Retoričko pitanje samom sebi nakon uviđanja da splet okolnosi koji nam se upravo dogodio, ili nam se događa duže vreme, po svom skromnom mišljenju nismo zaslužili, jer avaj uvek je kriva neka loša karma za koju je odgovoran neko drugi ili neka viša sila za stvari koje nam se događaju, a nikako mi sami.
Mračan stan pun buđi i vlage. Na trošna vrata ulazi čovek u poznim srednjim godinama proćelave sede kose i nosi hrpu papira u ruci. Lupa vratima i uspešno ih zatvara iz trećeg pokušaja. Baca papire na mali okrugli sto i ubrzo im se vraća nakon što ustanovi da u starom izanđalom Beko frižideru nema ničeg osim dve ubudjane viršle i jogurt od prošle godine. Zavalivši se u fotelju iz koje štrči gomila federa, počinje da ih lista polako žvaćući cigaru trulog ukusa.
-Račun za struju, račun za vodu, račun za grejanje, račun za vazduh... Hipoteka, poslednja opomena iz banke, porez na luksuz... Kakav bre kurčev luksuz... Treća rata za onu raspalu peglicu koja drži točkove ko petnaestogodišnjakinja nevinost... Zahtev za razvod braka po šurnaesti put... Alimentacija... Druga alimentacija... I tužba komšije Miće što sam mu zakačio dete raspalom peglicom.-
Baca hrpu papira nazad na sto, i osvrnuvši se pogledom oko sebe, na stan sa trulim podom, izlizanim zidovima, nameštaja ne mlađeg od 50 godina, i svećnog lustera koji samo što ne padne, gaseći cigaretu o fotelju ispušta žalosni vapaj:
-Jaooooooooooooo bože dragi gospode, šta li sam ja radio u prošlom životu da zaslužim ovu bedu i čemer??? Mora da sam bio kurva, ili dželat, ili jebeni Hitler kad me šikaniraš k'o da sam lično rešetao Jevreje na froncle u logorima!-
