našeg vladike Artemija?
-Ženo, boli me kurac za Artemija, došao sam samo da predahnem! Nisam ga ja terao da krade one silne pare!
- Ju! (prekrst x3) Ali neka brate, ja znam da to govori nečastivi u tebi. Daj mi tvoje ime, da te pomenem u molitvama za spas ljudi koje je obuzeo đavo.
(...)(11: 32h; tamnoputija pripadnica ženskog pola sa ženskim čeljadetom prilazi sa ispruženom rukom)
-Brate, aj samo koji dinar za Dobrilu, nemademo ništa, Čengiz me ostavijo, ošo sa onom kuravom, daj sinko! Daj! Otpevaće ti Dobrila nešto, dadni samo koji dinar!
-Nemam bre! Ostavite me svi!
-Crko dabogda!(11: 51h; kreatura koja liči na Mišu Tumbasa gega se kroz ulicu, od svih stolova naravno prilazi tvom, prvo što uočavaš su sablasni beličasti tragovi na radničkim panatlonama i tetovaža JNA iz '74)
- KA-MI-JON, ŠESTO-TON, FU-RA KAO AVI-JON (štuca i peva, seda pored tebe)
- Molim vas, možete li da se pomerite?
- Šta? Ko bre pokrao? Ja sam bre rmbačio i prevozio cigle do Ranka iz Dizeldorfa dok je Sejo jebavao sojke! Ko bre može meni šta da kaže!?
- Ovaj, ja ni...
- Slušaj ti mali, znaš one pičkaste američke serije? Znaš kad oni skinu pantalone, što imaju one dugačke gaće?? Pa da ne bismo mi Srbi provalili kaki su im mali palamari! Oni bre nemaju što Srbin imade! Oni nemaju bre ovo (otkopčava radničke pantalone, i priprema se da izbadi budalu na gotovs)
- AAAAA! (doturaš 300 dinara konobaru i bežiš glavom bez obzira)
Onaj momenat kada više nema pregovora ni dogovora... Ona crvena linija koja se pređe i poslije koje nema više nazad... Onaj momenat pomračenja svijesti i odsustva grama racionalnosti i objektivnosti, koji svaki prethodni pokušaj verbalnog materijalizuje u fizički obračun...
Kraj školske godine. Kod mene tri keca (matematika, fizika i hemija) u dnevniku, naravno sva tri kroz cijelu godinu mog nerada i nezalaganja strpljivo sazidana i skuckana na temeljima veličine Rusije. 'Nači nema dalje! Jedina okolnost koja mi može pomoći je to što mi je razredna hemičarka, pa reko' smilovaće se...
Petak popodne, još samo sedam dana do kraja školske godine. Ćale kasni sa posla, a majka brižljivo gleda na sat, i miješa pasulj da ne zagori, i mrmlja, više sebi u bradu:
- što 'vo zaboga nema Gojka sa posla?
Kad odjednom, kućna vrata se otvoriše, i ubrzo zatvoriše sa treskom koji zadrma prozor u dnevnoj sobi.
-Šta je crni Gojko, sve polomi, pa đe si ti do sad, ručak ti se oladi? - zavapi majka
-U guzici, eto đe sam! Evo me iz škole, zvala me razredna! Đe je onaj mali?!
A onda, spazivši me u uglu kako ležim i gledam TV, pogladi svojim velikim radničkim rukama crne guste brkove i okrugle rumene obraze, pa onako, s obje ruke pređe preko proćelavog sjajnog čela na kome su svjetlucale male kapljice znoja. Fiksira pogled na moje oči tako, da osjetih, kako se, ne kauč, nego cijela opština izmače ispod mene. A onda lupi s obje one velike ručerde od sto, pa onako, držeći se čvrsto za njegovu ivicu silovito dreknu:
-Kako je u školi sto ti škola jebem?!
-O..o..oo..nn..aako.
-Šta onako jebem li ti sunce žareno!!!
-Nn..n..išta.
-Šta ništa đubre jedno neradničko, ti ćeš mene da sramotiš po školi!!!
A ja zin'o, nema slova da mi pređe preko zuba. Samo gledam kako da skratim ugao i da šmugnem preko vrata. Al' ne lezi vraže, onako iskolačenih očiju, fiksiranih na mene, ćale spazi kako se, držeći se leđima ivice zida spremam za kukavičku odstupnicu. U jednoj maloj sekundi debeli kožni vojnički remen, prepravljen na kaiš, iz njegovih pantalona se nađe u njegovoj snažnoj desnici i krenu prema meni, držeći ljevicom pojas od pantalona da mu bez kaiša ne spadnu.
-Nemoj Gojko,popraviće - zavapi majka
Ja krenuh zadnjim trzajem ka izlaznim vratima, ćale se zaleti za mnom, ali pustivši pantalone u magnovenju, one malo spadoše, on se spetlja, zape nogama za stolicu i pade koliko je dug i širok. Međutim, na moju nesreću, uspio je da me uhvati za nogavicu i 'ulovi' u zadnjem momentu. Ne puštajući remen - kaiš iz desnice a moju nogavicu iz ljevice, poče da se nespretno pridiže i zadihano prosikta:
-E sad ću da ti jebem mater!!!Ostalo je istorija... Eh da, ćale mi sredio dvicu iz hemije.
Izraz koji je nekada davno, u jednoj zemlji trudbenika, označavao kraj svake rasprave. Crveno je boja krvi, a krv je simbol revolucije. Pik je nešto do čega nam je veoma stalo. Pik crveno se poštovati mora, inače sve tekovine AVNOJ-a i NOB-a bacamo pod noge. A to je nešto što je samo krv mogla oprati.
- E, kumara, da ti ispričam još nešto... Jebo mi je ovaj posao majku, ne izlazim niđe, a i kad zađem među ljude čuda mi se dešavaju.
- Šta je bilo sad?
- Ma, žali mi se jedan drug da ima problem sa jednim zubom, mora da ga operiše. Ali prvo treba da izliječi upalu, pije neka sranja, trpi bolove, katastrofa. A i žena mi je skoro bila i skidali su joj nešto, ne pitaj. A i ćerki skidali resicu, neće jedinice da joj se spoje. Đe god se okrenem muka sa zubima. I razmišljam ja, ne pazim moje koliko bi trebalo, ono, odem ja s vremena na vrijeme ali bogami nisam odavno. A prije par mjeseci mi na nekom ručku spade jedna plomba a prije par dana i okrnjih jedan na kokice. Ne boli me ništa ali rekoh, ta govna bole tek kada je kasno, obično... I rekoh ja ženi da mi zakaže, ali da ide sa mnom, nijesam ja neki junak.
- I, ode li?
- Odosmo. Sjedoh ja na onu stolicu, ali, to više nijesu stolice nego ležaljke, položi te zubarka kao mrca, ne daj Bože, a ona sjedne pored tebe i ordinira. Nešto se ne sjećam da je tako bilo prije par godinica, kad sam zadnji put bio tamo...
- To ti zubarke tako, da ne dobiju vene od stajanja.
- Može biti, pojma nemam. I pogleda mi ona zube, veli, nema ništa, da se jedna plomba ponovo stavi, jedna zamijeni, ništa strašno. Žena popižđe, veli, ona vodi računa o zubima, grgoće svaku noć i svako jutro, i opet ima stotinu problema a ja ništa. Kvalitet je to, geni, moj kumara!
- Pa, jesi li radio koji zub?
- Jesam, reče zubarka jedan ćemo danas a ostale drugi dan. I reče sestri da joj doda anesteziju. Tu se ja prepadoh, zašto anesteziju?
- Što?
- Ona me pita, Vi ćete bez anestezije, i to me tako pita kao da sam sa Marsa pao. Šta će mi anestezija, rekoh ja, da nećete da mi vadite zub? Neću, veli ona, samo da plombu stavimo. A da nećete da ga liječite, je li kvaran, pitam ja, ne znam šta će mi anestezija...
- Ma danas svi popravljaju sa anestezijom, nema više junaka, moj kumara...
- A kako onda zna đe je kvar ako nema odgovor od pacijenta? Plomba se stavlja bez anestezije, da zubar zna đe da buši i kad je dosta? Ja joj rekoh, meni ćete bez i gledajte mi lijevu ruku, kad je dolje ne boli me ništa, kad je dignem onda boli. Ali ne da staje sa bušenjem nego da zna da je kvar tu. Čudna mi čuda, ta anstezija... Kako da zna?
- A i boli te kurac, uštediš deset evra.
- Ma isto košta plomba, sa anestezijom ili bez, nema razlike u cijeni. I reče ona, kako hoćete, bez anestezije. A ostali zubari se skupiše da me vide, kao da sam kakva mečka... Ne bi me čudilo da promijene naziv ordinacije u "kod čuda od pacijenta".
- Bogami, nisam ni ja bio kod zubara odavno...
- Svakih tri mjeseca kontrola, moj kumara, nemoj da si neodgovoran prema svome tijelu. Konobar, da platim.
- Ostavi, ja ću ovo.
- Ma ja ću.
- Ja ću. Insistiram.
- Ja ću. Pik crveno, Titova riječ.
- Ti ćeš.
