Neobični načini na koje pojedini roditelji pokušavaju da vaspitaju svoju decu, znajući da klinci a i odrasli žude najviše da probaju baš ono što je zabranjeno. Ove metode su ponekad uspešne, nekad nisu, a ponekad su i drastične i zabrinjavajuće..
Lekcija prva, pušenje (lično iskustvo)
- Kada sam imao nekih jedanaest - dvanaest godina, seo sam sa mojima da pričamo kao odrasli..
- Sine, ti ako propušiš slobodno nam reci da ti dajemo pare, da ne kupuješ cigare od užine pa da gladuješ. Evo oboje pušimo, nema smisla da ti branimo..Stvarno, nikada nisam propušio.Lekcija druga, alkohol
- Saša sine, nešto si mi kasno sinoć došao, pola si kuće porušio dok nisi otišao do sobe - da nisi pio?
- Pa..
- Ma ništa se ne sekiraj, slobodno reci, bio sam i ja mlad..
- Popio sam dva piva i..
- E sad dva piva, ja ne znam šta su dva piva. Sedi sa mnom za sto, sad si muškarac, da popijemo ti i ja koju. E tako, evo po jednu domaću..Tako! Ljuta, a? Neka, šta je to za tebe. Još jednu, živeli! Uh što je dobra! Još jednu..
- Ali tata ne mogu više, od sinoć mi je još loše..
- Ma šta loše, klin se klinom izbija! Još po jednu - živeli! Nego da ti objasnim kako je štetan alkohol, veruj mi zgadiće ti se..Živeli!
Posle osme rakije Saša pegla sve što je popio i pojeo u zadnja tri dana, ćale viče - Vidiš da ne valja da piješ! Aj još po jednu..Nećeš? Ma daj hajde, sad si muško..Lekcija treća, odgovornost
Marice, zna mama da si dobar učenik i da redovno pereš zube, soba ti je uredna, igračke na svom mestu..Ali moraš naučiti sve to da ceniš. Vidiš, u životu ćeš za sve morati da se izboriš, i što pre to naučiš, bolje po tebe. Naredne dve nedelje nećeš učiti matematiku. Dobićeš keca, znam, biće teško izboriti posle peticu ali moraćeš. To je sve za tvoje dobro, da vidiš kako je kad nešto izgubiš, moraš naučiti da ceniš vrednost te petice..Lekcija četvrta, psovanje
- Dobro Dragane, kaže učiteljica da govoriš neke ružne reči. Sad ćeš da mi kažeš sve psovke što znaš - psuj!
- Ali tata..
- Psujkad sam rekao! Ako ne psuješ dobićeš batine!
- Ali ako psujem..
- Dobićeš batine i ideš u sobu!
- Ali..
- Psuj!Lekcija peta, gladna deca u Africi
- Milice sine, vreme je da naučiš da ceniš našu ljubav, igračke, to što svaki dan imaš šta da jedeš i gde da spavaš. Neka druga deca to nemaju, ona su siromašna, gladna, usamljena i tužna. Zato ćeš ove nedelje jesti samo hleb, igračke ćemo ti zapaliti, a u petak i subotu spavaćeš ispod mosta. Ne brini, tata će te obilaziti.
- Ali mama, pa..
- To je za tvoje dobro, moraš da vidiš da u životu nije svima lepo, moraš naučiti da ceniš..
Šalterologija je oblast primenjene nauke, koja proučava i definiše pojam i svrhu šaltera.
Čovek ima nezgodnu naviku da zaviruje i zavlači nos u razne rupe. Zbog toga su svi šalteri mali, najčešće okrugli, mada mogu da budu i četvrtasti, kao prozorčići ili šuberi. Bez obzira na oblik, uvek su nekako u visini pupka, e da bi se krajnji produkt evolucije i vrhunska božija tvorevina dovela u četvoronožni položaj i perspektivu žabe.
Prema nekim izvorima, šalter je izmislio nemački uzgajivač stoke iz XVIII veka Fridrih fon Šalter. Služio je da goveda imaju gde da se raspitaju kada će biti prodata, po kojoj ceni i kome. Od tada pa do danas, svrha ovog izuma ostala je, uglavnom, ista.
Izgled, kao što je napred rečeno, varira. Od okruglih otvorčića, do, danas veoma modernih, ustakljenih površina, sa veoma malim prorezom pri dnu, da može da se provuče papir A4, presavijen po dužini. Ima i onih, koji uopšte ne liče na šalter, već imaju oblik pulta, koji prosečnom homo sapiensu dođe do brade. Najmoderniji vid šaltera zove se boks. Oni su najpopularniji u bankama. Služe da se onaj ko moli za kredit ili slično, dovede u zabludu da nije na šalteru i da ga tretiraju kao ljudsko biće.
Ono što šalter čini šalterom, njegova suština i bit, njegova duša (!?!?) jeste persona koja sedi iza stakla. Šalterska službenica! Ona je sve i svja. Ako je Njoj volja, Ona može Sunce da pretvori u Mesec, toliko je moćna! Gledati svet iz Njene vizure bilo bi ravno iskustvu koje su imali prvi ljudi na orbiti, dok se Zemlja smanjivala na veličinu teniske loptice. Izreka “Do podne mrzi sebe, a od podne ceo svet“ nastala je zbog Nje. Ona je merna jedinica za nadrndanost, neljubaznost i bahatost. Pri tome je ograničena k’o terasa. Za Nju i čitavu kastu Njenih koleginica svaki dan počinje ustajanjem na levu nogu. Nema gore i veće kletve, nego kad neko kaže “da bogda izgubio ličnu kartu, vozačku i pasoš“.
Druga strana šaltera, bez koje on ne bi ni postao ni opstao, je red. Ako u redu čeka od sto do sto pedeset ljudi, može se smatrati da nema gužve. Brzina kojom se red pomera oscilira. Čas prođe petoro za deset minuta, a onda sat vremena neko gnjavi. Ne može se nikad pouzdano reći ko je uzrok tome, Ona, ili kukavac koji kleči ispred šaltera. Kako ljudsko biće ne poseduje urođenu strpljivost govečeta, u redu se često dešavaju ekscesi, guranje i utrpavanje preko veze, uz obavezne psovke i svađu.
Uz gandijevsku strpljivost ništavni, mali stvor, koji uopšte stigne na red, moće da se nada:
A) da počinje pauza
B) da će ga poslati na drugi šalter
V) da mu je nepotpuna dokumentacija
G) da dođe sutra
D) da je kraj radnog vremena
Đ) da sačeka da Ona telefonira
E) da Nju hitno zove direktor
Ž) da Ona pojede svoj burek
Z) da detetu objasni gde mu je doručak
I) da skokne do pijace
J) da nalakira nokte
K) da je pao sistem
L) da objasni detetu šta da obuče za školu
Lj) da se posekla na papir
M) da mora da ode kod šefa po pečat
N) da objaaasssni detetu kako se vezuju pertle
Nj) da skokne kod frizerke
O) da se konsultuje sa koleginicom
……
Š) da joj se može, i da joj puca prsluk za sve.
Iskrena konstatacija dobro poznate činjenice, inspirisana nekim nemilim događajem.
Već nedeljama merkaš to drvo u parku. Imaš svega osam godina, ali znaš da moraš da ga osvojiš. Jednog dana, po povratku iz škole, rešio si da kreneš u pohod, ostavljaš ranac u podnožju stabla i krećeš da se uspinješ. "Hej, pa ovo uopšte nije tako teško" - misliš u sebi. Konačno, najviša grana je tvoja. Ponosan si na sebe i osećaš kao da je ceo svet tvoj. Međutim, treba i sići nekako. Jedna, druga, treća grana, sve je ok. Međutim, do tla ima još dosta. Nespretno odbacivanje i već osećaš kako se smandrljavaš do dna. "Gravitacija je kučka!" - izleti ti psovka, i uprkos bolu, instinktivno se osvrćeš oko sebe, tražeći mamin prekorni pogled zbog izgovorene psovke.
Mrtav si pijan. Iz nekog nepoznatog razloga, dobra riba te šmeka celo veče i konačno je krenula u akciju. U tami kreće da te 'vata i odvlači te u wc. Pokušava da dopre do tvoje "muškosti", a njemu došlo da izigrava kišnu glistu. "Gravitacija je jedna velika kučka" - vrištiš u sebi dok se trudiš da večeru zadržiš u stomaku.
Ušla si u trideset petu. Opterećena godinama i onim što one nose, posmatraš se u ogledalu... Tvoje grudi nisu više ono što su bile. Lopte su postale kruške, a kruške polako evoluiraju u sasušene šljive. Postaješ svesna da je gravitacija zaista, najveća među svim kučkama koje si ikada srela.
Idealan posao za mladog srednjoskolca koji ne izbija iz igraonice i soniteke bi svakako bilo radno mesto takozvanog otvaraca i zatvaraca vremena na istom tom mestu. Prednosti ovog posla su: Imas osecaj da si mudo medju jednakima, znas koji je najbolji dzojstik, usavrsis skil, useres se od besplatnog igranja i radis u zdravoj atmosferi prepune pozitivnog naboja...tj. pune zdrave psovke i duvanskog dima.
Neki srecnik tako i pocne.
Bavicu se zasad samo tim srecnikom.
Taj doticni srecnik ce kasnije svoje radne sposobnosti okusati ili na gradjevini gde ima sexa svaki dan ili u nekoj autoperionici ili vulkanizerskoj radnji. Gotovo ima da se privikne na dobre uslove rada, bezbednosti i raspravljanje sa svakakvim budalama za takve pare ko sto su 15 evra dnevnica.
Ako je doticnom u blizini negde suma, zacas posla mu se pruza to radno zadovoljstvo da svaki dan stavlja glavu u torbu kao i voznja traktorima i kamionima u stilu Sebastijana Loeba.
Mada svakako za, sada osamnestogodisnjaka, posao iz snova bi bio konobarisanje po fensi kaficima. Em si upucen u sve u gradu, em ribe vole konobare, em krades ko konobar, em smekas ribe po ceo dan i preko reda dobijas ulaznice za novi ultra foam fromage du pomme du terre party all night ultra. Svoj rad mozes da krunises odlaskom u Crnu Goru na leto gde ima da se useres od rabote, ali i od para.
Ako je taj doticni uclanjen u neku omladinsku zadrugu moze po prvi put ko sto bi njegovi roditelji rekli da nadje neki pismen posao...npr lokalna fabrika sundjera ili cokolade, gde radis dok te ne najure jer si logicno prvi na listi za odstrel viska.
Sad je ipak posle odsluzene vojske vreme za stalniji posao. Najbolji posao danas za mladog coveka u Srbiji je ipak drzavna sisa...tj. vojska.
ProfesiJonalana.
Postanes bre ugovorac, sa svim privilegijama patriote, dobre plate, dnevnice i dolaska kuci jedne nedelje u mesecu. Pa onda i cin. Fatio si Boga za muda.
E posto je granicna skolonost stednji kod mladog coveka sklona nuli ma sta na to reko Modiljani, ono sto zaradis potrosis za tren.
I onda shvatis da imas nekog tecu u Svedskoj koji je odavno trebao da se seti da te udomi malo kod njega dok se ne snadjes za pocetak. A posle...dodjes s mecku koju ti pere i "vulkanizira" neko iz gornjih pasusa, na kucerdi koju pravis imas nekog slicnog iz tih pasusa kao radnika, a da ne pricam sto se izivljavas na konobarima.
Za sony i ogrev vise ne maris.
Pa ko kaze da u Srbiji mlad covek nema alternativu!
A pored ovog uvek ti se nudi veliki broj nelegalnih poslova, rialiti shoua, zvezdi granda, nagradnih igara i licitacija.
P.S. Iz "definicije" izuzimam one retke koji studiraju, ali STVARNO studiraju, onda one mlade ljude iz ove defke: http://vukajlija.com/sin/59676, i naravno devojke jer jos nisam proucavao razvojni put njihovog zaposlenja.
Parče betona, trave ili utabane zemlje koje te o svetu, životu, hijerarhiji i samom sebi nauči daleko više nego kućno vaspitanje + osnovna i srednja škola. Najvažnije lekcije, najkorisnije veštine i najdublje traume čovek pokupi na malom fudbalu.
Za početak, najbitnije je da ne kasniš, jer ako si zakasnio ne igraš, a sedeti sa strane i neučestvovati je daleko teže nego učestvovati na bilo koji način, makar i kao golman kog napucavaju bubamarom.
Ako si već stigao na vreme, stičeš pravo na mogućnost da te izaberu, što je jako važno i škakljivo jer - naime, niko drugi te nikada i nije birao. Mama i tata te nisu birali, brat i sestra te nisu birali, nigde te nisu birali...Stojiš dakle sa strane i ćutiš, da ne bi dobio macolu ili zaušku; po pravilu, dvojica koji u hijerarhiji zauzimaju dva najviša mesta (jer su najstariji ili najbolji), od kojih ni jedan nisi ti, odigraju par - nepar, kako bi utvrdili ko će prvi da bira. Shvataš dakle da je biti jači i veći bolje nego biti mali gedža, jer ti ostavlja više mogućnosti. Shvatiš i da je najbolje da se uvek, ili kad god je moguće, nadješ u situaciji da ti biraš a ne da biraju tebe, ili za tebe. Moliš Boga da te ne uzmu poslednjeg, jer to i nije izbor, već si eto kusur koji je, sticajem okolnosti, nekome dopao. Biti "izabran" poslednji je već ozbiljna trauma i činjenica sa kojom si ostavljen da se nosiš kako znaš i umeš. Još je gore medjutim ako vas se skupio neparan broj, ili vas je previše, pa ostaneš u onom škartu od dva - tri dečaka koji sede i posmatraju, čekajući drugu decu da naprave treću ekipu.
Ako su te izabrali - dobro je, jer pre svega, nisu ti zauvek ubili samopouzdanje, a samopouzdanje će ti u životu dobro doći. Kreću radost i ushićenje, pao ti je teret sa srca...Ništa se ne pitaš, ali nema veze, igraš, a to je najvažnije, jer mada igra ume da boli, naučiš da sve što može da krvari može i da zaraste, nisi od gvoždja ali nisi ni od stakla. Naučiš odmah i da psuješ. Prvo psuješ loptu jer je nisi šutnuo kako si hteo i nije završila gde treba. Zatim psuješ drugog klinca koji te je "pokrljao", birajući najsočnije psovke koje si čuo od ćaleta kad se svadja sa komšijom, kako bi delovao što opasnije. Zatim učiš da nije baš jednostavno potući se sa nekim, već je bolje gurati se u grudi i vikati šta je šta oćeš. Naučiš i da se sa većom i krakatom decom ne isplati tući jer ćeš neizostavno dobiti batina, a to ne želiš. Naučiš i da ne psuješ ničiju majku, jer to je provokacija koja se ne prašta. Naučiš i da klinac čija je lopta mora da igra, makar ga birali pre nego tebe koji si hiljadu puta bolji - sediš dakle kraj linije i mrziš ga iz dna duše, mada si naučio i važnu lekciju da život nije uvek pravedan i da je bolje imati nego nemati. Naučio si doduše na teži način, no svejedno, svaka škola vredna učenja uči se na teži način. Ožiljke ćeš lečiti posle, u kafani.
Sindrom HJNA sticete registrovanjem i postavljanjem prve definicije na Vukajliji.
Idemo redom :
"Saglasan si da definicija postaje vlasništvo sajta i da nemaš pravo da zahtevaš njeno uklanjanje. Naravno, prilikom svakog prikazivanja definicije na sajtu, biće navedeno tvoje ime."
Napravi se sranje oko sadrzaja definicije, neko te prijavi, ti najebes.
Postane defka mnogo popularna, svi koriste fazone, ti kinte niti slave ne vidis, samo se zna da je bilo na "Vukajliji", ime ti se samo spominje.
"Saglasan si da moderator ima pravo da obriše tvoju definiciju ako proceni da ona krši neko od ovih pravila: "
Konkretno - da li definicija valja je sasvim subjektivno, i ako moderator ima zatvor ili ga boli glava...
Navodni konkretni razlozi iz koji brisu definicije :
"Nije definicija
definicija nema formu definicije već vica, pošalice, bisera i sl."
Treba da bude smesna, mislim, takve su sve definicije na Vukajliji (cast izuzecima)
Sto znaci da one automatski krse pravila, ali su opet tu.
Ide Djura ulicom i padne sa garaze. I slicne gluposti - ponekad prodju.
Inace - Kvalitetne definicije su UVEK SMESNE. - Kontradiktornost? Ili samo lazan razlog da ti obrise defku jer si se setio pre njega?
"
Nema smisla
definicija nema smisla širem auditorijumu (primer su "interne fore")"
Koliko sam ja ovakvih defki video (mozda i sam par postavio, nisam licemer, verovatno su te one obrisane, ali...)
Ima ih koliko hoces o samoj Vukajliji, zar ne cine defke o Facebook-u interne fore (Ja nemam facebook pa pola ne razumem.)
Zasto ja moram da gatam izmedju GSP u Beogradu, da li je to "Gradski prevoz" ili "Govno Sisa Picka"?
"Eksplicitno vređanje
definicija sadrži vulgarnosti i sl."
Retko kada vidimo cistu defku za decu 7-10+ godina, ili na jeziku bez psovki... Psovke su postale svakodnevnica, te je ova stavka takodje tu samo kao blag razlog (ako vidi jedno jebote i defka mu se ne svidi, obrisace je, a ako mu se svidi, moze da stoji svasta jos (kao pusi kurac, jebote x 10, picka itd...)
"
Plagijat
definicija je po sadržini veoma slična nekoj drugoj definiciji"
E ovo realno razumem, jer prosto, sto bi imali duplikate definicija, ionako se realno posle 48h autorom smatra sama Vukajlija.
"Nekvalitetna
definicija je trivijalna, neduhovita, nekreativna, neinformativna, ..."
I ovo je nekako OK, ali.. - Neduhovita? Zar se to ne poklapa sa "Nije Definicija"? Koji djavo ponavljanje... A po ovoj sturkturi 99.9 % definicija bi moralo da ode...
Takodje, definisi trivijalno - kao da ce ti neka defka ovde znacajno pomoci u zivotu ili poboljsati isti... Ostali razlozi (nekreativna, neinformativna su jako subjektivni i glupi do bola.)
"Degutantno
definicija je degutantna"
Ne dodje li mu ovo isto kao "Eksplicitno vredjanje"?
Ako primenim crni humor - jer onda degutantna...
Evo jos da bude i to, posto sam verovatno sve ostalje kriterijume ispunio.
Uzme beba zilet i pojede ga kao bonbonu.
Na kraju krajeva - HJNA sindrom mogu iskusiti clanovi kada postave dobru definiciju, a moderator je obrise jer mu se nije svidela ili iz nekog drugog subjektivnog razloga nevezanog za samu definiciju (osveta, neki kucni stres itd...)
Ko ih jebe bre - Inace, sta je to ktitor? Oni su kao mnogo vazni...
Po ovome je ocigledno da ja sada prelezavam HJNA.
Prosto mi se danas psuje Vuka, jer moderi prava dosta sranja, dosta dobrih stvari brisu.
+ ili - ako podrzavate.
Eh taj Branko Radičević!
Prvi dan škole, skoro pa i ne znaš gde te vode tvoji. Znaš da je to škola i da se tu uči. Prepoznaš jednog druga iz obdaništa i pomisliš: dobro je, nisam jedini u ovom sranju.
Keva kaže: Eno je Tijana (za koju, naravno, nikad nisi čuo), to je ćerka moje koleginice. Baš bi bilo lepo da budeš sa njom u razredu.
Ćale kaže: E, ženo, eno ga Desimir - teleća glava. Znaš onaj, što sam ti pričao, što u kafani naručuje samo teleću glavu? Nije valjda da i njegov sin kreće u školu. Aj'mo do njega da upoznamo klince.
Majka (prevrćući očima): EEEE Milice!! (mašući pri tom polovini prisutnih). Zorane, eno mi školske!(Zoran je ćale)
Ćale: Ajd' Biljana ne preteruj, izgubićemo pola sata a sad treba da prozovu i ovog našeg šiljokurana.
Prodje i ta ceremonija i nadješ se sa još tridesetak zbunjenih drugara i drugarica sa još više roditelja u nekoj sobi, šta li je već. Dođe neka stara teta i počne da čita imena. Kažu tvoji: sad ćeš ti još malo.
Čuješ svoje ime i kažeš JA! Jasno i glasno. Važno je u startu biti glavni.
Prođe i to čitanje imena i onda ta teta počne da priča nešto što niko ne razume. Gledaš kevu, ona gleda sat, tapka cipelom. Ćale se kao zagledao u tu tetu, mada nije neka, al' je i njemu valjda dosadno.
Teta još priča. Gledaš malo sa strane, najpre da vidiš nekog poznatog. Jedan! Ali je to ona budala iz obdaništa što nikad nije htela da jede. Nastaviš dalje i vidiš lepu devojčicu. Jednostavno znaš da je to TA. Sve to prestane jako brzo, pošto je teta završila i tvoji te vode kući.
Drugi dan si jedva dočekao. Vidiš devojčicu ali i ponovo onu tetu. Jedva da si i stigo da kažeš ćao.
Treći dan je već specifičan. Znaš šta te čeka pa se prvo upoznaš i onda dodje teta.
E četvrtog već nastaje preokret.
Dođeš ponovo do devojčice kad ono, ima šta da vidiš. Ona priča sa drugim.
Šta sad?!
Priđeš posle par minuta i kažeš suparniku: EEEJ TI!! Staneš pored devojče i ispred njega (nesmeš da ga povučeš za ruku, ko zna kakav je, možda dobiješ batine). Šta 'oćeš?
Svaki odgovor prekineš na pola rečenice. Kažeš: ti ništa ne znaš, aj da igramo klikeri ako smeš.
Petak (D Day):
Poneseš tri trobojca i jedan onaj najsrećniji. Al' jbg, ovaj je poneo tompuze (3 puta veći nego tvoji). Šta'š ti s prcoljka protiv tompuza, jedva ga pomeriš kad ga čokneš.
Izlazi tompuz iz rupe, izvuces nekako 1:1.
Ponedeljak, spreman si k'o Bolt za olimpijske, k'o Velja ilić za psovke, k'o fizikalac za odmor, k'o budala za šamar. Spakovao si sve vrste klikera što imaš, jednobojci, dvobojci, trobojci, plastikaneri, soćkice, lageri, tompuzi, tri srećna si odabrao, ali je najvažniji, najmoćniji i nepobedivi plavi mermerac! Puna šaka klikera i idealan trenutak kada izvlačiš plavog mermerca i ubacuješ u rupu. Nije mnogo bitno što devojčica nije bila tu, nije ni bitno što su se stariji smejali. Jedino je važno što si pokazao moć svojih klikera. Prva pobeda i prvi ponos!
Britanska serija iz 80-tih popularna u Srbiji pocetkom 90-tih. Mogla je i komotno da premesti svoju radnju u okupiranu Srbiju za vreme drugog svetskog rata.
1. Recimo mala varos kao u Srbiji. Imamo glavnog lika kafedziju (Renea) Radeta koga cela varos poznaje i moli za usluge. Pravi srpski domacin covek iako mu domacinstvo vodi zena (Edit) Evica i koju vara sa konobaricama plus tu je njena tasta (Madam Fani)Radosava. Sve u svemu tipicna srpska kuca u kojoj zive tri generacije.
2. Nemci koji poznaju Radeta. Naravno da ce okupator ici na mesta sa renomeom. I eto ih tu kod kafedzije. Pukovnik i njegov pomocnik kapetan koji koriste usluge radetovih konobarica (Irena i Marija) u zamenu za to nas kafedzija dobija benificije prilikom snabdevanja. Naravno tu je jedan domaci Nemac ili hrvatski domobran (Ivica) koji se lozi na kafedziju i sekretarica Helga. Nemacki general koji dolazi u posetu cisto da se zabavi proveri stanje. Oni su sad nasli neku zlatnu ikonu iz jednog manastira ili neku drugu rimsku dragocenost.
3. Dekica slican lekleru (Lale) koji je prosao svasta i preziveo svasta. Zna sve sto mu se kaze i uvek se hvali kako je to dobro uradio, a niko ga ne sisa ni 2%. dekica je preziveo bombardovanje Beograda iz autobusa firme Krstic! (to sam ja Lekler)
4. Pokreti otpora. Kao i u seriji i u Srbiji imamo dva pokreta otpora.
U nacionalistickom imamo zene sa bradama (cetnici) i zene sa staljinistickim brkovima (partizani)
5. Slupani britanci koji su pali i koje cuva kafedzija, a ni rec srpskog ne znaju da beknu plus njihov tajni agent koji je od srpskog naucio samo psovke ostalo jedva zna da pravilno izgovori.
6. Gestapovac iliti Her Flik. Osoba koju se svi plase, a niko ne zna zasto jer je prilicno smotan. njega je licno poslao Himler da nadje relikviju zajdeno sa svojim malim pomocnikom koji je bolji od njega ali ga nipodostava stalno.
7. Italijani koji se ponasaju kao na odmoru. Jedu sladoled, muvaju zenske i piju vino, a kada je pucnjava njih nema nigde.
8. Pogrebnik. Trenutno najbogatiji covek u selu jer mu posao bas ide. Jedini preziveli od Topalovica. Stalno izaziva na dvoboj! (Laki)
Nepostojeća kategorija, ideja ako vam tako milije za koju se mnogi bore i izgiboše. Ali džaba, neizvodljivo, nema, ne može, ne vredi pa taman se trljali belim lukom! Jer, kao što nismo stvoreni da budemo savršeni, isto tako nismo stvoreni ni da budemo isti. Verovatno da ima razloga zašto se muškarci i žene razlikuju ako ni zbog čega drugog, onda bar da nam ne bude dosadno na ovoj nam planeti.
I tako, u standardnoj nam neravnopravnosti smo poprilično ravnopravni i jednaki i ne bi trebalo da posmatramo muškarce i žene kao dva suprotstavljena tabora da ne bismo to na kraju i postali. Nije da uvrnutih pokušaja nema, pa danas imate "muškarce" koji se depiliraju, puderišu i obuku tesne majčice sa dubokim V-izrezom (iliti dekolteom), pa pedikir, manikir... Neke žene idu, pak, u vojsku... Moguće da je to zadrto posmatranje na ovu tematiku, ali autor ovih redova spada u osobe koji vole da znaju šta je muško, a šta žensko.
Ima i tumačenja da je borba za ravnopravnost polova u stvari pokušaj da se šovinistički nametne nadmoć jednog nad drugim. Jer, videste li vi žene zapošljene u jami nekog rudnika? Ipak, neke stvari su jednostavno dopuštene samo ženama, a neke samo nama.
- E, sad sam nešto guglala... Kažu da za kožu mnogo dobra stvar neki apotekarski vazelin. I nešto sam razmišljala... Da skokneš do apoteke i to potražiš.
- Aaaa, ne! Idi to sama!
- Što to?! Kupuješ mi uloške, kupio si mi čak i antibebi pilule kad ja nisam stigla...
- Jeste, ali ako ti ovo odeš da kupiš, ima samo malo čudno da te pogledaju i nasmeše se, a ako ja odem, dobiću namrgođene poglede, psovke i možda čak i batine!
.................................................
- Zašto ste mi ovog priveli?
- Komandiru, on se bavi prostitucijom!
- Auuu, žene ga zovu i još mu plaćaju za to! Pogrešio sam zanimanje, izgleda... Ništa, sredite papire, pa u pritvor.
- Ma, imamo problem... Kako da okarakterišemo delo? Zvali smo tužioca da nam kaže.
- Šta je sad pa tu problem?!
- Pa, ono... Kako da bude politički korektno, a usput nam tužioc reče da sačekamo dok vidi i sa nekim Srbistom kako je gramatički pravilno, zbog roda. Znate, nije više Slobino vreme i...
- Ne znam, meni isto! Onaj mali debeli što se uz njega šlihtao mi opet iskače sa ekrana i iz novina! Nego, je l' ostalo još prasetine od one racije u Erinoj kafani od sinoć? Što li mi to pade na pamet baš sad...
- E, zvao tužilac! Kaže da pišemo u papirima da je taj lik "prostitutak"!
- Ahaaaa...
- Ja se izvinjavam, jesam uhapšen, ali smem li nešto da kažem?
- Naravno, izvoli.
- A da mi lepo napišete "muška kurva" umesto toga? Kad ćaletu i kevi stigne plava koverta, manje će da me bude sramota to da čitaju nego ovo što vam rekoše! A i više bih se osećao kao ljudsko biće ako me tako formulišete...
Kaže se kad se neko iz porodice diči svojim potomcima.
He,he pa moj sin je krenuo mojim stopama,sad ima i svoj bend,kaže poznati muzičar.Moj sin je advokat,i deda mu je bio advokat,a za mene ste već čuli,kaže poznati advokat.Izjavu tipa ''Ja sam nasilnik i moj sin je takav'' nećete čuti,ali videćete na delu.
Mirno naselje,zgrada,neki stan u njoj,mirno popodne ,ili je bar bilo do tada.Majka i sin žive zajedno,ona razvedena već neke dve decenije,a on otprilike ima toliko.Ona se vraća sa posla.
-Gde si ti do sada,pička ti materina,šta radiš,gde se smucaš,ja čekam ovde gladan,a tebe bre pička boli,ko zna sa kim si bila!?
-Zvao je onaj kreten,što kažeš da ti je prijatelj,nemoj da mu se najebem majke,ma ako kroči ovde,kroz terasu će izleteti!
-Ništa bre ne spremaš da se jede,kurvo jedna raspala!Debeo sam zbog tebe i zbog toga što ništa ne kuvaš!
-Ali Marko bilo je isuviše posla tamo,koleginica nije radila danas,nisam mogla,nisam stigla danas....
-Ma šta nisi stigla...(beng,okreće sto naopako).Ma kome bre ti nisi stigla!?...Ništa bre ne radiš u životu,da li si ikad išta radila(slika sa zida leti ka frižideru).
-Ali Marko kako nisam,pa sama sam te odgajila...
-Ma koga bre ti odgajila?Mene?I to je sve što si ti u životu uradila?
-Pogledaj se na šta ličiš,daj pare idem da jedem van kuće.Šta, samo hiljadu dinara? Pa nema ni za benzin,kamoli za hranu!Ma ti bre,uhhh ne znam šta bih ti uradio(pljuska trššš).Ma znaš šta bih ti uradio(pesnica u glavu traas)!!!
-Uzima telefon,zove devojku.E,e Maco doći ću po tebe za pola sata,ahaa,idemo na neku klopu.
Izlazi iz stana,lupa vratima.U stanu se čuje tihi plač.
A komšije?Slušaju to otprilike svaki drugi dan.Već su se navikli,ako se čovek može navići na višesatno urlanje i psovke.A batine?Pa čuju oni i to,ali ko će još da ide im lupa na vrata pa da i sam bude pretučen.Komsinica ionako kaže da je njen sin samo malo nervozan.Pozvati 92?Prijaviti porodično nasilje?Koje nasilje kad ga ona sama ne priznaje.
Povratni glagol posle kojeg, pak, nema povratka. Specifična i nezaobilazna faza u odrastanju jednog ljudskog primerka, koja s jedne strane nedvosmisleno označava kraj njegovog arhetipskog detinjstva a sa druge početak spoznaje svih čari reči bezobrazluk, kao i njenih varijacija. Najčešće dolazi uporedo sa adolescencijom a odlazi sa rođenjem personalne dece. Kažem, najčešće. Uglavnom, jebeni rolerkouster za našeg novoformiranog mangupa, 9-ti krug Danteovog Pakla za roditelje istog.
Šta to u praksi zapravo znači?
Ako je, na primer, nekada naš egzemplar kako-tako i šljivio svoje roditelje i slušao šta mu oni govore, sada je ta barijera konačno i terminalno probijena a to se, interesantne li kolone u našoj statistici, dešava i sa stambenim zidovima a kako broj decibela (dB) u toplom porodičnom domu nezaustavljivo probija stotku (100). On - a u najvećem broju slučajeva je to upravo i singularno on; prim.prev. - jednostavno počinje da radi šta ON hoće, ili barem onoliko koliko mu to dozvoljava i dalje osetna fizička premoć njegovih matoraca. Vremenom se, ali, najpre prevaziđu kevini šamari i čupanje za kosu a finalnu pobedu bludni sin ostvaruje pošto i muški roditelj odloži svoj opasač iz JNA jer više ne deluje na njegovog mladog naslednika (žalosna je činjenica da savremeni roditelji i ne koriste brutalnu fizičku silu u vaspitavanju svoje dece te ovo vremenom traje značajno kraće nego što je nekada bio slučaj; prim.prev.). Tim poslednjim bolnim porazom ekipe Mom&Dad, izgubljeni su krucijalni bodovi u vaspitavanju donedavnog maminog bucka i tatinog pišonje, zaostatak na tabeli postaje kosmički nenadoknadiv i, eto, konačno može da počne era odrastanja u sopstvenoj režiji mladog nosioca genetskog materijala.
Ono što sledi je klasičan i, bojim se, prilično zastrašujući horor "roditeljstvovanja": nevaspitano, drsko i brecajuće ponašanje kuratog juniora u čijem se svakodnevnom vokabularu sve više počinju pojavljivati psovke (i to one zrelije, sočnije potkategorije), što deluje dosta deprimirajuće na roditeljske nade položene u nekakvu svetlu budućnost istog. A taj junior je stravično iritantan svima oko sebe sem svom jednako iritantnom i jednako balavom godištu i možda eventualno svojoj bakuti, koja je, reala, i ovako gluva&slepa da bi skapirala u kakvu se dileju pretvara njen plavokosi unuk. Kao prilozi glavnom jelu, normalno, serviraju se loše ocene u školi, psovanje profesorke francuskog jezika (koje i mogu nekako da razumem) i nebrojeni mada i dalje bezazleni fizički okršaji sa lokalnim besprizornicima. Oni se, pak, mogu objasniti novonastalom željom mlade vucibatine da se fizički dokaže u društvu, kako zbog novostečene sigurnosti u samog sebe tako i zbog novostečene senzacije koja se polako javlja u predelu ispod subjektovog pupka. Tu, zapravo, i dolazimo do glavnog i, čini mi se, jedinog generatora pojave iz naslova - muškog penisa. Šnaucere valjda zato i kastriraju kada dođu u to razdoblje - ne mogu se izdržati, reče mi neko skoro.
Kako, avaj, kastracija u ovom slučaju nikako ne dolazi u obzir (ili barem NE pri teritoriji na kojoj ne važi jebeni šerijatski zakon, mada ko zna šta nam donosi budućnos'), verovatno jedini recept za ovu situaciju je ne činiti ništa i pustiti junca da dvadesetak puta dooobro lupi dupetom o ledinu i shvati da ono dvoje što sede kući i kunu dan kada su ga napravili to samo čine jer ga neizmerno vole. U čitavoj priči jedna konstanta je poprilično neoboriva - jednoga dana, sve će se ovo i njemu desiti i tada će, na nepodeljenu radost svoje omatorele keve i ćaleta, konačno naučiti šta znači termin kosmička pravda.
(Defka inspirisana originalnom idejom i svrhom ovog sajta. Autor.)
- Mihajlo, reci dragička!
- Dragička...
- Trudna sam! Imaćemo dete!
- Ništa. Zakazećemo abortus i gotova stv...
- Molim?! Abortus?! Pa, ti mene uopšte ne voliš!! BUHUhuhuhuhuhuhuhu!!!!
- Ma, kako te ne volim, Milena, naravno da te volim! Nego još smo mladi, studiramo i dalje, ceo život je pred nama, ja hoću da kupim mot...
- BUHUHUHUUHUUUUUUUUUUU!!!!!
- Dobro, dobro...Smislićemo nešto, samo nemoj više da plačeš, molim te...######
- Dragoslave...Je l' i tebe žacnu nešto u rebrima maločas?
- Jeste, ženo, otkud si znala??
Inspirisan sada već legendarnim definicijama juzera toba-cco-a, ZycloN-a i jNy-a tj. prva tri dela hronike "Counter Strike Svrš", napisah 4. deo hronike koja prati neke od najnenadjebivijih CS hajlajtsa koji ostaju u sećanjima svim kaunterašima, prošlim, sadašnjim, a nadamo se i budućim!
Podsetimo se jNy-ovog svrša 3:
Posle epskog svrša u trećem delu hronike kada je kaunter u neverovatno napetoj završnici svojoj ekipi doneo veliku pobedu, hedšotovavši trojicu protivnika (jednog i kroz kutiju), zatim defjuziravši bombu jednom rukom, drugom palio cigaru, posle čega je sebi zasluženo obezbedio besmrtnost, stiže nedugo očekivani četvrti deo anforgetabl momentsa u istoriji ove velike igre:
*** Counter Strike Svrš (4. deo) ***
i svrš iz jednog novog ugla, pa pogledajmo:
mapa: dust_2
vreme: podne ili nešto posle podneva (zaključujući po dužinama senki igrača)
odnos terorista i kauntera u igri: 10 protiv 10
rezultat: 15:14 za kauntereNaš junak, iskusni igrač, danas terorista u gerila autfitu kreće u finalnu borbu. Predvodi svoju ekipu sa više od 40 fragova, i predstavlja strah i trepet za svakog protivnika. Buđelar je skoro pa pun. Brzinom svetlosti klikće B 4,2 - uzima kalaš, B 6, B7 - municiju, B 8, 3, B 8, 4, B 8,5 - fleš, bombu i dimnu. Govori u mikrofon: "To je to! Idemo!" Prska sprejem po podu. Kolegu terora koji je otišao da kenja ubija snajper samo što se vratio iz WC-a i seo za stolicu. To je zato što je bio blizu kamenog zida, vrlo opasnog mesta na ovoj mapi, gde su terori vidljivi kaunterima. "Pi, budala, umesto da se pomeri" - ostali saborci komentarišu ovaj hed, očigledno ne znajući da je kolega imao proliv. Krenuli su! Gazda daje uputstva: "četvorica idu na sajt B, trojica kratko A, dvojica iza mene na dugačko A!" Naš junak predvodi! Štekuje se od kutije do kutije sa C-4 na leđima, polako grabeći u nepoznato. Baca dimnu, na izlazu iz kapije kod dugog A. "Nema nikog? Neki štek opet, sigurno" - pomišlja u sebi, dok stavlja tompus u usta. Vireći ka bomb sajtu A, locira dva neprijatelja u šteku kod zida, koji gledaju ka prilazu kratkog A. Jedan od njih čuči. Zadovoljno se smešeći cilja istog u vugla. Pokušava da u tom haosu zaledi momenat, i sa jednim metkom prospe štekari čontru o zid. Oseća kako se igra zahuhtava, preko slučalica čuje glasove i pokliče, tutnjavu metaka sa svih strana i eksplozije bombi odnekle. Evo ga! Našao je zen! Vreme se usporilo, sve je slou-mou! Video je matrix! Pritiska miš dok mu tompus viri između srednjeg i kažiprsta. Čuje se BAAAM! (metak leti > > > > > > > > > > > > (pogađa - pljuc! čontra vrišti na sve strane! hedšot!) Ali ček! Šta se dešava??? Pa to je u stvari naš junak pogođen, i to frendli fajerom nuba u sopstvenoj ekipi!!! Pada na pod, nacrtavši sopstvenom krvlju grafit bolje nego onaj na početku sprejem. Da sve bude gore, klinac ga je rokno polupraznim glokom! U šoku ne zna šta mu se dogodilo! Ne može da nađe dovoljno sočne psovke kojima bi ga počastio! Dok sluša glasove svojih saboraca koji govore: "Mali koji si ti kreten, neverovatno!", oči mu se polako zatvaraju i sa nevericom progovara u mikrofon: "jebote kakav svrš!".
Ono sto uvek zafali kad pokušavaš da upališ auto na gurku.
Ponedeljak ujutru,kasniš na posao. Užurbano se spremaš,izlaziš napolje,sedaš u svoj "novi "auto (koji je tek nekoliko nedelja mladji od tebe),koji si prošle nedelje pazario na auto-pijaci, istresavši poslednje evriće, sav srećan jer više ne moraš da se guraš po autobusima. Ključ u bravu, verglaš..... ništa, opet verglaš.....ništa. Tako nekoliko puta,dok ima snage u akumulatoru koji je na izdisaju. Psuješ usput sve živo i mrtvo, pominješ nekoliko svetaca koji ti padnu na pamet. Izlaziš napolje, dižeš uzbunu, svi iz kuće istrčavaju napolje, začudjeni kako neće da upali a koliko do jutros bilo je sve u redu. Počinje guranje tamo amo ali uvek zafali malo. Vreme neumitno prolazi, sve više si nervozan, psovke postaju sve češće i žešće, ali od očekivano odlaska na posao još uvek ništa. Guranje i dalje u toku bez nekog naročitog uspeha. I taman kad si na izmaku živaca i snage od uzaludnog posla, eto ti komšije Radoja niotkuda. Osmotrio je situaciju iz svog dvorišta, video da ne možeš uraditi ništa i eto ga trčećim korakom uzvikuje:
-Sedaj komšo, da pokušamo još jednom pa kako mu bog da!
Nemajući kud, prihvataš, sedaš za volan i u sebi se moliš da je tvojim mukama kraj, a posle će se već iznaći rešenje, samo da kresne, posle je lako. Dok polako postaješ najveći vernik i moliš za pomoć iste one svece koje si nepunih desetak minuta ranije tako sočno psovao,GLE ČUDA!!!! Začuo se rad motora, ujednačen, fin, ko da nikad nije bilo problema sa paljenjem, svećicama, akumulatorom i ko zna čime,sav ozaren zahvaljuješ se Radoju od neba do zemlje, obećavaš brda i doline zbog nesebične pomoći, sve to u letu turirajući mašinu i uzvikujući:"ima boga",polaziš na posao. Odlazeći čuješ reči tog istog Radoja:
-:Ma sve je u redu vidiš da je samo falila jedna konjska snaga!!!"
Jest' da kažu da je stereotip suditi o vožnji, to jest, veštini vožnje u muškaraca i žena, ali ima tu i istine. Pošto je autor premlad za vožnju auta, sudiće iz perspektive suvozača i bicikliste.
Svaki dan se vozim biciklom pored škole i ima tu dosta žena vozača. I tako kasnim po običaju, i žurim, a ona istrpa dete, pa krene da vozi. Pili tako pol' ulice k'o da ima svo vreme na svetu. Ne smem da preteknem, iz suprotnog pravca buljuk klinčadije i ostalih auta. Dođe žena na raskrsnicu i čeka. Čeka, jebem li ju, a najbliži auto pola kilometra. I tako posle mlaćenja glavom levo-desno, k'o da 'oće da ju odšarafi, ona krene. Polako, da sporije ne mere. Nameračim se ja izaći, al' trt, onaj od pol' kilometra ranije se već dovukao, a i kolona za njim. I tako svako jutro. Takve žene obično voze Juga ili neki mali auto. Refleksi im nikakvi, a strah itekakav.
Druga vrsta je vrsta moje majke. Žena koja samo još tenka u životu nije vozila. Voze kombije, karavane, džipove, taksije, uglavnom sve što im pod ruku padne. Ubijaju ih u pojam stereotipne vozačice, kao i takvi muškarci. Ni jedan auto stran, ni jedna ulica neprovozna. Nema onoga straha, a refleksi k'o u mačke, sem ako nije pod uticajem alkohola, onda eventualno strada pokoja živuljka.Onda tu dolaze i muškarci. Tu su oni slični stereotipnim ženama vozačima. Bez refleksa, neiskusni, ali znaju na svačiju vožnju da prokomentarišu i redovno se dernjaju iz auta k'o da si ih iz džungle pustio. Većinom je to urlanje na druge njihovog tipa. Od njih deca pokupe one najgrđe psovke koje kasnije koriste u svrhu izgledanja kul dok se voze sa ćaletom. Biti inteligentniji, a vozač pored njih, to se može nazvati samo mazohizmom ili krajnjim stepenom očaja. Ti ljudi takođe voze one manje aute tipa Punto, Jugo, Tvingo i slično. Legnu na sirenu kad vide bicikliste i treba im cela ulica da zaobiđu bilo šta.
Onda dolaze iskusni, oni što voze šta im daš, i to besprekorno. Iskustva na bacanje, straha od ostatka nimalo, voze staloženo, ali majstorski. Neće puno psovati, neće predugo čekati, sa policijom znaju pričati, a kad prestižu, projure na par milimetara, onako precizno ocenjeno bez ikakvog rizika od nesreće.Poseban slučaj sam zapazio kod taksista u mom gradu. Bili oni muški ili ženski, voziće manijakalno, k'o krimosi ili ulični trkači u Američkim filmovima. Znaju svaku ulicu, a kad izleću iz ulice, nemaš tu žmigavca, signalizacije, sam' izlete i odu. Zaobilaze u milimetar, koče iznenada. Voziti se sa njima je isto kao i gledati horore sa pet godina. Dobiješ traume za ceo život. Voziti iza njih, pored njih, ispred njih, takođe sam' traume i strahovi.
Novopečene vozače i vozače velikih vozila nisam pisao, jer i ovo je previše.
Litica života je isto što i životna raskrsnica, s tim da ovde imaš samo napred i nazad. Il' skačeš, il' se vraćaš da te rastrgnu. Uglavnom, neće biti kako ti 'oćeš.
- "Nazad neću, napred ne smem. Šta da radim? Ma skačem. Bole me kara za sve. Idem. Uuuu jebote! Al' je visoko ovo, bokte."
Zakoračujem. Poleće mi prvo leva noga, zatim ona druga. Osećam se ko na rolerkosteru. Odjednom kočnica. Tap! U mestu. Besan pogled na gore. Kad ono, ima šta da vidim. Uvatio me neki kinez. Steg'o me, ne pušta. Cirkulaciju mi u rukuma presek'o. A ja onako, k'o idiot, vozim bicikl u prazno. Vičem, pretim, a ništa on. Ne reaguje. Posle pola sata moljakanja, šatro odustajem, i kinez mi pušta jednu ruku. U sekundi mi se oporavlja ruka a ja, šta ću, udri kineza što mi ne da da se upokojim. Pljušte šamari, šake, samo udri. Po glavi, rukama, gde god dovatim. A on ništa. Ne reaguje.
- "Puštaj, pizda ti materina! M'rš u Japan, šabane jedan kineski! Ako ti dođem gore ima da me moliš da skočim! Ček samo da oslobodim drugu ruku. Ma salomiću te! Šta si naš'o koji kurac baš na ovu liticu da dođeš, da me spašavaš. Joooj, ma bićeš crn kad ja završim sa tobom!"
Iz sve snage puknem kineza, kome sam već odavno načeo lobanju. I iskliznuh mu iz ruku. Padam. Letim. Nirvana. Um čist i prozračan, prazan. A sve belo oko mene. Ko zna đe sam. Otvaram oči, kad ono, živ sam. Sjeb'o nogu i malo se izgrebao, al' ništa mi. Živ.
- "Koji ću ja kurac živ ovde? Em što nisam umro, em me sad i sve živo boli. 'Bem ti sve!"
Opet vidim kineza onoga. I on, mučenik, sav krvav. Nekako mi bilo žao što ga nagrdih onako. Dolazi, pomaže mi da ustanem. Vodi me do bolnice. Ćutim ja, ćuti on. I tako ćutimo dobrih sat vremena. Došli mi tamo, središe nas doktori, i poslaše nas kući. Samo što ja kuće nemam. Izašli mi napolje, kad kinez uvati da me pipa i opipava. I iz nekog džepa mi ispadoše njegova dokumenta (valjda sam ih pokupio kad sam mažnjav'o one satove i marame). Pokupi ih on, izdeveta me ko majmuna i ode.
- "Pa što mi nisi rek'o da ti to treba, rođače, pa izginem ko čojek na miru! A ne ove stresove da proživljavam!"
Ni dan-danas mi nije jasno zašto mi je spasao život. Il' što me je odveo u bolnicu. I tek posle prebio. Jebajga, čudni su putevi Gospodnji.
Čak i da može da se kupi master karticom, i dalje bi bilo neprocenljivo!
Ono je nepresušan izvor inspiracije, snaga, i povremen deja vu.
Svi smo prošli kroz slične situacije:
Bila je to sredina leta, klasičan letnji pljusak.Kiša je zapljuskivala roletne, ali ne mari.
Mi, deca iz kraja smo se kao i svakog dana do tada skupili kod "10-ke".
Počela je polemika o tome šta cemo prvo igrati, fudbal ili basket.
Odluka je pala na fudbal.
Sačekali smo da kiša malo uspori svoj ludi ples, naravno na starom mestu.
Poslali smo osobu D (neshvacenu ikonu, predmet sprdnje) po step na rastvaranje za koji bismo se inače uvek svi istalili, pre početka bilo kakvih akcija.
Kiša je pocela da jenjava,i vreme je da počne je još jedan u nizu derbija u viktorijama.
Osoba A (povučeni klinac, koji je sa svima dobar) na golu.
B i C (mangupi i alfa mužijaci u nadmetanju) igraju.
D i G (sledbenici) sede sa strane i domundjavaju se, uz povremene grohote smeha na neke naše stare interne sale.
Radili su laktovi, psovke, ali sve sa velikom dozom respekta i bez prevelike namere da se povredi protivnik. Ipak smo mi svi kao braca.
Znate, "Mala Marakana" je bio hram fudbala našeg malog društva.
Smešten izmedju blokova zgrada, to je ustvari bila jedna livadica oivicena betonom. Za nas sasvim dovoljna.
A da, tu je bila i osoba P (Trapava, nezgrapna sa nepostojanjem osećaja za vreme). Opet je zakasnio.
Dotrcao je sav uzbudjen i zadihan, uz reči "Ej ej, stanite".
B:"Šta je bilo P? Opet kasniš čoveče, pa ti kao da živis u nedodjiji"
C:"Ajde sedi tu, smiri se, ti braniš sledeći!"
P:"Ne ne, znate sta mi se desilo?"
D,G:"Reci brate?"
P:(Usplahirenim glasom)"Pa znate, penjem se uz stepenice dole kod mene i na zadnjem se sapletem, zamalo da poginem ljudi..."
B:(Prekida ga sarkasticnim tonom)"Nista novo brate, ajde sedi."
P:"...Dižem pogled, i,i, dve devojčice me gledaju, i nasmeše se...znate kako su lepe!"
B:"Gde bre, kod tebe gore?"
C:"Kod koga su dosle?"
P:"Pa doselile su se kod mene u zgradu, nisam ni znao."
B, predvodi ekspediciju.
Secam se kao juce da je bilo.nekih 30 koraka od "marakane", prešli smo brdašce izmedju zgrada, stali pored malog jabukovog drveta koje je tu i dan danas.
Na bezbednoj razdaljini, osmotrili smo okolinu. To je bila ona! Naša nova komsinica.
Stajala je u svetlo plavoj kabanici, bila je godinu dana starija od mene. Na prvi pogled pepeljasto plave kose (što se kasnije ispostavilo kao sasvim ispravno zapažanje) odmah mi je zapala za oko.
Stajala je sa sestrom, kao da su čekale nekoga. Njena sestra, pa... ona je bila samo naša nova komšinica. A osoba J? ONA, recimo samo da je bila savršena.
Pocela su zadirkivanja, kao da je neko upalio fitilj dinamita, proradili su nam "instinkti".
P je prvi skupio hrabrost i prišao im je. Nesto su malo porazgovarali, uz upoznavanje, pa se vratio u nas tabor.
Još uvek smo stajali pored malog drveta jabuke, omadjijani, dok nam su nam kapljice kiše sa vlaznih listova padale na ramena.
Na trenutak je zavladala, tada ne tako jeziva tisina.Svi smo bili zainteresovani o čemu su pričali.
Tišinu je prekinuo C, koji je NJU i njenu sestru upadljivim mahanjem ruke pozvao da nam se pridruže. Laganim koracima, uz tih razgovor izmedju sebe prisle su.
ONA je bila ona. Plava kosa, za nijansu visa od mene, plavih ociju i autentičnog hrapavog glasa. Noge su mi klecnule, u grudima je preovladao probadajući osecaj. Pocela je nesvesna faza ignorisanja, naš odbrambeni mehanizam. Pričali smo izmedju sebe, ostavljajuci njih dve svojim mislima i povremenim nevinim pogledima na novonastalu situaciju. Prekinuo sam nezgodnu tišinu uz opasku "Ajde da prošetamo malo, da im pokažemo kraj", na šta su svi ćutke pristali.
I tako je pocela tura. Od "dvojke" i "skloništa" preko "garaža" i "terena" sve do "Četrnestaje (kako su je zvali stariji) uz pit stop na piskavacima kod "dvanaestice".
Potrajalo je, sve dok J nije dobacila sestri da su se zadrzale i da bi trebalo da krenu kući, uz osvrt na to da ce sutra duže ostati.
Nedugo zatim, ostali smo "sami", prvi put tokom celog detinjstva, bez plana sta dalje i bez sledece akcije.
Seli smo na trotoar kod šume, ispod "terena", P je izvadio iz džepa piskavce koje je ubrao kod "dvanaestice" i podelio ih svima.
Praznih pogleda, puni energije koju tog dana nismo maksimalno izbacili, svako je poveo sopstveni "krstaski rat" protiv "konkurenta".
Ubrzo, atmosfera se zagrejala i pomislio sam da ce sasvim sigurno doći do tuče.Bezazlene i ne zlonamerne naravno.
C je prekinuo ovo sa rečenicom "Ma bre, ona J i njena sestra su baš glupe".
To je pokrenulo lavinu vredjanja i optuzbi na NJEN i racun njene sestre. Na opste odusevljenje svih prisutnih. "Tračarili smo", sigurno punih sat vremena.
Vec je podne, i vreme je za okrepljenje.
A je bio najazurniji clan naše ekipe što se tiče jela. Uvek se znalo da je to njegov "sveti gral", i niko ga nije u tome uznemiravao.
Prvi je krenuo kući uz opasku da se brzo vraća.
To naravno nije bila istina, ali je bila i bezazlena laz, na koju smo svi odavno oguglali. On i P su uvek kasnili.
Sledeci je otisao P, prema "desetci", uz omaleni pasaž prema kosu iznad koga se nalazila "desetka". Ali pre nego sto je krenuo stao je na loptu iz samo njemu znanih razloga, i za treptaj oka bio je na zemlji.
B:"Eh bre P nikad se neces opametiti, pa trapav si covece nemoj da rizikuješ život, polako bre!"
Svi smo se nasmejali na ovo, cak i nesretni P.
Ubrzo zatim, ostatak ekipe je požurio svako svojoj kuci, da zavrsi sa tim ručkom na brzinu, kako bi se opet našao u "divljini". U našoj maloj oazi. Našem kraju.
U danima koji dolaze, ONA je postala clan nase družine. Punopravni član. Najlepši član.
Igrala je sa nama kocke, basket, fudbal. Nasa veza sa njom je bila platonska, uz povremene pokušaje "fizičkog nasrtanja" koji su se završavali šamarom, slatkim samarom.
Nismo ziveli u monogamiji. :)
Ponasali smo se prema njoj kao prema ortaku, uz cesto prozivanje (iako je svako u sebi bio do usiju zaljubljen u NJU i ONA je to znala).
Jednog suncanog podneva smo joj to čak to i individualno svi saopštili. Zamislite, u istom danu. Na sta je ona volšebno otisla kući. Posle smo joj svi dosli na vrata sa unapred smisljenom pricom, kako ne bi pokvarili savrsen odnos koji smo imali. Eh, gde mi je ta mladost, drskost i ta hrabrost, izgubila se negde usput.
Uz taj isti put, na kome smo se svi izgubili.
Ova priča nema "happy end", kao uostalom i vecina životnih priča.
A je tu negde, cujemo se ponekad.
Ali to nije to, odrasli smo zajedno i par piva mesečno sigurno nije ono što smo zamisljali kao klinci.
B je tu negde, retko se vidjamo, a i kada se sretnemo pogledi su isprazni.
Ne znam gde je C , izgubili smo kontakt, nazalost.
D je povremeni deo društva. Cepa, individualno, kao i vecinu svog detinjstva.
Cuo sam da je postao kul, samo napred.
G-a su stigle obaveze, a obaveze su čudo .Obaveze otudjuju ljude.
P je odavno otisao iz Srbije, ponekad se čujemo. Kada svrati, nas dragi drug je stranac, drag stranac.
Ona i njena sestra su jos uvek tu, okolo.
Svako je imao svoju priču, priče su se mimoisle. Vreme je bilo tužno i sivo. Mada ne mogu da se žalim, ko zna zasto je sve to dobro?!
Možda cemo se opet svi skupiti negde, nekad , daleko od svega loseg sto nas je udarilo i okružilo. Mozda.
A do tada, ne zaboravite nase detinjstvo.
Bezbrižno, jednostavno i neponovljivo!
