Još jedan dokaz koliko smo divalj i sirov narod te samim tim nismo za civilizovanu Evropu.
Srbi svom polnom organu od milošte najčešće tepaju nazivima oružja (buzdovan, top, batina, sablja), oruđa (močuga, palamar, budak, alatka) ili mu pak daju životinjska imena (životinja, piton, majmun).
I na šta asociraju ti nazivi? Na uništenje, razaranje, satiranje, na nešto što će da izrovari, razmontira, zgnječi, rečju na nešto potpuno destruktivno. Takvim "tepanjem" Srbi pokazuju i svoj odnos prema ženama (a znamo kako je Evropa osetljiva na žensko pitanje) gde se žene tretiraju kao puki materijal za obradu, kao utrina po kojoj će pustiti svoje životinje na ispašu...
Pa čak i kad ga nazivamo vlastitim imenom, neće to biti nešto fino, tipa Mile-Lale, već onako seljački i grubo - Stojko ili Đoka.
A Česi, recimo, tu stvar zovu "pero". Ej, pero! Kako to zvuči nežno, meko, lako, lepršavo, ni trunke grubosti i nasilja tu nema. Ili hrvatski pimpek i milokliz! Čista gospoština - tako slatko, umilno, suptilno. Evropejski, bato!
Čak ni srpski pesnik (koji bi po vokaciji morao da bude tanan i osećajan) nije uspeo da se distancira od pomenute srpske opsednutosti ratničkom ulogom penisa. Evo, na primer, Rade Drainac kaže:
"Mesnati nož u utrobi žene najlepši je cvet..."
Mesnati nož???
Nećemo mi, braćo, uskoro u Jevropu...
