Igračka nad igračkama. Izvor svih dečjih osećanja u svim nijansama i prelazima. Mesto gde se testira hrabrost, otkriva strah i vežba drugarstvo, a kasnije i mesto gde će se dogoditi prvi poljubac i ljubav. Mnogo kasnije, to je mesto sećanja i nostalgije. Nešto što bi trebalo pod hitno napraviti klincima u svakoj ulici.
U napuštenoj kući mog detinjstva decenijama niko nije živeo, ali je u njoj još uvek bilo nekog razlupanog nameštaja, budjave odeće i prastarih novina. Ulazilo se kroz razbijen prozor uz predhodno probijanje korz šibljak bašte. Već na tim prvim koracima su se dobijale značajne rane i ogrebotine, a u delu dvorišta pod koprivama se vršila glavna selekcija nas malih avanturista. Nakon što najveće “mudonje” provale u predsoblje i dnevnu sobu dolazio je na red glavni test – ulazak u podrum. Taj podrum je bio najzajebaniji zbog toga što je moj stariji brat navodno u njemu našao smežurani leš poslednje stanarke koja je bog zna kad umrla od tuge pošto ju je verenik ostavio i to pred samim matičarem. Tamo nikad niko nije ušao osim mog straijeg brata koji je to nekada uradio i to potpuno sam te otud zna za pomenuti leš.
Jednom smo smogli snage da pridjemo vratima podruma, a moj brat je kroz ključaonicu nešto video i zaurlao “ona dolazi, bežite!!”. Stampedo uz stepenice i krkljanac oko prozora (ulaz/izlaz) je teško opisati to je trebalo videti. Reći ću samo da prelazak preko koprivinih minskih polja nismo ni osetili, verovatno zbog toga što su nam noge bile mokre od mokraće.
Nikada nisam ušao u taj podrum čak i mnogo godina kasnije. Sada je tu velika i lepa kuća sa novim i živahnim stanarima, ali nikako ne mogu da se otrgnem utisku da je u njihovom podrumu još uvek smežurani leš one jadnice.
