Vest koja te najpre iznenadi. „Šta će oni tamo? Nije da ih ne gotivim, jednostavno se ne uklapaju u društvo. Nose one štreberske košulje upasane u pantalone, raspravljaju o Star Treku i ostalim sranjima, naglas.“ Misli koje ubrzo zamenjuje neko poštovanje prema tim momcima operisanih od raznih „ja imam veća muda od tebe“ tripova i izanđalih fora. Dok je ostalim pajtašima potrebno minimum dva litra votke da bi se s njima mogao pošteno ismejati, štreberima je dovoljno samo društvo tj još jedan štreber, neko pred kim se ne moraju ustručavati da podele produkte svojih, u najmanju ruku, čudnih mozgova. U nekom trenutku shvataš da to što je Perica povraćao u krevet u kome je posle zaspao, a Aleksa razvukao deset rolni papira u hodniku teško navaren, nije ni upola gotivno koliko halucinirajuće ideje koje ovi likovi imaju i to bez grama alkohola ili vutre u organizmu.
Posle noćenja u hotelu i teškog odvaljivanja alkoholom, svi polupijani, poludrogirani, čekaju autobus. Dva vidno odmorna muškarca sa kezom od uveta do uveta ćaskaju pored raspadnute gomile nečega što bi se moglo nazvati ljudima.
Nasmejani1: E, a zamisli što bi bilo kul da u ovaj novi hotel što idemo imamo krevete zalepljene za plafon.
Nasmejani2: Misliš?
Nasmejani1: Da. I onda, da bi legao na onaj krevet gore, moraš da se zaletiš, odskočiš od ovog kreveta dole i zalepiš se na onaj gornji. Reci što to bi bilo dobro.„Jebote, ako stvarno ništa nisu šmrkali, skidam im kapu“.
