Nemam dovoljno opširan vokabular niti sam rečit u tolikoj meri da mogu da opišem kako i koliko ove reklame utiču na mozak. Možda čak i gore od niskobudžetnih reklama na pinku (Zdravko Herbi & co), koje kraće traju, pa se trude da na brzinu i što efikasnije moguće unesu u našu podsvest subliminalne poruke što dovodi do nusefekata, kategoričnog izazivanja pojačane želje da nekoga nasilno jebete kod odraslih, a kod dece mlađe od 12 godina nagon za lizanjem sopstvenih genitalija. Skrenuh s teme u pičku materinu, ovde se priča o onim reklamama koje dođu jednom godišnje i opustoše nervni sistem svakog ko odgleda više od dve. Elem, jeste li gledajući reklame koje prikazuju grupu ljudi za stolom kako se goste i pevaju, sa radošću u očima i naratorom čiji glas vibrira dok priča, a koga boli kurac šta priča dok kamera zumira sva ona jela i prase na sred stola pa onda pređe u krupni plan Knjaz Miloša ili Zaječarskog, dakle jeste li se osetili nekako smešno? Kao da vas neko dira po srcu ili vam lagano liže stidne dlačice, udara tamo gde ste najslabiji. Znate da je reklama sentimentalno mnogo značajnija od pišljive vode, jer vas zvuk harmonike u njoj podseća na onomad kad je stari kum mrtav pijan zasvirao užičko. Atmosfera je idilična i osećaj koji izaziva je toliko domaći da vas boli duša kad na kraju reklame vidite debelog lika koji drži flašu piva kao da mu je rođeni sin kojim se ponosi i diči. Neoprostiv osećaj koji sjebe mozak. Ove reklame jedine imaju tu moć da ti skenjaju dan i upravo zbog toga predstavljaju direktan atak na sivu masu.
- Brate prebaci na Hrvate da vidim kako mi stoji Dinamo.
- Ček, ček samo da vidim ovu reklamu...
(Gledaju bez reči, na minutu i dvadesetoj sekundi kreću da im se cakle oči da bi se posle epiloga razočarali i smorili ko pokis'o kurac na biciklu)
- Uvek se naježim na ova govna!
- Mi tu kume, mi tuuu.
