Neuništivi penzioneri su, u svojoj večitoj borbi za prazno mesto u autobusu GSP-a, pribegli ultimativnim metodama, uz pomoć kojih bi mogli dobiti ključnu prevagu u odnosu na ostali deo populacije - svojim (pra)(čukun) unucima! Kako taktike "Kesa lekova", "Štaka", "Otežano disanje" i sl. nisu dale zadovoljavajuće rezultate, mudre starine su pribegle nedozvoljenim sredstvima i poturile nam svoje unuke (u stvari, praunuke, a često i čukununuke). Naime, ni najprekaljeniji veteran ratova od 1912-1999, ne bi mogao bez suze u očima posmatrati malo, tek prohodalo stvorenje kako se bori za gutljaj vazduha u prepunom autobusu. Kada se nadjete u takoj situaciji, onaj promil čovečnosti koji ostaje u vama posle ulaska u bus vam izričito naređuje da istog trenutka ustanete i ustupite mesto malom čoveku, kako se ne bi ugušio. E, tu nastupa podli pra-čukun-deda-baba, koji se mučki uvaljuje na vaše pravednom borbom osvojeno mesto, uzimajući dete u krilo! Vama ostaje samo da se zagledate kroz prozor, i da stoički po(d)nesete 120kg teškog, zadriglog automehaničara koji vam se naklatio na bubrege.
Jedina moguća odbrana od ove strategije bila bi da vi uzmete dete u krilo, ali to je nemoguće uraditi,a da se ne izgovori najstrašnija od svih strašnih rečenica:
- Hoćeš kod čike u krilo? !!!
(Dalji razvoj situacije je već za neke druge definicije)
