Čudna sorta. Primerice, moja baba - ima oko 145 godina i nije se ustala iz fotelje od ustavnih promena SFRJ '74. U istoj fotelji od onda sedi. Ne može više da se razfvoji od fotelje. Nastala simbioza između babe i fotelje.
Iako veoma stara, glavna u porodici. Ima najveću sobu, non stop soli pamet svima i ne da pare! Krvotok joj stoji, samo se nekad malo pokrene kad se ustane.
Dođem joj u posetu, a ona onako gleda me u oči i diše namerno, ko da mi se ruga onako ''Gle me, još sam živa''.
Što je starija, sve se bolje drži. Sve gledam oće li joj opet zubi počet rast i da ne bi opet u pubertet ušla. Sve si zamišljam da ću doć jednom u sobu, a baba sprejem po sobi grafite crta.
Non stop ju zovu neke babe, da ide na zabave s penzionerima. Verovatno na neki after-krematorij-parti.
I da.. Neće da kuva normalne stvari, nego u supu stavi neke pileće glave. Koliko mi se puta znalo dogodit da otvorim lonac, pa zabunom kažem ''Dobar dan!'' jer me pile u oči gleda.
