Zla kob slovenskog naroda. Sele se otkad im je vek. Počevši od 7. veka, pa do dana današnjeg. Kao da im neka nedaća ne da mira. Možda su narod koji voli seobe, možda prinuđeni da se sele kao 'tice lastavice.
Za razliku od Kineza, koji se u istoriji nisu pomerili sa svoje teritorije, Sloveni su "prošetali" polovinom Evrope, krenuvši od Dnjepra, Dnjestra i Karpata pa sve do Vladivostoka, srednje Evrope i Ohrida!
Kažem, i danas se sele, posebno mi, Srbi. Mi, kad odemo u drugi grad ili državu, znači, spremni smo častiti ceo narod...
-Šta to radiš komsija?
-Sad sam ti bivši komšija.
-Što?
-Pa selim se u Beograd, hoćeš koju pljeskavicu, čašćavam?
-Mmmm, pa može.
-Je l' ti žao što idem? Hoćeš možda sok?
-Pa kako nije, svakom komšiji neće biti svejedno što napuštaš ovo selo od 10 stanovnika, ovu vukojebinu. Može, hvala.
Roman u kome se ništa ne dešava i to dvaput...
Uobičajena radnja ekipe studenata koja se često seli iz gajbe u gajbu.
- Kolege, gazda je danas bio tri puta.
- I? Šta je bilo?
- Ništa, nisam mu otvorio.
- Čoveče, kako ćemo da platimo kiriju?
- Nikako. Al' imam plan. Večeras ćemo organizovati seobe, napustimo gajbu i odemo kod Mileta buržuja na par dana dok se ne snađemo.
