Jednom rečju - pleh (mada je šire rasprostranjen narodni oblik ove reči zapravo - plek, i od ove reči potiče nemačka reč "blech" sa istim značenjem. Mora da je neki Nemac, boraveći pre dvestotinak godina u Srbiji jeo gibanicu iz pleha, i oduševljen ukusom preneo tu reč u svoj maternji jezik).
Nije još uvek datirano kad je otkriven, niti je poznata lokacija, ali se zna da može da se primeni u skoro svakoj sferi svakodnevnog života.
Navešću samo nekoliko primera, a ima ih bezbroj. Recimo, u njemu se spremaju raznorazne đakonije, može da se peče meso, hlebovi i testa, da se prave musake, da se zgotovi pita, gibanica, baklava, kore za tortu - u stvari, šta god da vam padne na pamet a peče se u rerni, najukusnije je kada se spremi u plehu.
A kad se po obodima tog pleha, jer je domaćica bila u žurbi, zadrže ostaci prethodnog jela, pa se sve to zajedno dobro zapeče, da krca, pa posle stružeš viljuškom, to se ne može uporediti ni sa jednim jelom koje npr. u restoranu dobiješ samo onako na tanjiru; kad nema omazivanja posude u kojoj je obrok spreman - nije to to.
Da ne zaboravim da pomenem i pleh-muziku, odnosno trubačke orkestre koji svojim nastupima na veoma praktičan način dokazuju kako je plek zaista plemenit metal.
Metal od kod se prave šahtovi i poklopci za razne otvore na trotoarima i kolovozima, kao i na ostalim površinama.
