Kada, da bismo izbegli obaveze koje nas čekaju, izmislimo opravdanje da nam se kao nešto loše desilo, a kroz par dana nam se po nekom nepisanom pravilu, to stvarno i desi.
-E, ma nema šanse da ja idem na onaj lolokvijum sutra, ubio sam se kao majka sinoć, jedva i sad s tobom pričam. Mojima ću reći kako imam temperaturu već tri dana, kao da će oni da dodju da me posete čak iz Pičkinovaca, pa nisu ludi. A za to vreme, ja zovem Maru malo da orgijamo, može mi se, a i mala je laka, ako me razumeš.
-Ma daj bre, šta se zajebavaš, pa izadji na ispit, lako je, prepisaćeš od mene ako ništa.
-Nema šanse. Ajd dovidjorno, odoh da se treznim pa posle zovem malu kod mene.
__________________________________________
-I, šta bi?
-Ma ćuti, zvao ja moje, nafilovao tu priču kako ne mogu glavu da dignem od temperature, bla, bla.. I kontam, rešen problem. Zvao Maru, kad usred akcije meni ćale i keva upadaju u stan. Blam nad blamovima. Što je najgore, poveli i baba Stanu, nije bila da vidi gde sam od kad sam se preselio. Žena kad me je videla onako hoćnog, dobila blaži srčani udar.
-Pa rekao sam ja, samo ti prizivaj duhove.
Bacati ga na bivše devojke.
Oooo Marija, zamešaj mi onako još jednom...
Uff Milice, kakvu si dojku imala...
Auuu Natalija, kad se tebe setim...
