Ljudi koji su nekada sijali, bili zvezde koje su samo na trenutak zasjale, a onda pale... Osobe za koje smo mislili da će biti neko i nešto u životu. Obično se grdno prevarimo.
Lazar, Stefan. Njih dvojica su bili Vukovci u osnovnoj školi, natprosečna inteligencija, sve savršeno. Svi su toj braći predviđali neprejebivu budućnost, uspešnu. Imaće vrhunske poslove, sve do jaja. Srednja škola krenula, upisali oni što su želeli, sve lepo, sve kul, i to završe savršeno. Ali, nekako, taj pritisak ih je pojeo. Krenuli su da se drogiraju, da valjaju dop, da cirkaju svake večeri, boleo ih je ćošak za fakultet, kamoli za ljude koji su se oslanjali i računali na njih...
Danas, kada ih vidiš na ulici, ne možeš ništa drugo reći do: Stigao ih je umor. Ali ne umor kao fizička nemogućnost, već umor kao spiritualna smrt.
