Ovde se radi o srpskom običaju koji se još uvek primenjuje u ruralnim, a na žalost i u nekim od urbanih sredina.
Običaj se odnosi na promenu odnosa između roditelja i njihove neudate ženske dece. Ukoliko smatraju da je prošlo njeno najbolje vreme ili ukoliko se umore od čekanja i izgube veru u svoju ( najčešće ) jedinicu, dakle prihvate činjenicu da je niko neće i da će ostati usedelica, roditelji joj vraćaju davno okresana krila. Ovaj dan, koji svako domaćinstvo određuje po svojoj volji, naziva se Ruzmarinovdan. U domu gde se obeležava, uglavnom od ranog jutra prisutni su tuga i tišina, no međutim kao i uvek kod Srba, to sve kratko traje i ubrzo se pretvori u opšte narodno veselje, gde se u izobilju jela i pića okuplja celo selo i na taj način se ublažava sramota.
U ranim jutarnjim časovima obavezno je obaviti mali ritual koji uvodi devojku u red samostalnih žena, ali sa obavezom da više nego ikada doprinosi roditeljskom domaćinstvu. Ritual ruzmarinovanja izvodi majka devojke ili tetka ukolio je majka bolešću ili ranom smrću sprečena, a u krajnjem slučaju može i kuma koja je devojku krstila po rođenju. U lavor hladne vode stavlja se izmrvljeni ruzmarin, a onda osoba koja izvodi obred grančicom svežeg ruzmarina prska devojku iz lavora... Kasnije se u jednu krpu obavezno bele boje stavlja ruzmarin koji devojka drži tri noći ispod jastuka na kome spava, raspuštene kose...
Smatra se da na ovaj način devojka ceo život nosi sa sobom miris ruzmarina, umesto mirisa sa momačkog revera. Takođe se veruje da na ovaj način, nekim čudom, baš ta devojka nadje sebi muža kada se navrši tri godine od Ruzmarinovdana. Na žalost ovo se obistinilo samo u 98 % slučajeva...
" Stano šta ćemo mi sa onom našom malom? Već joj je 32. nema nikog' školu nije učila, da mi nju uruzmarinimo, pa sta bog da? "
" A šta ćemo Miodrage moj, nema nam druge, da označimo lepo Ruzmarinovdan, pa možda sreća i naiđe..."
