Mlada, tek napupela cigančica Zišan Džupra se šeta sama poljem pirinča. Sunce je u zalasku, monsuni su odavno prošli, iz prikrajka je gleda mladi lepi nosati Dipak Ghurpa i zamišlja kako će im život biti lep kad se uzmu. Naravno, vidimo scene iz njegove glave.
Pesma
Zišan peva nešto lagano i nežno, dok mazi klasje pirinča sa par slonova u pozadini.
Kraj pesme
Odjednom se pojavljuje zli Satiš, sa brkovima ko Musa Kesedžija:
-Hahahahahaha Zišan, bićeš moja!
-Ne, ne, nemoj, ne!
Obara Zišan na zemlju, prebacuje je preko ramena, i ubacuje u svoj džip. Krajičkom oka gleda Dipaka i kezi mu se. Zlatan zub zasija. Dipak kreće da trči prema džipu, ali se ovaj odveze. Dipak se dere.
Premotavanje u budućnost: Dipak, sada malo stariji, sa brkovima ko Marko Kraljević, lep i jak, u tesnim pantalonama i braon kožnoj jakni puca na neke automobile, eksplozije, dim, i na kraju hapsi neke huligane i ubacuje ih u policijski auto. Zum kamere na Dipaka, kez sa zlatnim zubom u ćošku.
Dipak se vraća u stanicu pobedonosno, i dolazi do dramatičnog razgovora sa šefom:
-Dipak, ovo je zadnji put! Zadnji put si postupio van protokola.
-Ali, uhapsio sam bandu silovatelja i ubica, zar ne?
-To nije bitno. Bitno je da uvek kada si ti u pitanju, uvek mora da bude van pravila. Daj mi značku i pištolj.
-Videćete da sam bio u pravu.
Baca pištolj i značku na sto. Izlazi iz policijske stanice, ponosno, ide kući. Sprema večeru, u krajičku oka mu suza, ej, takav čovek a meka srca majku mu.
Zamišlja:
Grli se sa Zišan, ona šarena u pičku materinu, on u nečem belom, ko kroz maglu, govore jedno drugom kako se vole.
Pesma
Odjednom kreću da pevaju i da igraju. Pojavljuje se još jedno 50 cigana iza njih da ih prati. Zišan se sklanja pa sa nekim indijkama rotiraju glave ko kokoške i zavijaju. Dajdigidajddigidajdigi tajngtajngtajngtajng džipra gurta digidigi tajngdigitajng. Dipak izvodi solo igranje, jebe keve, Zišan mu prilazi, grli ga taman da se poljube san gotov.
Kraj pesme
Dipak uzdahne i upali televizor. Kad na njemu, niko drugi do zli Satiš! Priča kako je postao glavni političar u jednoj pokrajini i kako će se obračunati sa svima koji ga ne vole. Zli osmeh u pičku materinu (naravno zlatan zub).
Dipak se dere: “aaaaaaaaaa Satiš, sad si ga najebao, majke ti ga ciganske, još ti pamtim to što si ukrao moju voljenu Zišan, idem po tebe!!!”
Dipak se sam zaputi da sjebe Satiša, i usput u jednoj kafani se napije od tuge, i reši da pravi kavgu. Pobije se on tako sa jednim debelim što gnjavio nekog mršavog cigu upadne cela kafana u tuču. Prebije on sve redom tu, i ode sa ovim mršavim cigom, koji saznajemo da je i sam imao probleme sa bandom zlog Satiša. Zove se ajd, Giriš.
Sad krenu oni zajedno da sjebu Satiša.
Pesma
Voze se njih dvojica u džipu ovog debelog nasmejani i pevaju. Džatra kaaaa, bole miiiii, guptra gaaaa, soske tiiiii!
Kraj pesme
Naidju oni u selo zlog Satiša, i kreće karanje. Pucanje, eksplozije, dim, prevrtanja, još eksplozija, lukovi, strele, noževi, pucanje, eksplozije, i tako jedno 15 min. Strada x statista.
U jednom trenutku, Giriš se uhvati za krvav stomak.
“Joooj Girišu, prijatelju stari kao celi život da te znam, joooj, nemoj još nije ti vreme, kuku lele”.
Giriš mu kaže da ga ostavi i da ide da spasi Zišan. Ostavlja ga tu, i kreće još motivisaniji da jebe kevu zlom Satišu.
Opet karanje, pucanje, eksplozije, pičke materine i u jednom trenutku nailazi na zlog Satiša, koji drži Zišan i izgledajući kao sam đavo kažće Dipaku da će morati da se bori za Zišan, ali da ostavi oružje pošto hoće sam da se obračuna sa njim.
Opet karanje, samo sad bez oružja. Tepanje do daske, razbijanje stolica, ogledala, escajga, Zišan gleda sa strane drži se za obraze i navija i vrišti, još malo karanja i Dipak je na kolenima. Satiš ga gleda i taman se sprema da mu zada konačan udarac, kad Dipak pogleda Zišan i odjadnom vadi neku snagu iz muda, i kreće da roka ovog Satiša ko sveti Ilija ciganin, obori ga na zemlju i uzima pištolj da ga ubije. Zišan prilazi i grli ga.
-”Neću da te ubijem, pacov kao ti to nije zaslužio”.
Sledeća scena, hapse ovog zlog Satiša, zbog toga što se saznalo za njegova zlodela i dodeljuju neku nagradu Dipaku, daju mu značku nazad, izvinjavanja na sve strane, a šef sedi i iz prikrajka zlo i ljubomorno (ali ipak poraženo) gleda. Dipak se zahvaljuje svom najboljem drugaru Girišu, koji izlazi iz publike, živ i zdrav, sa umotanom rukom. Milina.
Pesma
Fešta. Šareno, eksplozije, vatrometi, slonovi, tigrovi, narod, žene, muško, deca, glumci, statisti, kamermani, sve ripa igra i peva, Dipak izvodi još jedan ultra uber dens, Zišan rotira glavu digidajgdigidajg tandaratandara tandara kurbla gurtna tandaratandara, kreću Dipak i Zišan da igraju i pevaju, sviredom iza njih, onda se kao uozbilje na trenutak pa uspori kao ples, pa opet tandaramandara igranje pevanje, klovnovi, slonovi, cirkus, ovo dvoje se uhvate i ljube se kao siluete. Aukurac.
Kraj pesme
Poslednja scena, posle izvodne špice koja traje dok traje neko novo igranje u ćošku kao manji kadar: Vest kako se desila eksplozija u zatvoru gde je zli Satiš, ali da nisu uspeli da nađu njegovo telo. Vidi se deo iscepane zatvorske nogavice i zalazak sunca. Moguć drugi deo ako dobro prođe film.
Neokortikalno onanisanje (sinonimi - neokorteze, mozdano izdrkavanje)
Za razliku od fizioloske potrebe gde se covek povuce da sam i na miru obavi tu gradjansku duznost, neokortikalno onanisanje se uglavnom upraznjava pred auditorijumom, vecim ili manjim.Tako se neokorteze vrsi na mitinzima i manjim skupovima gradjana (redje), vrlo cesto putem televizijskih emisija gde se razni gosti mozdano izdrkavaju do besvesti. Dobar vid i dobra praksa je i pisanje „definicija“ na Vukajliji, gde naravno ne izostavljam ni sebe.
Ono sto je karakteristicno za neokortikalno onanisanje jeste pokusaj da se iz sire perspektive sagleda postavljeni problem uz naravno napusavanje neistomisljenika. Neokortezanin zauzima „Zevs view“ jos poznat i kao „pogled s Olimpa“ pokusavajuci da bude mudar, duhovit ili saosecajan.
Ukoliko ispod vase definicije imate koji komentar na Vukajliji, ili u slucaju TV emisija neko vam se ukljuci u program, ili na skupovima gde imamo vise neokortezana uz omamljenu publiku, sve to vec prelazi u neokortikalne orgije.
Medjutim, problem nastaje kada vi mislite da ste se bas dobro izdrkali i pljusnete to ponosno na Vukajliji, a onda se pojavi moderator (osoba specijalno trenirana u posebnim kampovima da razlikuje kvalitetno i nekvalitetno, da odvaja zito od kukolja) i obrise spermic i kaze „nekvalitetno“, bas kao ovde:
Trokiranje sa rucnom
... je kad neverujes sta si cuo (TROKIRAS), ali te trgne nova luda vest (RUCNA)Trokiranje je kada ukljucis televizor posle 3 dana (izuzev precizno tempiranog gledanja South Parka) i TV Avala te doceka sa vescu da je decko ubio majku (trokir’o si zar ne). Sve to oni lepo opisuju, kako je ona bila ponosna na sina i da ne znaju sta mu bi, uz utiske kolega sa posla koji su sokirani. Gledas, ne verujes, spominju kako je policija pored pistolja nasla i drogu (mozes misliti). Sve izvestavaju, njena slika, zgrada gde su ziveli... ti gledas, ne verujes, uhvatis sebe sa telecim pogledom... jednostavno TROKIRAS.
Tako polu ziv, grogi od soka, sa daljinskim upravljacem u ruci, vesti idu dalje, kroz maglu ih cujes, te nesto Novak Djokovic ovo ono, jos neke sportske vesti, u jednom momentu resis da probas da se osvestis od soka, gotovo nesvesno pomeris prst i prebacis na drugi program.
Zatreperi ekran, promeni se kanal, uletis u sred „Headlines-a“ B92 i cujes „Kako B92 saznaje Ratko Mladic je u psihicki labilnom stanju i neuracunljiv“. To se zove RUCNA. To te katapultira iz najdulje telece sok kome i baci te u „light“ smeh opet naravno uz nevericu sta si cuo.
Cela prica kasnije, u reportazi, ostavlja sasvim drugaciji utisak, mnogo realniji - ipak je to B92 saznao preko operativaca (valjda DB-a)... ali bombasticna vest „Kako B92 saznaje Ratko Mladic je u psihicki labilnom stanju i neuracunljiv“ je kocenje u mestu dok si testirao najnoviji prototip porsea zvani "koma":
Ratko Mladic, inace do danas poznat po najzdravijim delima u Srbiji a i sire, je sad odjednom nesto kao lose... a da stvar bude jos ludja to saznaje B92, verovatno iz prve ruke, verovatno je sam Veran Matic pio radzu s njim dok su guslali pa mu se ovaj izjadao.
Kao što verovatno i sam već znaš, piti rakiju nije uvek jednostavno. Zahvaljujući nasledju i običajima, a svakako i oholosti i sujeti kojih nažalost nismo poštedjeni, neophodno je, u datim okolnostima, biti u stanju da rakiju ne samo probaš već i da je odmeriš i oceniš kakvog je kvaliteta i koliko ima gradi, i čak pretpostaviš kakve bi posledice na um, telo, ugled, brak, društveni položaj i vozačku dozvolu mogla imati, jer u situaciji si takvoj da se kod treće ne možeš zaustaviti - ženiš kuma, najbolji drugar je dobio dete nakon osam godina bezuspešnih pokušaja, moraš da zadiviš tasta i pokažeš da si dostojan njegove šćeri, ili su te neki šupci po stoti put isprozivali da ne možeš da popiješ i jednostavno si rešio da pokažeš zube.
E sad, sa drugarima i u kontrolisanim situacijama je lako - piješ koliko ti prija i ne padaš na eventualne provokacije, osim ako baš rešiš da se odvališ ko stoka. Ali piti sa iskusnim seljanima, a naročito sa tastom koji svošti pola litre paukovače još dok nije nahranio bikove i krave - a pritom te miriše daleko manje od prvog zeta (jer je ovaj ljudina što golim rukama trese orase i diže prednji kraj traktora), situacija je u kojoj - ako već ne možeš da je izbegneš - moraš da se snadješ i pokažeš, inače ti sledi večiti žig šmoklje (izvini autore Šmokljo) i drastičan pad na listi alfa mužjaka. Možeš pritom primenjivati razne taktike i trikove, meziti, nalivati se vodom ili progutati deci zejtina na silu (u zavisnosti od toga šta si čitao po forumima), ali bitno je pre svega da znaš kako koja čašica utiče na tvoje kognitivne sposobnosti i motorne funkcije, kako bi najveći razlog za sutrašnje kajanje bili mamurluk i glavobolja.
EDIT : radi i kod vinjaka.
1. E pa da nazdravimo (blagi grč i genocid nad bakterijama)
2. Dobro ti meni došao (da se ugrejemo)
3. Probijanje treme, razvezivanje jezika
4. Sad ti već sipaju bez pitanja, shvataš da neće ostati na četiri
5. Shvataš da kući nećeš svojim kolima
6. Ma ko ga jebe, nek ide život, ženo daj ono meze
7. E a je 'l si čuo / da ti pričam / je 'l se sećaš
8. Prvi odlazak u wc
9. Daj zovi onog (drugara što se oženio i nema ga nikako da se javi pička / komšiju / drugog zeta)
10. Pojačaj / zovi tu muziku 'dupičkumaterinu
11. Ne znaš da li ti je osma ili deveta
12. Nirvana. Svi su tu i sve je lepo, sve je kako treba, svet je u ravnoteži, pitom, treperi, život ima smisla. Ugasio si telefon da žena ne može da te smara. Ako si u kafani - uveliko urličeš sevdalinke zajedno sa čoporom; trenutak kada bi definitivno trebalo da prestaneš da piješ dok je sve još na mestu - što naravno ne činiš i zato
13. Drugi odlazak u wc, zapinješ za prag / rušiš sve po stolu / rušiš sa prozora taštine saksije sa petonijama i muškatlama, smeju ti se, ciljaš kažiprstom nos dok balansiraš na levoj nozi, da bi dokazao da ti nije ništa i tek te malo hvata
14. Bivaš svestan da svi za stolom sede i slušaju te u čudu, a ni sam ne znaš gde si ono stao i o čemu uopšte pričaš
15. Rasprava o zvezdi / politici / vakcinama / putinu / 5G mreži, naravno, pobedjuješ
16. Drugi odlazak u wc, namiguješ tašti / kumi / konobarici
17. Šalješ četvrtu poruku bivšoj
18. Sediš za stolom, utonuo, i sećaš se kroz maglu da si još pre deset minuta galamio nešto s vrata jer te je neko nešto uvredio i jebite se idem kući, ali nekako si opet tu za stolom
19. Nastavljaš da brljaviš
20. Zahtevaš da se nabave kokain i pištolj na kapisle
21. Mire te sa ženom
22. Odustaju od žene jer nema vajde i mire te sa bivšom
23. Mire te sa kumom / tastom / drugarom / gazdom kafane
24. Finišhim
25. Peglaš
26. Daj još jebevamamupičku
27. Minotaur jaše jednorogaUči na tudjim greškama.
Često se ovo zapitamo kada uradimo nešto što se na prvu činilo kao odlična stvar, a na kraju je izašlo loše. Bio to novi posao, koji se u startu činio bajnim, a ispao kurac, ili nešto drugo, svejedno je.
'E, ko me tjerao da dolazim ovdje', prolazilo mu je kroz glavu dok je gledao raznesenu čašicu koljena i pancir pun šrapnela. U sjedećem položaju, naslonjen na izgorjeli M2 Bredli (Bradley), čvrsto je stezao plastikaner M-16, koji je dobio od nekog momka kada su zapucali na njih. U sledećem momentu, momak je pao mrtav, nije imao vremena ni jauknuti. A posao se činio odličnim, Avganistan, u direktnom borbenom kontaktu, zaštitu pružaju famozni JuEs Marines. Plata bogovska, rizik jeste, ali ne toliki. A majka, trudna djevojka, rodbina, prijatelji, svi ga odvraćali. 'Nemoj sine, nemoj i tebe da izgubim', govorila mu je majka. Brat mu je poginuo '95., dok je on bio kepec od pet godina. Dok je oko njega odzvanjala pucnjava, prolazili su mu kroz glavu mnogi momenti. Ponuda Asošijejted Presa za posao, momenat kada je saznao da će postati otac. Sad bi mu djevojka trebala i roditi. E živote. U tom momentu, dvije siluete su mu prilazile sa strane. Namjestio se kako je mogao, repetirao pušku i čekao. Dva pobunjenika su izletjela ispred njega kao telad na put. Opalio je rafal. Prvi je pao kao klada, drugi je ranjen. U padu, jedan od njih je opalio, u pogodio ga u prsa. Bol je bila nenormalna. U M-16 nije bilo metaka. Okrenuo se, i na prsima jednog mrtvog vojnika ugledao pištolj, sivu Beretu. Sjetio se Moskrija. Bereta moja peva. Trgnuo je pištolj iz futrole, repetirao ga i opalio tri pucnja. Kao u Air Maxu. Ranjeni je zamukao. Počeo je gubiti svijest. Prestala je i pucnjava. Kroz maglu je čuo glasove: 'We got a live one here! It's that Serbian guy! Which one?! Reporter guy, who bought us beers in Khost! Corpsman! Corpsman! We've got one wounded! Call in the medevac, now! NOW, I SAID NOW GODDAMMIT! Tango 5-6, Tango 5-6.... A onda se sve zacrnilo.
Probudio se nakon dva dana, sa zavojem preko prsa. Rečeno mu je da je koleno u kurcu, nekako su uspjeli da poprave, koliko toliko. Bar će moći hodati. U sobu su mu stigla dva paketa. Jedan paket iz redakcije, za brzo ozdravljenje, drugi, mnogo važniji, od kuće, sa kulenom, suvim mesom, teglom ajvara i pogačom. Nije imao pojma kako je to uspjelo proći kontrolu, ali je bio presrećan. U dnu paketa se nalazila koverta, a u njoj slika djevojke, i njegovog sina. Po prvi put nakon očeve smrti se rasplakao.
Uz stihove "Burbona" Ace Lukasa, sjedio sam u separeu i cirkao Čivas. Upicanio sam se za medalju - gangstersko Armani odjelo, roza šulja, neka fensi kravatica. Da me svaka kuća za zeta poželi.
Obično ne idem toliko daleko sa hedonizmom ali te noći sam imao razlog da napravim izuzetak jer su mi društvo pravile tri bičarke u kratkim kožnim šortsevima sa sve mrežastim čarapama. To je bilo sve što sam ikad želio u životu.
Kad pogledaš i nije nešto mnogo. Šta je to? Tri dobre i hoćne žemske koje miluju moje čvrste bicepse, naspram astronomskih želja tipa studiranja u Americi, kupovine Bugatija, putovanja po Evropi sve sa odsjedanjem u hotelima... sitnica.
Hladnim pogledom sjekao sam bujna prsa koja su naprosto željele izaći iz okova njihovih dekoltea. "Bradivice su im se sigurno ukrutile," pomislih i odlučih da to i provjerim. Uhvatih onu sa lijeve strane za za sisu i shvatih da nijesam pogriješio.
Ona se nasmija onako kurvanjski i krenu rukom prema mojim preponama a onda čuh kako me neko doziva.
U trenutku se prenuh ali onda nastavih sa tom "erotskom masažom" kao da se ništa nije desilo. „Opet glasovi u mojoj glavi. Nije to ništa.“ - progunđah i započeh igru sa još jednom dojkom, ovog puta onom koja je pripadala srećnici sa moje desne strane, vlasnici jakih četvorki.
A onda, u trenutku kada je treća krenula kleknuti ispred mene i preći na stvar, ponovo začuh onaj isti glas i bičarke nestadoše jedanako neočikavano kao što se i pojaviše.
Reality check! Budan sam, Armani odjelo je nestalo, muziku Ace Lukasa zamjenila je ona odvratna jutarnja tišina a ja umjesto u bujne grudi, gledam u plafon i shvatam da je sve bilo samo još jedan san koji se vjerovatno nikada neće ostvariti... Bar ne dok ne postanem svoj čo'ek.
Još uvijek u polu-snu, sjetih se da me je neko probudio i promuklim glasom rekoh: „Pa danas je subota, nemam predavanja,“
Nijesam dugo čekao na odgovor. Majka se prodera: „Pokvario se zamrzivač dođi dolje da mi pomogneš da ga pomjerim i istovarim ove stvari iz njega.“
"Posrani zamrzivač" - rekoh sebi u bradu i zbacih frotir kojim sam do tog trenutka bio pokriven a zatim se brzo uspravih u krevetu. Nijesam htio ustati istog trenutka, znao sam da će me sačekati koji minut pa iskoristih to vrijeme da se probam još jednom prisjetiti onih bičarki ali sada sam ih se sjećao samo kroz maglu.
Nije bilo vajde od toga. Moje bičarke su nestale i neće se više vraćati. Odlučih da ustanem i uputih se u prizemlje gdje je bio smješten zamrzivač.
Iz hodnika rekoh da ću otići do wc-a na brzinu da se umijem a onda započeti svoju dužnost.
Jedno pišanje i pranje zuba kasnije, stvorih se u kuhinji.
"Šta mu je sad bilo?" - upitah.
"Otkud znam ja, zvaćemo majstora da pogleda. Ja moram da izvadim veš iz mašine a ti za to vrijeme izvadi sve iz zamrzivača, stavi ođe na sto pa ću ja viđeti šta ću s tim kad završim ovo što imam." - reče majka vidno nervozna.
Namrgodih se ali potvrdno klimuh glavom. "Dođeš mi kutiju cigara za ovo" - rekoh i otvorih vrata zamrzivača dok je ona prelazila iz dnevne sobe u hodnik praveći se da me nije čula.
Elem, zamrzivač...
Bio je to onaj uspravni zamrzivač. Onaj odvratni sa pregradama u koji ne može da stane cijelo prase nego mora iz nekoliko komada da se strpa.
Počinjao sam da ga mrzim i prije nego što sam krenuo sa istovaranjem njegovog sadržaja, sa kojim nijesam mnogo odugovlačio. Odmah otvorih prvu pregradu u kojoj su se nalazile kese sa mljevenim mesom i šniclama a bilo je i nekih ćevapa ako se dobro sjećam.
Išlo je brže nego što sam očekivao. Za manje od minut sav sadržaj prve prve pregrade našao se na stolu.
Tada otvorih sljedeću pregradu i u njoj zatekoh gomilu zamznutog povrća. Bilo je tu graška, smrznutog pomfrita, graška sa kukuruzom, boranije i još malo graška.
Oduvijek sam mrzio grašak.
Gnjecav, oblika nepravilne sfere koji je izazivao moj OCD kad god bi se našao ispred mene u tanjiru i uz to svijetlo zelen. To je gej boja... Nije džaba vojna cerada tamno zelene boje.
I tako, krenuh sa deportacijom sadržaje i ove pregrade.
Dohvatih kesu smrznutog pomfrita i stavih je na sto, isto krenuh učiniti i sa kesom boranije ali ne primjetih da se iznad nje nalazi kesa sa smrznutim graškom koja u tom trenutku skliza preko nje i pade na pločice.
"Idi u kurac" - rekoh u sebi i sageh se da je dohvatim ali me nešto ukoči kičma.
Ispravih se malo u ramenima i bol prođe a ja odmah zatim uzeh kesu i stavih je na sto.
Spremao sam se nastaviti istovaranje ali onda vidjeh nešto vrlo neobično. Vidjeh da je jedno zrno graška ostalo na podu.
Izgleda da je kesa pukla na nekom mjestu. Sageh se ponovo da pogledam ima li još kojeg zrna da se negdje zaturilo ali ne vidjeh ga. Iz te perspektive shvatih i da je kesa napukla na samom ćošku taman toliko da to jedno zrno izađe iz nje.
Da to jedno zrno napusti masu i postane svoj čo'ek... ili bolje reći svoje zrno.
Uzeh ga između palca i kažiprsta i postavih ga u visini očiju. Posmatrao sam ga tako par sekundi koje su izgledale kao vječnost. Da me je neko gledao sa strane rekao bi da podsjećam na Rodenovog "Mislioca."
Ja sam sebi biše izgledao kao dželat... Njegova sudbina je sada bila u mojim rukama... bukvalno.
Koža na jagodicama prstiju mi se smežura od hladnoće ovog zrna. Mrzio sam ga.
„Bijedno malo zrno, šta si to učinilo?“ rekoh kao da će me čuti a onda dodadoh: „Da li znaš koja je kazna za izdajnike svog roda? Da li znaš?! Odgovori!“ – dovoljno glasno da moj pas koji to ču zalaja.
„Ne znaš? E sad ćeš vidjeti. Sad ćeš vidjeti kako prolaze oni koji žele biti nešto što nijesu. Sad ćeš vidjeti kako je to kada ostaviš najmilije u nevolji. Sad ćeš vidjeti kako je bilo meni i mnogim drugima koji trpimo zbog svog bravada.“ - rekoh uz manijački osmjeh i stisnuh ga snažno među prstima u želji da ga zgnječim ali zamrznuto zrno graška bješe povrćka čudnovata.
Bilo je isuviše smrznuto da bi se moglo slomiti pod prstima. Shvatio sam da je sve stvar vremena za koje će se dovoljno ohladiti da bude smrvljeno pod mojim prstima ali meni se nije dalo čekati.
Pokušah ga smrviti još jednom ali ponovo bezuspješno a onda mi kroz glavu prođe nešto što će zauvijek promijeniti njegovu morfologiju.
„Tučak za meso!“ – oh, kako mi to samo ranije nije palo na pamet.
Ustadoh se uz bolnu grimasu jer mi se još jednom javio bol u kičmi i odnesoh ga na drvenu dasku za sječenje mesa koja se nalazila na drugom kraju kuhinje.
„Ovdje je tvoj kraj bjedniče.“ – tiho ispustih kroz zube.
Stajalo je nepomično iščekujući sudar sa glavom malja koja se na dvadesetak santima iznad njega presijavala na jutarnjem suncu.
Odlučio sam ga poštediti čekanja.
Pljas i još jedno zrno graška završilo je svoju karijeru u prehrambenoj industriji.
Prvo je napustilo kesu da bi vidjelo spoljašnji svijet pa je bio red da prvo i shvati koliko je on surov.
Taj odvratni surovi svijet i taj još odvratniji sistem koji njime vlada a koji ubija sav individualizam u nama. Taj odvratni sistem koji nas pretvara u serijske brojeve koje pokreće novac, koji od nas stvara masu koja ima moć volje jedne prosječne kese za smrznuti grašak.
Taj odvratni sistem koji me je učinio svojom produženom rukom... koji je učinio da jedno obično zrno graška ima više hrabrosti od mene... od čovjeka.
Definicija je znači napisana za takmičenje "Pačija škola"
Popularnija nego ikad, to je ta oblast ljudskog interesovanja gde svako moze da bude...ono što hoće. Kad hoće i gde hoće. Nema ograničenja, što na um to na drum. Daje našem malom, i prostorno ograničenom mozgu, beskrajne i bezgranične mogućnosti da ostvari baš ono što ne može u stvarnom životu i to sve bez, takoreći, ikakvog truda. Jer, šta je drugo nego trud, mučenje na neki način, što nas sprečava da budemo ono što nismo. Ako sam debeo, tu je Photoshop, malo se zumira i dotera slika, uvećaju sise kod žena ili medjunožje kod muškarca, i voila, eto nama nove Džesike Albe ili Bred Pita. Pa ko bi odoleo takvim mogućnostima, ko bi se suzdržao da ne proba da sebe uzdigne u neki drugi svet gde je tvoja mašta jedina granica. Ako sam nizak, hoću da budem visok, ako cica ima male grudi, oće velike, ako ima malu guzu, oce malo veću... Sve može da se ispravi, mnogo lakše i jednostavnije nego u pravom životu...Pa ko bi tome odoleo, samo staviš kacigu i...
Ustajem ujutru i predstava počinje...
Gledam sebe kako trčim pored plaže, talasi lupaju o vlažan pesak, čuje se besprekidni šum žuborenja vode koja pravi sitnu maglu koja prelama rane jutarnje zrake sunca i pravi kolaže duginih boja. Vreme je idealno, niti pretoplo, niti prehladno, vlažnost je idealna, sve je na svom top setovanju takoreći... Trčiš, gledaš oko sebe još par ostalih ranoranilaca koji su izašli da protegnu svoje noge u rane jutarnje sate, prolazi pored tebe sisata nabrekla ženka, nasmešiš se, i ona se tebi nasmeši i pogleda u zemlju dok nastavlja da trči... Okrećeš se, moraš da proveriš kakvu guzu ima i nisi nimalo razočaran što pokazuje i kez od uva do uva na tvom licu.... Nastavljaš, skrećeš sa plaže, ulaziš u mali šumarak, povetarac pirka i šumovi lišća se osećaju u svakom deliću tvog tela, to je ta muzika za tvoje uši koja te odmara, koja te drži non stop nasmejanog... Miris cveća eukaliptusa ti žari nos i pojačava osećaj skladne i predivne nirvane u kojoj se nalaziš... Osećaš i hladan povetarac na svojoj koži koji je upravo krenuo da ćarlija, blaga jeza ti prodje kroz telo, žmarci se jave i pojačaju trenutno ushićenje...smešak ti se širi na licu. Još jedna cica, sa skladnim peticama nailazi, u svom tom ushićenju, zastaješ polako, stavljaš joj do znanja da hoćete da pričate, vidiš da i ona posustaje polako, usporava... Još više si se ozario, stali ste, smeškate se jedno drugom, pružaš ruku da se pozdraviš, ona takođe... Dodir dva vrela tela, vlažna i ushićena, ti prolazi kroz misli dok gledaš kako se zdravite, ne oklevaš, nećeš ništa da čekaš i da prepustiš slučaju, lagano krećeš prema njoj, tvoje usne ka njenim se približavaju, usporavaš sve više i više kako si joj bliži, na par centimetara ste, toliko blizu da možeš da osetiš njen vreli dah na tvom licu, stežeš joj ruku sve više i....KLIK...
-Ajde Živorade izlaz' iz tog WC-a pizda ti materina virtualna i skidaj tu kacigu, šta si se u'vatio za tu slavinu i stego je ko siroma' napolitanku...Pogledaj bre kako si ispljuv'o ogledalo...Izlazi odatle, treba da pišam, a možda ću i da serem... Na pos'o treba da krenemo uskoro, opet kasnimo...
Počinje uglavnom isto: 'nekada davno, u dalekoj zemlji, živeo jedan car i imao 3 sina/ćerke'. E sad, ako su u pitanju sinovi, odlaze u svet ne bi li neku princezu spasili od neke jednoglave/troglave/sedmoglave aždaje/ale/zmaja. Ako su u pitanju ćerke, njih će sinovi nekog drugog cara iz neke druge daleke zemlje da spašavaju od jednoglave/troglave/sedmoglave aždaje/ale/zmaja. Često cilj spašavanja nisu ni sinovi ni kćeri, već nekakve zlatne jabuke/kruške/lubenice. 2/3 sina uglavnom ginu i sav teret pada na pleća najmlađeg sina, koji uspešno spašava princezu/oteto voće, i biva nagrađen sa pola carstva ili princezom/voćem koje je spasio. Kao prepreke na putu najčešće se pojavljuju džinovi, zle vile, bezube babe i ostala mistična bića, a kao prevozno sredstvo naši junaci najčešće koriste čarobne konjiće ili magarce. Ovom klišeu i izlizanim temama najverovatnije je doprineo nedostatak mašte i kreativizma, ne vidim šta drugo.
Za promenu, mogao bi neko da smisli neku modernu bajku, koja bi izgledala ovako nekako:
... Najmladji kraljevic izvuce svoj mac iz korica, i secivo snazno bljesnu na suncu. On potera svog vranca u pravcu zlog zmaja, a kad bese sasvim blizu, lakim skokom odvoji se od svog vernog pratioca i u trenu se nadje tacno oci u oci sa cudovistem. Ono pokusa sprziti mladica svojim plamenim dahom, ali princ bese brzi, hrabro zamahnu macem i ...
I onda, nista. Spustivsi mac i naslonivsi se na njega, kraljevic se drugom rukom poceska po celu, i nakon par trenutaka glasno zapita sebe: "A zasto ja imam utisak da se ovo desavalo vec ko zna koliko puta i da mi je potpuno besmisleno i mrsko uraditi to jos jednom?". Zbunjenost se uspesno prenela i na zmajevo gusteroliko lice. "Ne bih znao, prince ... mada, ima neceg istinitog u recima tvojim ... zaista, cemu sve ovo?". I kao da se nista nije desilo pre ovog trena, obojica sedose nasred proplanka, jedan do drugoga, gledase se i nastavise da glasno razmisljaju. "Dakle" - pitao je mladic svog sagovornika i sebe - "Sta imamo ovog puta?". Zmaj zausti da odgovori, iako se po polozaju obrva, a one ilustrovase raspolozenje i misli, videlo da on nema narocito resenje ove problematike, ali princ nastavi: "Naravno, pitam sta imamo ovog puta sem sto si mi ubio dva starija brata, a oni su bili klimavog morala i podlo nastrojeni prema meni, i oteo verenicu, koja mi i nije verenica, ali je ja spasem i istog se momenta smrtno zaljubim u nju pa zivimo srecno i zadovoljno do kraja zivota i par reinkarnacija posle ...". Malo zastade, pa zakljuci: "Zaista, nisam ranije izvoleo zapaziti da vi zmajevi imate obrve. Onda, kakva je danas situacija?". "Manje - vise bas takva, prince." - odgovori zmaj. "Jesi li mozda krao zlatne jabuke?". "Zapravo, zlatne visnje.". "Pa pobogu, zbog cega si ih krao?". Zmaj se namrsti. "Iz principa! Iz principa, eto ... zato sto me to iritira, to me proganja, ne mogu spavati zbog tog nedopustivog besmisla! Zlatne visnje, zlatne jabuke ... covece! Kako takva glupost moze postojati? Mislim, reci ti meni, plemenita krvi, sta vi uopste radite sa zlatnim vocem? Trebalo bi ga jesti, a ne moze se jesti jer je zlatno, ne moze se ni prodavati na pijaci, ne mozes ga prodati jer zaista nikome ne treba zlatna vocka, to je totalno maloumno! To je napad na zdrav razum! Grdna jedna glupost ...". " Ziva istina!" - viknu mladic, vidno oraspolozen pravcem u kojem razgovor ide - "Nikad nisam razumeo zasto bi taj vocnjak trebalo paziti i toliko cuvati. Ima jedno drugo drvo visnje koje nije zlatno i nije ni po cemu posebno, a meni je mnogo draze. Tamo radjaju obicni plodovi od kojih dadilja ume spremiti divne kolace ... da, eto poneo sam malo tih kolaca sa sobom na put, bi li ih probao?". "O, da, zasto ne? Ali hajde da udjemo u moje odaje u pecini, imam hladnog piva ...". "Sa zadovoljstvom, veliko hvala!".
Kada kreneš sa čitanjem ove definicije, prvo jednom naglas izgovori riječ žbaha. Zvuči gadno, jel da?
Žbaha je djevojka kojoj smrdi iz usta. Svašta će ljudi izmisliti, između ostalog i žvake, čak će izmisliti i jeftine žvake, i žvake u paketima. Razmišljaće o tebi kao svom kupcu, da ih imaš više uz sebe, da eto, ne gledaš krivljenje lica svog sagovornika dok pričaš nešto sa njim.
Žbaha je urnebesna, vuče na debelu i ne zna ukombinovati boje. Ja se žbahe bojim, i bježaću od nje kad god uhvatim priliku.
Eto sinoć ja i moja boginja, moja drugarica čije ime neću reći zbog toga što bi se Jelena naljutila na mene kad bi saznala da je spominjem na Vukajliji, odemo na predstavu pozorišnog tipa. Predstava je bila preeeedobra, jedino jedna scena za koju smo se dogovorili da ćemo im zamjeriti kad se sjetimo te predstave je ta kada Hasanaginica umire - umire prenaglo, i Hasan - aga zajedno sa ostatkom škvadre to uopšte ne doživljava. Kao umrla je, sretan joj dženet i to je to.
Sjedimo tako poslije predstave i pričamo o predstavi, i ja tu primjetim da sam se već momački zacugao. Šta ću boli me kurac, imam para, to što njima trebam platiti knjige nije bitno, bitno je da ih imam, pa odlučimo da ne idemo odmah kući nego da skršimo i moje i njene pare i pare njene sestre iz Vinkovaca koja studira ekonomiju u Osjeku. Kaže da ne voli ekonomiju, i da preko ljeta radi na moru. Pametno, rekoh.
Napio sam se burazeru, kao livada sam bio nekada kada sam krenuo kući. I, eto ti njih: četiri žbahe. Pa ja njega znam, reče jedna, glavna žbaha među žbahama. Ponudile su me da pođem zajedno sa njima u njihovu sobu u domu, jer one tamo nastavljaju sa cuganjem. Umoran sam, kažem im, a i bus bih trebao uhvatiti, nije mi baš nešto stalo do smrzavanja, iako volim snijeg i ne libim se da to napišem.
Ne znam sada tačno kako je došlo do toga da ja stojim naslonjen na gepek nekog automobila, sivog, ili možda prljavog pa zbog toga sivog, i da privlačim glavnu žbahu ka sebi sa namjerom da je poljubim. Otkud mi ta ideja, stvarno ne znam. Ustvari znam, bio sam pijan kao tikva. I jebote, poljubim je tu na foru, i znaš kad ne znam, žao mi je te djevojke i vazduha koji ona truje, žao mi je svega u šta žbaha dune. Prepao sam se, eto proljeća mi, prepao sam se i krenuo sam bježati od nje. Stavio sam ruke u džepove jakne i bježao sam. Gospodin. Kroz maglu sam mogao čuti kako me ona doziva, mislim da je vazduh postajao zelen jer smrad ima takvu boju, čuo sam i Orbit kako nju doziva.
Bježao sam od zla. Gadio sam se samom sebi. Ja sam pogan čovjek. Ja sam prevario svoju djevojku sa žbahom koja ima ružne nokte i masnu kosu. Bježao sam od sebe, bježao sam i bilo je klizavo, pao je prvi snijeg, a nisam posebno dobar hodač a kamoli trčač po snijegu, i sapleo sam se o ležećeg policajca i pao sam preko njega. Da li je ovo realno, pa pao sam preko ležećeg policajca, zapitao sam se dok sam sjedio na dupetu... dok mi je mirisalo iz usta, seljanko jedna pogana!
Visokoturistički autobus u Srbiji je kulminacija svih svetskih dostignuća u izradi turističkih autobusa u poslednjih 30 godina. Ima delove od 5-6 komada na osnovi jednog, plus dobar broj ručno izrađenih od strane raznih firmi. Počeo život kao TAM u užičkoj Raketi, a onda se obreo u rukama vlasnika firme kao što bi mogla biti npr. Daradan Reisen, Buha Expres ili Matić Tours, u skroz drugom obliku, boji i sa up-to-date-ovanim enterijerom, i to pod parolom da niko nema pojma o autobusima i neće primetiti genetiku tog meleza.
Servis Klepobus, nedovršena kuća/garaža/hangar u selu Donja Pipirevka, negde u Srbiji...
Godina je 2011, servis vode tri brata - Mile, Rile i Gile. U njihovim rukama se obreo 30-godišnji Neoplan, 7 puta havarisan, uvoz iz Austrije preko Bugarske i Rumunije... Kupili ga za 1000 evra i gledaju da ga ukombinuju sa onih 10 na sličan način pazarenih autobusa koji leže u dvorištu.
Hmmmmmm, motor od TAM-a lepo paše sa Sanos-ovim menjačem, misli Gile i ubudžuje to za jednu laganu noć pijenja piva i komandovanja trojici klinaca šegrta... Sutradan Rile nabacuje prve fiberglasne blatobrane koje ima i puni ih gitom da se upasuju sa onim bočnim poklopcima uzetim sa Setre. sa drugog Neoplana uzimaju stakla, jbg, ova je druga modernija od prve, titanizirana su, primeti se.. Ma nema veze... Uzimaju prednji deo od Mercedesa, farove i tako to, naravno i znak, mecin znak svako ceni i što se kaže u unutrašnjosti, rešpekta ga... Potom od firme AutobusoKrp iz Pančeva naručuju fiberglasni poklopac motora i fensi branik, kopiju Irizarovog, npr. Ispostavlja se da taj branik ima okrugle rupe za farove za maglu, a oni takve nemaju... Žvakanje čačkalice ubrzava rad mozga, eureka... proseći će rupe za male kockaste obične farove sa tečinog Yuga i iste oblepiti žutom Oracal folijom... Paše savršeno... Dotežu galerije za prtljag unutra, ubacuju poluispravnu klimu, kućevni TV prerađen da radi na jednosmernu struju, kradena fensi sedišta švercovana iz Turske, stavljaju hromirane ratkapne, grozni drveni volan iz kineskog visoko-turističkog busa i najnoviju šalt tablu koju mogu da nađu. Na kraju ga obavezno nakite niklovanim elementima sa svih autobusa sa kojih su mogli da ih skinu, često problematično upasovanim i neprikladnih oblika.... Obavezno se dodaju ratkapne, peškir sa reprodukcijom Predićeve Kosovke devojke u nisko-kvalitetnom printu je mogće vidljiv, trpaju se zastavice, kurasi i nalepnice u fazonu zapadno-evropskih zemalja - zastavice EU, austrijski parking tiketi isl. Uz pomoć plave koverte, polaže se atest. Ukupno ulaganje oko 15 000 evra. Traže 60 000 za njega, Mitić Lajns ga ipak kupuje za 55 000 evra. Ulaže 20 000 za tri meseca da to čudo uopšte ide, a zatim ga prodaje za 40 000 Daradan Rajzenu, da smesti konkurentu. Ovaj ulaže još 10 000, ali da mu ne lipše krava, iliti firma, proda ga za 2 meseca Lalović Turs-u, koji ga opet, posle 12 000 evra ulaganja, uvaljuje Tijana Expresu, a gazda koji je dao ime firmi po svojoj ženi, misli kako će ga ova ubiti ako stavi njeno ime na takav krš. Ostavlja stare nalepnice i dodajesvoju, malu. Izaziva konfuziju kod putnika, ali ne zadugo. Autobusu se zapali motor, on izgubi pravo na obavljanje prevoza i da bi platio kazne proda ga Riletu, Giletu i Miletu. Tamo još čeka da postane kolekcija delova za drugi trodecenijski krš....
Kada zbog nedostatka materijalnog propustamo materijalno...
Probudim se jutros i jos onako pospan sidjem dole kad ono matorci doveli neke drugare na kafu.Kevo sta ima da se doruckuje?''Ono od juce''...a to je? Pa,nema nista...Idi do prodavnice uzmi nesto pa doruckuj...Na to ce Komsika''I onaj moj je isti ali je barem poceo da radi''Trebalo bi i ti da nadjes neki posao,vreme vam je vise''Pomislim ''ISTI'' e komsika da znas,pomislim u sebi, onaj tvoj ne pije vec sisa,ja sam za njega malo dete,sinoc nas je sve napio, a zatim nam pokazivao kako moze da tamo neku uhvati za dupe a da ona to ne primeti,,,jedva smo ga spasli batina...... Kad eto je keva ''jel cujes sta kaze teta Gorica,Milos je poceo da radi, a ti?Samo se smucas? Boze rekoh kevo ''imate po 50 godina,nista ne radite,i jos uvek zivite samnom...Podjem do prodavnice ,kad na ulaznim vratima eto ga postar ''Tuzba''-rece...Ne,ne zelim nikoga da tuzim...Telekom gospodine...Zasto da tuzim telekom,jesi ti covece pobrljavio...Covek me pogleda cudno,ostavi kovertu i ode...Ulazim u prodavnicu kad eto je komsika Mica koja zivi par blokova od mene,kojoj sam secam se kao kroz maglu, sinoc negde u gradu prilicno pijan obecavao kule i gradove, pevusio joj stihove ''Pijem samo viski,pusim samo marlboro,za svoje se pare trujem otmeno''...Pricao kako sam kupio polovnog ali veoma dobrog mercedesa koji je trenutno na servisu pa se zato vozim taksijem...Ej cao kako si?Upita me.Znas ,malo sam ljut na sve komsike iz kraja.Jel'?A zasto?Pa ovg leta nijedna od vas nije okacila fotografije sa bazena na fbook...Haha..Nasmeja se...Dobro jutro komsija rece prodavacica -hleb i pasteta?Ne..rekoh dajte mi visrsle...koje komsija?Ove karneksove,najskuplje...Bas si poranio jutros-rece Mica...Ma moram do telekoma,stiglo mi neko pismo,dobio sam neku nagradu pa da odem da pokupim. Carnex i hleb...177 dinara...racuna glupaca naglas...Dobro je pomislih, imam celih 200 u dzepu...Platih,zahvalih se i krenuh ka vratima,kad,zacu se prodavacica ''Komsija''...POMISLIH BOZE,SAMO NE SAD...''Onaj dug od pre mesec dana???Koji dug,rekoh praveci se lud...Pa onaj kada ste pili sa drustvom tu ispred radnje 2880 dinara?Hm,,rekoh...Glupaca otvori svesku i krene...Pili ste pivo.Onda ste uzimali parizer,sa vegetom,dve pakle ''drine'' i na kraju kad ste posli kuci uzeli ste flasu vodke,kako ste rekli ''da vam se nadje''...Platicu to danas,nije problem...Stari se pa se zaboravlja...haha nasmejah se kiselo...Komsika vidimo se,mogli bi da izadjemo ponekad,mogu li dobiti tvoj broj?Ok,cimni me...064 24......Ukucam,pozovem kad ono ''Postovani korisnice vas racun nije aktivan,molimo izmirite svoja dugovanja,hvala...Nesto me mreza zeza,rekoh...Mozda neki drugi put...
Promjena oblika nekog izraza kojeg si uveo u svoj svakodnevni rečnik.
U principu se radi o nekoj rečenici koja u početku mora biti izgovarana u cijelom svom obliku, da bi se ljudi upoznali sa njom i prihvatili je, a kasnije već možeš polako da je skraćuješ i oblikuješ kako želiš.
Izraz, odnosno rečenica koja će evoluirati kroz sledeća 3 primjera se koristi u sjebanim situacijama.
Situacija No.1
Snimaš neku curu već neko vrijeme, ali nikako da ti se poklopi situacija da joj priđeš. Ona je ta, ona jednostavno mora biti ta. Samo nju zamišljaš kako nasloni glavu na tvoje rame dok je voziš kući uz neku odvratnu muziku koju je sama odabrala.Konačno ti se otvara situacija da joj priđeš u nekom sumnjivom pabu. Malo si popio, malo je ona popila, drugarica joj priča sa nekim hipi blavorom, a uz sve to si pročitao da ti je Jupiter u 5. kući. Stavljaš žvaku u usta i kreće magija...
Par minuta kasnije se vraćeš, društvo te gleda toplim, razumljivim pogledom, a tebi je samo ostalo da izgovoriš svoju rečenicu:
- Odoh da izvedem lastu sa balkona.
Situacija No.2
Uspio si ! Uz malo lobiranja kod drugarica i mnogo sreće cura je pristala da se vidite. Živi van grada i želiš da je kako dolikuje odvezeš doma poslije sastanka. Za to ti je potrebno auto tvog starog, koje usput voli više nego tebe. To ide dotle da prije uzimanja ključeva potpisuješ ugovor na sledeća 3-4 sata u kojem ne smiješ da prelaziš preko ležećih čak ni drugom i kad ti se prdi da se uredno skloniš sa puta, izađeš, pustiš otrov u divljinu i vratiš se u vozilo.Poslije uspješnog sastanka odvezao si curu i srećno si se zaputio doma. Voziš kroz sumnjivi dio predgrađa bez osvjetljenja i u jednom trenutku ti iskače pas pred vozilo. Refleksno cimaš volan i završavaš u neku drvenu ogradu. Šteta nije velika, ali dovolja da jedna osoba zbog tebe izmisli novi krug pakla. Ulaziš u kuću i pričaš bratu šta se desilo, pošto stari spava.
Brat: Jbg, šta ćeš sad...
Ti: Odoh da vidim nešto na balkon.Situacija No.3
Jedan kružić. Drugi, treći...sedmi. Zadovoljno gledaš u svoje remek djelo od tiketa. 8 parova, 7 prošlo. Čekaš poslednji u koji si najsigurniji za sumu koja je dovoljna da stari opravi auto i za neke tvoje sitne potrebe. Društvo te zove da zajedno gledate meč. Pozajmljuješ od stare deset u papiru jer ćeš joj sjutra vratiti duplo, ne postoji šansa da tako ne bude. Nosiš drugovima gajbu piva i spreman si za eskalaciju sreće koja će nastupiti par sati kasnije.Tvoj tim je sjajno odradio prvo poluvrijeme, uvalio gol u 13. minutu i dominirao. U drugom je nastavio da napada, ali nikako da uvali još jedan. Sudija je produžio 3 minuta i u isteku drugog tvoj tim je konačno otvorio odbranu i napadač afričkog porijekla kojeg psuješ svo vrijeme cijepa mrežu. Dok skačeš i uz pristojnu količinu decibela izražavaš radost čuješ komentatora koji govori da je ipak bio ofsajd. Naglo se okrećeš i gledaš kako drugi tim brzo izvodi prekid, šalje se duga lopta prema jeftinom brzonogom špicu južnoameričkog porijekla, koji lako pretrčava sporog štopera i oči u oči sa golmanom pokazuje egzekucijalne vještine dostojne jednog FalkaA. A u Londonu muk.
Društvo se okreće prema tebi dok se beživotno spuštaš na stolicu. Kroz maglu gledaš radost ekipe, vrijeme koje polako ističe i u nevjeri tužno izgovaraš najkraću i najnebulozniju do sad verziju svoje rečenice:
- Neki balkon, nešto...
A u pozadini se čuje uzbuđeni glas komentatora: "Nevjerovatno, pa ko se ovome nadao..."
Stara izreka da je u putu prosvetljenje a ne u odredištu spada među najviše citirane i sigurno je među omiljenijima onih koji malo šta doteraju do kraja. Ona ima i nastavak koji se ređe navodi a kaže da iako je u putu prosvetljenje prvobitni cilj nikako ne treba gubiti iz vida.
Jednog nedeljnog jutra, Petrović Petar stao je pred ogledalo. Upalim, mamurnim očima oivičenim podočnjacima tamnomodrim kao dubine Marijanskog rova prešao je svoju figuru ovlaš, ono što je video nije mu se dopalo tako da se odmakao malo. Efekat je ostao isti, iz daljine samo je još više nalikovao na zvečarku koju je neko okačio o dovratak nakon što je progutala zeca. Uistinu, pivski stomačić beše jedina stvar od gabarita na njemu, ostalo je uvenulo i sasušilo se od sedenja za kompjuterom u kancelariji i kod kuće a lice mu ubledelo od slabo prospavanih noći. Kao kroz maglu, Pera se priseti izraza suzdržanog gađenja na licu simpatične devojke kojoj je sinoć prišao da plati piće. Ne, ovako više ne ide.
Naoružan odlučnošću jednog Leonide pred hiljadama Persijanaca uplatio je termin u obližnjoj teretani i krenuo fanatično da trenira. Isprva posprdni izrazi na licima redovnih posetilaca uskoro su se pretvorili u oprezno poštovanje ili bar saosećanje te oni mekšeg srca krenuše dobronamerno da ga savetuju. Pera je savete cenio i sledio, brzo je naučio da se fokusira na grupe mišića i odredi sebi intenzitet treninga, pobožno je sledio i savete vezane za ishranu a u noćne provode prestao je da ide jer se svi slažu da je san od vitalnog značaja za razvoj organizma.
Meseci su tako prolazili i Pera se sasvim preobrazio, bivši džank-fud manijak koji se po ceo dan izležavao pred kompjuterom sada je skoro svaki slobodan trenutak provodio u teretani a čak i kad ne trenira dolazio je da razmeni mišljenja s iskusnijima. Iz tih razgovora spoznao je da je uzimanje suplemenata uz normalnu ishranu neophodno kako bi napredovao, sada je Pera već sasvim fino izgledao ali to mu više nije bilo dovoljno, zainteresovao se i zarazio, počelo je da ga kopka i koji su krajnji dometi svega toga. Tako je sve počelo, prvo su na red došle proteinske dopune, zatim je prešao na kreatine i aminokiseline a onda je, uprkos upozorenjima i ozbiljnija hemija došla na red.
Jednog nedeljnog jutra Pera se opet zatekao pred ogledalom, ovaj put kako bi se po običaju divio svojim izvajanom mišićju i pogled mu je pao na sliku koja je ležala na kredencu. Na njoj se nalazio on na prvomajskom roštilju u društvu svojih pređašnjih ortaka, nije se čuo s njima već par godina još otkad su se nešto pokačili jer im se smučila njegova stalna priča o tegovima i kilažama. Pokušao je da se priseti zašto ga je to tada toliko uvredilo ali nije mogao, uglavnom čitava stvar mu se učini krajnje detinjastom te setivši se zašto je uopšte i počinjao sa čitavom operacijom reši da ih pozove da idu malo u štetu. Poneko se odselio, poneko se poženio, ali uspeo je da skupi par ljudi raspoloženih za ponovno viđenje te se prve zgodne večeri, nakon što je navukao najtešnju majicu koju je našao uputi gradu veseo kao šiparica da ubere plodove svog mukotrpnog rada.
Stari prijatelji ga pozdraviše po njegovom mišljenju prilično suzdržano što on spremno pripisa zdravoj dozi ljubomore, ipak ne ide se svaki dan u provod s tako đavolski zgodnim likom kao iz bodibilding priručnika. Ipak, pošto ih dugo nije video, a i zato što je tako sjajan momak on im to oprosti, raspoložen čak i da im namesti nešto pičetine koja će po svoj prilici da leti na njega kao babe na japansku sadnicu. U klubu vrelo, vlažno i znojavo, odbio je piće jer ga godinama nije okusio a za pičetinu je bio u pravu, samo jedan pogled na njega, mistera mokre majice bio je dovoljan da se sruše i najviši bedemi. Koji prljavi ples kasnije već je jurio gajbi sa mladom napupelom vragolankom na sedištu do sebe.
U stan je nije uveo već uneo, kroz hodnik su projurili kao orkan u strasnom klinču, ništa nežnije nego svojevremeno Kličko i Bird pa se stropoštali među svilene čaršave koje je montirao specijano za tu priliku. Pun entuzijazma dao se u akciju, jezikom, prstima, rukama i nogama, šakom i kapom ali sve vreme osećao je kako mu se strah lagano uvlači u kosti, 'tamo dole' odziv nekako izostaje, mlako je to i slabo, nije kao što se sećao da je nekad bilo. Dok se tešio tako i očekivao zakasnelu reakciju koja nikako da nastupi, partnerka odluči da doslovno uzme stvar u svoje ruke, a moguće i još negde. Tu je našeg Peru već počeo hladan znoj da obliva, toliki mišići na njemu, svaki jedar, savršeno oblikovan i pozicioniran, spreman da reaguje na najmanji mig a baš taj u ovom momentu najbitniji ne samo da miruje kao zgažena glista nego kao da je u odgovor na njegovu rastuću zebnju sad i još više počeo da splašnjava. Dokusurio ga je devojčin upitan pogled odozdo, promrmljao je nešto u ime izvinjenja a da nije ni sam znao šta, činilo mu se da je pomenuo klozet pa se tamo i zaputio. U hodniku ga je sačekao njegov odraz u ogledalu, pogledao se još jednom pa seo i zaplakao kao malo dete...
