To je voćkica (može i povrćkica) koju kupiš jer ti je lepa na oko, miriše kao duša, sa flekicama ili bez, savršena ili ne, tebi je lepa i izgleda baš ukusno. Psihički si se već spremio za tu gozbicu. ALI kada je doneseš kući, spremiš na sebi svojstven način (sa ili bez rituala) i zagrizes, sledi razočarenje. Ukusa- nema, nema i nema.
Gotovo da se zapita čovek da ga ne prodaju odvojeno.
Ili ga ima, ali bolje da ga nema- kao kog gorkih krastavaca.
Pokušavaš ti nekako da je jedeš, tražiš neku aromu, istraješ kao junak par zalogaja, ali sve vreme kao da žvaćeš komad stiropora, pa je zavrljačiš u kantu, i kreneš da isprobavaš sledeću i tako se zanimaš dok ne nađeš jednu koja ima iole ukusa.
Do ovoga dolazi kada je voće došlo na pijacu nedozrelo, kada je upilo previše vode, jer su obilno padale kiše, ili nije imalo dovoljno sunca. Onda, zbog ''steroida'' za biljčice i ostale hemije.
Prosto da se čovek zapita, kako bilo šta danas ima ukusa ?
Dodatni poeni za stres se dobijaju ako ti je to omiljeno voće, ili ga nisi odavno jeo.
Danas sam kupila dinju, izgledala je ''domaće'' , ne kao ''Miss Dinja 2009.'' , i lepo je mirisala pride. Ohladim je lepo u frižideru, oljuštim i isečem na komade, usput se obradujem jer joj je srce ''prašnjavo'' i onda me sačeka na kraju ovaj antiklimaks; psovala sam dobrih 20 minuta i bacila sve. Nisam htela da je šećerim.
