Retoričko pitanje na koje se i ne očekuje odgovor. Postavlja ga onaj koji te u dušu poznaje, koji je bio tu i vidio sve. I želi ti dobro.
- E, kumara, da ti pričam šta mi se danas desilo. Pričao sam ti već da moja žena ne zna da kupi crni luk na pijaci?
- Jesi.
- E, stalno kupuje neki bijeli kineski a kada joj kažem da kupi crmnički koji je crvene boje ona donese kući neki holandski trula višnja. Ja kažem da to nije crmnički a ona se brani da drugog nije bilo na pijaci. I danas odlučim ja da odem sa njom.
- I?
- I ništa, na prvoj tezgi bilo pet vrsti luka. Od pola evra do dva evra. I, pogađaš, crmnički je dva evra.
- Pa jesi li kupio?
- Jesam. Objasnim ja njoj fino da ako ne zna koji će da uzme najskuplji i riješen problem. I kažem ja prodavcu da mi da kilo crmničkog. A on mi dade kesu. I uzeh ja kesu i držim je u ruci i pojma nemam šta ću sa njom. Gleda me žena, gleda me prodavac. Gledam ja njih. Neprijatni tajac. I tako, ćutimo mi neko vrijeme. I viđeh ja da oni nešto očekuju od mene i progovorih... A što će mi ova kesa, rekoh...
- I?
- I prodavac reče da izaberem. Šta da izaberem, velim ja? Luk, veli on. Luk da izaberem! Da biram, zamisli, nema više redom nego da biram. I rekoh ja onda, u moje vrijeme, prije dvadeset godina, kada sam ja na pijaci prodavao, nije se biralo. Ne daj Bože da mi je neko tražio da se bira. Turam redom u kesu pa kako što koga zapane. Redom!
- A prodavac?
- Zaiskri mu suza. U pravu ste, gospodine, tako je nekada bilo, reče. A lako mi je za luk, nego paradajz. I krastavci. Pipaju ga gospođe, ubodu ga noktima, izgnječe i ostave. Kome ja da prodam taj paradajz poslije? Kome? Da ga ja jedem? Nepravda je to velika, moj gospodine, u šta se ovaj svijet pretvorio?
- Au...
- Jes... Viđeh ja šta napravih, napunih kesu, tutnuh mu pare u ruke i utekoh. A žena za mnom. I samo me pitala što mi je ono trebalo... Ne znam ni sam.
- Komunizam ti je jeb'o majku.
- Pička li mu materina.
