U nedostatku originalnosti, najlakše je gađati nisko, tamo gde baš mnogo boli, radi ponižavanje dotične persone, da ne kažem, "radi hjumiliejšna" što kul ljudi pričaju.
Sve mi reci! Samo mi ne pričaj da sam seljanka!
I tako..(ne ja to nisam ukrao od Radoša Bajića, nego je on od mene!)
Dok sam sedeo pod hrastem, onim na kraju imanja, pored bunara, zamišljeno gledajući u Sunčicu i Belku kako preživaju finu detelinu, razmišljao sam, šta bi bilo kad bi bilo? Da sam imao izbora, opcije, da sam se školovao. Pa što? Još nisam mator, a i nema ko da me koči, majka je bacila kašiku skoro. Prodaću ove dve krave, i onih 20 ektara šume, što mi otac ostavio, otići ču u veliki grad. Velika Plana. O Bože, pomozi mi, kako ću tamo? Semafori, soliteri, dreka, vriska... Rešio sam.Evo me, tu sam gde sam, malo sam se zaneo i prodao i ono malo što osta, trošnu kuću i piliće. Nego ovaj pod nešto vruć, mamu mu njegovu.
(sa druge strane ulice se čuje)
-Alo, bre, mentolčino, stojiš na još ne stvrdnutom asfaltu!!!
