Tišina! Ali ne bilo kakava tišina. Zatišje pred buru. Preteća tišina. Oni momenti kada se vadi najvažniji argument, pa svi zaćute, kad matori uđe u sobu punu klinaca koji se prodiru ''Ja arčim''. Kada uvređena osoba demonstrativno napusti prostoriju, a vrata joj ostanu u rukama. Strašna, bolna, neprijatna, preteća tišina.
-I ripaše mi po živci, ripaše, ripaše...more, reko' ću gi uletim tamo da raspičkam bulumentu...ne mog da slušam više, busav se tuj, sve golemi junaci, sve moj do mojega...Mora kad gi uđo sas vazdušnu pušku. da viš s'm... Šunelka...odma'!
