Visibabe, ljubičice, prve laste, Mujo na mješal'ci... Ima mnogo tih prirodnih pojava koje se smatraju za pouzdane najavljivače proleća.
Pored nabrojanih univerzalnih, postoje i neke lokalne, razumljive samo uskom krugu u kome dotična osoba cirkuliše. Eto npr. jedan moj... hm... Nije mi krvni rođak, pada mi neki šurak (mislim, brat joj je, ali daleko od rođenog, nego od-tamo-nekoga)... Ma, mrzi me da računam, uglavnom Laza. E, taj Laza, koji je dugo patio od kičme i od nogu i bio viđen da skroz padne u krevet, pa se lečio kojekuda i ipak nekako promrdao (prvo hodaljka, pa štake, pa štap, pa onda i štap počeo da baca) - taj Laza je u svom nevelikom zaseoku najpouzdaniji vesnik proleća. Zapravo, ne baš sam Laza, nego Lazin štap. Kako?
- Ženo, konačno došlo proleće!
- Otkud znaš?
- Komšija Laza...
- Jao, šta je, je l' bacio štap?
- Ma jok, more, štap je bacio još pred zimu, kad više nije bilo posla po polju.
- A šta sad?
- A sad, kad opet ima da se radi, sad ga je uzo...
