Rečenica koja vas može spasiti u kritičnim momentima dijaloga u kome ste samo fizički prisutni.
Osoba A: ................................................... blablabla ............................................
Priča li, priča, ali iz nekog razloga vi ne uspevate ništa od toga da ispratite.
Onda samo primetite u jednom trenutku kako ćuti i posmatra vas i shvatite da je sada vaš red da se potvrdite kao (aktivni) slušalac.
Ako kažete: ''Izvini, šta si poslednje rekao/la?'', može se desiti da povredite i uvredite dotičnu osobu, da se posvađate sa sagovornikom (a nema razloga za to, zaboga, vama je samo malo dosadno), pa da biste prikrili svoje (opravdano) odsustvo, pribegnite malom lukavstvu (umeću komunikacije) sledećom logikom...Dakle, dva su moguća razloga (nazovimo) dramske pauze:
1. da vam je postavila neko pitanje;
2. da je samo zastala da na tren date neki komentar.Osoba B (vi): Stvarno ne znam šta da ti kažem...!
(uz uzdah, zamišljeno, kako priliči velikim ali ne i brzopletim misliocima)Odgovor koji će zadovoljiti obe mogućnosti.
I osoba A može da nastavi da niže svoju priču.
A vi... već u svom stilu... kako vam se hoće... :)
I vuci siti, i ovce na broju.
