Nigdje drugo nije mogao da nađe angažman, pokunjio se i došao u Srbiju. Pa da,čuo je priče da su Srbi zajeban, nasilan narod koji ne vole nekog sa malko tamnijom bojom kože.Dolazi kao na osluženje zatvorske kazne, tiho i oprezno, zagledajući se oko sebe i posmatrajući lica.
Čudno, svi su nekako ljubazni i srdačni. I ljudi na aerodromu,i zastupnik ambasade, i prolaznici. A šta tek reći o taksisti koji ga je htio gotovo poljubiti kada mu je ovaj dao napojnicu od 20$. Primjetio je da ga žene neprestano zagledaju ispod oka i smjerno mu se smješkaju. Ihh, pa nije ovde toliko loše...
Još se ponekad sa sjetim moje nastavnice Branke koja mi je u osnovnoj školi predavala engleski...Uvijek je dolazila u tjesnim farmerkama i bluzama sa često dubokim dekolteom, našminkana, naparfemisana i sva nekakva svoja, gorda i ponosna. Često sam se tada pitao:"Kako joj direktor dozvoljava da ovakva dolazi u školu"? Vremenom shvatih, naučivši svijet gledati iz drugačije perspektive:"Naravno, i on je muškarac". Koračala je hitro i brzonogo, praćena pogledima napaljenih klinaca u pubertetu i već omatorjelih nastavnika.Pa da, znala je da je svi gledamo, pa se često, kao slučajno, saginjala da piše na dnu table...
I sad se sjećam se trenutaka koje sam proveo misleći na nju, stalno mjenjajući požutjele gaće, uplašen da slučajno neko ne uđe u sobu. Čak i Mišo koji je u našem razredu važio za klinca sumnjivog seksualnog opredjeljenja često bi se zagledao u njeno dupe i na tren nekud odlutao...
Bila je na prelazu u tridesete, valjda te kritične godine kada se već počinješ brinuti da li ćeš naći nekog dovoljno dobrog za sebe i svoje međunožje. Nije je zanimao nijedan lokalni šmeker niti stariji, ozbiljniji muškarac.Ne znam, možda je samo tako izgledala, a i nije na meni da sudim.
Jednom su u našu školu došli su neki Ameri,gotovo svi obojeni (da prostite na izrazu), spremni da daju neku donaciju školi i ona se odmah ponudila da bude prevodilac. Tih dana smo je viđali stalno s ogromnim čamugom (koji se tuda šetkao obilazeći školu) , dolazila je na čas obučena kao za izlazak u grad; odmah po završetku časa žurila je da se vidi s njim.Tada smo prvi put vidjeli da se neprestano i nezaustavljivo smije.Iskreno ili ne, nikad nismo saznali...
Okončala se školska godina, došla nova, a školu su nam renovirali i bila je gotovo kao nova. Sve je bilo nekako čudno i neuobičajeno, za nas čak i previše. Šok je uslijedio tek kada smo na času engleskog zatekli novog profesora. Ona više nije radila u našoj školi.
Kažu otišla...Zaljubila se za kratko vrijeme i sad živi s njim u Njujorku, gradu o kome je nama s ogromnim ushićenjem pričala.Taj čas bio neuobičajeno tih...
Ne znam, možda joj je laknulo kad je pobjegla iz memla i blata malog grada, možda je samo ostvarivala svoje snove. Nas ionako niko nije ništa pitao, a i kao da je to bilo važno...
Onaj koji stane na pešačkom prelazu da propusti pešake.
