Kada, da bismo izbegli obaveze koje nas čekaju, izmislimo opravdanje da nam se kao nešto loše desilo, a kroz par dana nam se po nekom nepisanom pravilu, to stvarno i desi.
-E, ma nema šanse da ja idem na onaj lolokvijum sutra, ubio sam se kao majka sinoć, jedva i sad s tobom pričam. Mojima ću reći kako imam temperaturu već tri dana, kao da će oni da dodju da me posete čak iz Pičkinovaca, pa nisu ludi. A za to vreme, ja zovem Maru malo da orgijamo, može mi se, a i mala je laka, ako me razumeš.
-Ma daj bre, šta se zajebavaš, pa izadji na ispit, lako je, prepisaćeš od mene ako ništa.
-Nema šanse. Ajd dovidjorno, odoh da se treznim pa posle zovem malu kod mene.
__________________________________________
-I, šta bi?
-Ma ćuti, zvao ja moje, nafilovao tu priču kako ne mogu glavu da dignem od temperature, bla, bla.. I kontam, rešen problem. Zvao Maru, kad usred akcije meni ćale i keva upadaju u stan. Blam nad blamovima. Što je najgore, poveli i baba Stanu, nije bila da vidi gde sam od kad sam se preselio. Žena kad me je videla onako hoćnog, dobila blaži srčani udar.
-Pa rekao sam ja, samo ti prizivaj duhove.
Sad pauza, dok se ne setim još nečeg, nemam ideja više. :D
Hvala, Kameni. :*
Hvala i tebi, Četvorko. :)
Stvarno tako bude. Počeo sam da pazim šta baronišem +